Бранислава Стојановић
НЕ(ПРЕ)ПОЗНАТИ БРУНО ШУЛЦ ИЛИ ЛИТЕРАРНИ ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ СЛИКАРА

 

У новембру прошле године у Гдањску је одржан четврти по реду скуп посвећен Бруну Шулцу. Највећу сензацију изазвао је реферат украјинске историчарке Лесје Хомич која је на материјалу двонедељника Świt говорила о првој самосталној изложби Бруна Шулца у Бориславу 1921. Успут је представила један посебно занимљив текст под насловом Ундула, који је под необичним псеудонимом Марцели Верон објављен 1922. у тим истим локалним новинама, скромно се надајући да тиме неће изазвати негативне реакције. Напротив, већина присутних, а посебно проф. Станислав Росјек, одмах су у том тексту препознали младалачке почетке потоњег славног писца. Оригинал текста под насловом Ундула прештампан је у последњем броју часописа Schulz/Forum (бр. 14, 2019), са Шулцовим именом у угластим заградама.

Информација о првој и за живота јединој Шулцовој самосталној изложби појавила се најпре у зборнику (Відомий і невідомий Бруно Шульц, Дрогобич 2016). Следеће године је Лесја Хомич у научној публикацији Дрогобицький краєзнавчий збірник (вип. XIX-XX, 2017) објавила рад у којем је анализирала овај текст и, мада није тврдила да се иза мистериозног Верона крије сам Шулц, указала је на многе сродности са приповеткама које је он објавио после више од десет година. Није то једино што је Лесја Хомич пронашла у новинама Świt (које уосталом нису комплетиране у лавовској библиотеци – али о томе неком другом приликом).

До пре двадесетак година није се много знало о том периоду Шулцовог живота. Графике и цртежи су прикупљани, откупљивани и каталошки обрађивани, организоване су изложбе у Пољској и у свету, али о томе се није много писало. Под утицајем Јежија Фицовског – најагилнијег биографа и колекционара који је објавио неколико књига о Шулцу – пољски су се читаоци, наравно с правом, највише дивили приповеткама које је објавио у збиркама Продавнице циметове боје (1934) и Санаторијум код Клепсидре (1937).

Године 1922. он је тридесетогодишњак без посла и без факултета. Започете студије архитектуре прекинуо је рат. Тих година интензивно ради циклус графика у једној, и онда и данас, реткој и мало познатој техници. „Није лак метод који користим. То није бакропис, него тзв. cliché verre – стаклена плоча. Црта се иглом по црном слоју желатина који покрива стакло, на тај начин добијен негатив цртежа је провидан и третира се као фотографски негатив, тј. копира у фотогр. раму на фотоосетљивом папиру, развија, фиксира и испира – процес као код фотографских слика – велики издатак – посао такође. „Руј“ ми је тражио неколико свезака – нећу их урадити, иако се ту може зарадити пар стотина злота. Ова техника није за велику продукцију.“ (Бруно Шулц, писмо Зенону Васњевском, 24. IV 1934). Те плоче је позајмљивао од Бертолда Шенкелбаха, локалног фотографа који му је био пријатељ, али не зна се где је и од кога научио ту технику.

У већим пољским музејима (Варшава, Краков) сачувано је неколико свезака са насловним страницама Идолопоклоничке књиге. На једној од њих налази се садржај: Посвета. – Исконска бајка. – Ундула, исконски идеал. – Ундула код уметника. – Ундула иде у ноћ. – Клупа. – Племе парија. – Зачарани град. – На Китери. – Сузана на купању. – Мадмоазел Сирк и њена трупа. – Бестије. – Зачарани град II. –  Празник пролећа. – Пастуви и евнуси. – Празник идолопоклоника. – Идолопоклоничка књига. И то није све. Поједине графике су потписане и насловљене: Инфанткиња и њени патуљци, Процесија, Ходочасници, Забаве у врту, Сузана и старци, Хестија (или Њена гардероберка, Њена гардероберка у Ундулиној одаји), Ундула ноћу, Још једном Ундула. Свака од њих сачувана је у неколико примерака, али су многе изгубљене. У каталогу Пролећног салона који је одржан у Лавову маја 1930. поред многих данас непознатих радова Бруна Шулца стоји и – Ундула на тераси. Није он радио само графике, него и портрете, аутопортрете, илустрације за своје приповетке, углавном тушем или оловком; сачувано их је неколико стотина, али ти цртежи – за разлику од графика – изгледају као скице. Само су графике довршене и насловљене. Две су посвећене старозаветној легенди о Сузани и старцима, а тај мотив је обрађиван у сликарству вековима. Али не и Ундула. Она се појављује на многим Шулцовим графикама, не само кад је поменута у наслову. Да ли је заиста постојала жена таквог имена или макар надимка? Не може се утврдити. Током вишедеценијских проучавања низале су се хипотезе у шулцологији, међу којима доминира да је то варијација Ундине, нимфе или водене виле, која се појављује не само на платнима старих европских мајстора, него и у пољској књижевности претходних векова. Али оваква Ундула се не помиње ни у једном књижевном тексту, па ни у Шулцовим приповеткама. Чак као да је тај графички опус потпуно одвојен од његове прозе. Кад је осамдесетих Француз Серж Фошро (који је и први у свету приредио албум с репродукцијама) написао да се иза тих наслова Идолопоклоничке књиге сигурно крије нека прича, Фицовски је оштро реаговао. Иако их је помно прикупљао и урамљене држао у својој радној соби, није их много ценио, а једном је чак изјавио да милиони других могу тако да цртају, али само Шулц може онако да пише. Наравно, његова проза је цењена у свету, почев од првих превода шездесетих година па све до данас, са више стотина издања на 39 језика; последњих година, тачније последњих пар деценија поједине графике на светским аукцијама достижу цену од 20-30 хиљада долара.

Најстарије сачувано Шулцово писмо, заправо молба Министарству просвете, потиче из 1924. кад је тражио дозволу да почне са педагошким радом. Убрзо ће постати наставник ликовног у гимназији, положиће државни испит на основу цртежа и то ће радити до краја живота, иако му тај посао није представљао задовољство. У приватној преписци из тридесетих година доминираће жеља за слободним временом које би могао да посвети ономе што му је у међувремену постало важно: писање. А када је почео да пише? Фицовски је на основу једне опаске из писма колеги утврдио да је то било 1928. Шулц је писао Зенону Васњевском, једном од уредника књижевног часописа који је излазио у Хелму код Лублина: „Ових дана ме је посетио г. Курилук, уредник лавовских Сигнала и замолио ме да обавезно дам неки фрагмент. Дао сам му стару ствар, написану још 1928, коју сам нашао у папирима. Веома се томе обрадовао и наводно су већ штампали.“ (6. X 1934). То је била Јулска ноћ, коју је претходно Васњевском обећавао, а коју су заиста објавиле новине Sygnały у броју од 1. X 1934, док је за мање познати часопис (Kamena) послао свој „метеоролошки трактат“ Друга јесен, чији је рукопис игром случаја једини као такав сачуван. Те две приповетке и још десетак других објављених у периодичним публикацијама уврстиће Шулц у своју другу збирку. То су углавном били познати и утицајни варшавски књижевни часописи, као што су Wiadomości Literackie и Skamander, чији је уредник био Мјечислав Гридзевски а који је умео веома строго да коригује чак и много славније писце, или пак Tygodnik Illustrowany, где је Шулц имао простора да уз приче дода више илустрација. Дакле, све важније редакције су му биле наклоњене после објављивања прве књиге крајем 1933; пројекат легендарног романа Месија јавио се вероватно истовремено, пошто је Генијална епоха објављена 1. IV 1934. са напоменом у фусноти да је то фрагмент Месије, изгубљеног и вероватно никад довршеног романа.

На основу сведочења разних других кореспондената Фицовски је сматрао да је на Шулцове списатељске амбиције највише утицала Дебора Фогел. То је и сам признао у писму једној другој пријатељици: „Штета што се нисмо познавали пре неколико година. Тада сам умео да пишем лепа писма. Из мојих писама постепено су настале Продавнице цим. боје. Та писма су углавном била упућена гђи Дебори Фогел, ауторки Акација цвета. Већина тих писама је изгубљена.“ (Б. Шулц, писмо Романи Халперн, 15. XI 1936). Много година после њихове смрти (а Дебора и Бруно су страдали као жртве Холокауста), њена пријатељица Рахела Ауербах потврдила је Фицовском да је имала прилике да чита нека писма – од којих, нажалост, ниједно није сачувано. Али остали су фрагменти неколико њених из потоњег периода. У једном од њих она у загради додаје: „Приликом сређивања нашла сам пакет писама од Тебе, зато те молим да ми вратиш она друга, позајмљена, ако ти нису неопходна, и она која су својевремено била код Др. Фр., хоћу да их средим хронолошки.“ (Дебора Фогел, писмо Бруну Шулцу, 7. XII 1938). Не зна се тачно кад су се њих двоје упознали, али претпоставка је да је то било нешто мало пре 1930, пошто је те године објавила на јидишу два чланка о Шулцу као ликовном уметнику. Она на једном месту помиње чак непознат наслов – Времена Месије, са описом тематике из циклуса Идолопоклоничка књига.

Било је сигурно још подстицаја пре него што је и званично постао писац. Зна се и за Владислава Рифа, младог и талентованог писца, којег је Шулц упознао у лето 1927, а који је у децембру исте године умро од туберкулозе – након чега су спаљени сви његови папири, па и Шулцова писма. Фицовски је био сигуран да се тек из тих епистоларних дијалога родио генијални писац. И вероватно је био у праву.

Објављивање под псеудонимом није било необично почетком XX века. Међутим, ниједан други текст није потписан као Марцели Верон, барем колико смо до сада успели да претражимо библиографије и дигиталне фондове предратне пољске штампе. И да нема упозорења редакције о забрани превођења на почетку текста о Ундули, могло би се помислити да је то неки Марсел или Марчело, француског или италијанског порекла, пошто су у Пољској између два рата полонизовали свако страно име (Кафка, на пример, није био Франц него Франћишек), али управо та напомена сугерише да то није превод. Наравно, не може се тврдити да је текст настао исте године кад је објављен у локалним новинама. Не можемо такође знати ни да ли је уредништво дало себи слободу да скрати према обиму слободног простора на шлајфнама. А да је којим случајем овако нешто пронађено у рукопису, сигурно би дуже трајала графолошка анализа и испитивање старости папира. Али у питању је само пожутели новински папир.

Иначе, Усамљеност – приповетка из Санаторијума код Клепсидре, на чији почетак веома личи ова Ундула – првобитно је објављена у периодици под другим насловом: О себи. Ту су и многи други сродни мотиви, али боље да они остану овде неименовани. Шулцова проза је код нас довољно позната^[1]. Надам се да ће читаоци уживати у поређењу и препознавању, колико год да је ово много слабији текст.

 

Бруно Шулц, Ундула ноћу, Јагелонска библиотека, Краков

 

^[1] Нолит је 1961. објавио Продавнице циметове боје у преводу Стојана Суботина, а та књига садржи и Санаторијум под клепсидром (друго издање Уметничка дружина Аноном 1999, треће АЕД студио 2014); у едицији „Реч и Мисао“ прва збирка прештампана под насловом Манекени (Рад 1980, друго издање 2016); у истој едицији 2001. објављен је избор приповедака и есеја под насловом Република снова у преводу Александра Шаранца. Тематски број часописа Градац (бр. 148-149, 2003) садржи већи избор преписке и есеја у преводу више аутора. Издавачка кућа Paideia објавила је 2015. нове преводе Снежане Ђукановић (Циметасте продавнице) и Милице Маркић (Санаторијум у сенци пешчаника). Од значајнијих књижевних дела инспирисаних Шулцом имамо приповетку Јовице Аћина Омађијани Бруно Шулц (Реч, бр. 38, 1997) и роман Ћилибар, мед, оскоруша Мирка Демића (2001).