Златко Пангарић
ПЧЕЛАР

 

Упознао сам столаре, коваче, паоре, дакле, људе које је њихов занат, њихов посао, до те мере заокупио/окупирао да готово све (и живот и смрт, и Бога и политику) тумаче из те њихове „мајсторске“ перспективе. У сваком занату се стиче логика, знање и искуство које је јединствено, које се не може нигде прочитати, које се не може само усвојити, набубати напамет. Да би се исковала потковица и потковао коњ – е, то се не може рангирати и угурати у ступњеве школског система! (Важи ово, наравно, и за писце!)

Знам пчеларе врло добро јер сам и сам пчеларио неких пет година. То је посебан сој и скуп људи. Можда више од свих других занимања важи оно да занимање бира људе а не људи занимање. Хоћу рећи да се ретко ко случајно запутио у ту авантуру. Многи пчелари наслеђују породични посао, или су у неким пријатељским, или родбинским односима са пчеларима. Неће човеку пући у глави једног дана: „Постаћу пчелар!“ Има ту увек неке предисторије и неке иницијације.

Како се дакле постаје пчелар, конкретно, који је то тренутак или догађај? Могу само испричати како се то мени догодило. Најкраће: мој шогор је због посла који је добио морао оставити пчеле. Питао је мене – а ја сам спремно прихватио! Зашто? Кажем, компликовано је то… Кратка обука, неколико дана, и готово – остао сам сам са осам фамилија, са осам пута барем тридесет хиљада (пошто су наше Најзер кошнице мале, отприлике половина стандардних Лангстрот-Рут или Дадан-Блат), дакле, са неких две стотине четрдесет хиљада љутих инсеката! Четврт милиона инсеката спремних да сваке секунде дају свој живот за заједницу у борби против сваког уљеза, укључујући и самог пчелара…Чудно је то, покушавао сам одмах, већ првих дана, да успоставим паралелу са људима и људским друштвом – али човек док преведе и старицу преко пешачког прелаза већ очекује неку похвалу, очекује да му бакица барем каже: „Хвала, синко“! Код пчела постоји нешто што човек једноставно није у стању да схвати, као Бог нпр. Једна пчела живи тридесет пет до четрдесет дана, двадесетак дана излеће у природу, и за то време сакупи тек пола кафене кашичице меда, затим излети на свој последњи лет и угине негде напољу, тамо где падне! Последњи допринос заједници! Нема заслуга, нема повлашћених, нема моралних дилема, премишљања и калкулисања, нема спавања, ни послеподневног дремежа. Како човек такво нешто да схвати? Многи кажу како то није проблем, да животиње нису свесне себе, живота и смрти… Сви су видели како се муве лепе без престанка на ону слатко-отровну траку без обзира на мртву браћу и сестре… Исто је и код пчела… Aли и другачије… Oне ће нпр. без милости избацити из кошнице сваку болесну пчелу (губавци, куга, данас карантин и изолација), туђу пчелу неће пустити у кошницу – али ће је пустити ако доноси нектар! Престаће да хране, и на крају ће убити властиту матицу ако је стара, болесна или не полаже потребан број јаја. Истовремено, одгојиће младу матицу! У беспашном периоду опљачкаће слабе заједнице и тај грабеж ће се проширити као ватра (људска пракса кроз добар део историје), пред смрт пчела ће излетети из кошнице да би умрла у природи (Ескими), у јесен ће из кошнице избацити све мушке пчеле/трутове јер само једу и ништа не раде (!!!), најстарије пчеле прве нападају уљезе, итд., итд. Ако пчеле и не знају за разлику између доброг и лошег, ако и не знају за слободу, за етику, како каже Кант, оне знају за добро („људско добро“ подразумева слободу избора да се чини „добро“ или „лоше“), а за другу страну – елиминацију лошег – се побринуо Творац или еволуција. Када човек пак скрене са правог пута, када свесно (слободно) чини лоше или зло – одмах се буди савест! Дакле, и код људи су се Творац или еволуција побринули за прави пут! Праву страну!

Зато је то ипак проблем! Проблем је зато што је пчелар очевидац сврховитог и интелигентног понашања пчелиње фамилије, што сваким даном све више схвата како су му сличне, како су бића истог ранга (многи ће пчелари рећи: Вишег! Највишег!), како се ту међу саћем креће нешто… Пчелар свакодневно отвара кошнице и завлачи главу у тај метеж, у тај хаос, осећа тај јединствени мирис меда, воска и прополиса, слуша то јединствено брујање… Пчелар прати боје и мирисе природе, он посматра природу, упознаје биљке, њихову сатницу (биљке не стварају нектар целог дана!), прати влажност и температуру, и увек размишља у перспективи календара. И то је нешто што је дефинитивно у вези са Космосом! То ће закључити и пчелар са четири разреда основне школе!

Много сам размишљао о пчелама и пчеларима свих тих дана, па и дан-данас. Сваки пут када бих дошао на пчелињак, и отворио кошницу, хватало ме је неописиво узбуђење, а за пет минута већ и неописива туга. „Откуд сад туга?“, питате у чуду. Читао сам давно  Метерлинкову књигу Живот пчела (Maurice Polydore Marie Bernard Maeterlinck, Женева, 1862–1949, белгијски књижевник, Нобелова награда 1911), и тамо сам први пут чуо за „пчеларску тугу“. Знао сам, дакле, али када сам је заиста и упознао, и доживљавао свакодневно, то је напослетку постало неиздрживо. То је паралисало сваку моју практичну амбицију пчеларења… и одвело ме од пчеларења и пчела. Ово последње је вероватно у вези са мојим карактером. То није правило.

Тешко је описати у чему је штос, шта се то догађа, и зашто се догађа. Могуће је на крају то објаснити. Али осећај, доживљај – то је јединствено!

О чему се ради? Када пчелар упозна пчеле, када схвати како фамилија функционише/живи (сваки пчелар иначе скупља и чита пчеларске књиге и часописе, пажљиво слуша предавања професора: агронома, ветеринара и фармацеута, прикупља и памти сваку нову информацију), када тај привидни хаос уступи место разумевању, када схвати једноставност њихових потреба и ангажовања, када гледајући у кошницу, у пчеле (са толико љубави и привржености) све то, дакле, „смести“ у своју свест – срце му одједном зазебе, душа му уздрхти! Свестан толиког посла, толиког жртвовања, толике преданости животу и преживљавању, постане свестан и питања Смисла живота! Дакле, питање о смислу запрепашћујуће великог труда да би се само преживело, опали га као маљ по глави! Тај очигледни изостанак, тај тако очигледни изостанак смисла готово физички заболи! Човек се пита: „Па шта то раде ове пчеле?“ Пожели да им викне: „Станите мало! Прикочите! Уживајте у свом овом цвећу! Забављајте се!“ Зар оволики труд само да би се опстало и на свет донела следећа генерација? Можда то није и највеће питање. Главни проблем је што ће тако бити и следећих милион година! Шта ће бити резултат? Шта ће се на крају догодити, шта ће се отворити, када се подвуче црта, шта ће бити коначни разлог постојања? Највероватније ништа! Ништа! То је то!

Нигде на овој планети човек неће ово спознати (не само свешћу него целим својим бићем) тако јасно као у пчелињаку! Иначе, људи мисле (погрешно?!) да увек имају неки смисао: мали, ситни, средњорочни, дугорочни, јуре сад ово сад оно…

Брује наши градови, бруји наша планета…