Александра Димитријевић
КРХКА ДЕВОЈАЧКА ТЕЛА

 

Свежина у цртању и рафинираност у схватању меланхоличних секвенци дају прозаичан и прочишћен ликовни израз на радовима уметнице Анђелке Армуш. Приказујући специфични канон лепоте, који је у супротности са класичним идеалом бујне женствености, она наглашава крхкост девојачких тела, дајући им романтичарски изглед. На свим цртежима приказане су бојажљиве женске фигуре, на којима уметница својим искуством и знањем обликује један својеврстан егзистенцијални услов којег претвара у нову врсту неспутаних емоција.

Уметница гради цртеж као аутономно дело, као оно које је само по себи једна категорија безвремености. Такав вид приступања ликовном делу заправо указује да је овде реч о понављању линија које она користи као својеврсно средство у обликовању своје идеологије. Темперамент и форма коју Анђелка истражује налик је магијском реализму. Унутар тог поља може се уочити оно „сатуријанско“, грађа сна, визије, сновиђења, чиме уметница одводи посматрача у меланхолични ескапизам.

Идући од једног цртежа до другог, гради се једна спиритуална основа интимних, фантазмагоричних медитација, које чине целокупну ауру идеологије ове уметнице. Представљеним фигурацијама заједничка је линеарност, благост лица, благост облика и тонова. Свим тим елементима Анђелка Армуш остварује јединствену иконографију невероватне лакоће, где свака приказана женска фигура изузетно храбро носи дубоке механизме самоспознаје. Сваки женски лик приказује по једну емоцију, и када се круг затвори последњим цртежом, може се сагледати једна јака личност мајке, сестре, девојке, другарице, веренице. Уметница са успехом учитава у радове лепоту и пиктурални идентитет, дајући и извесну дозу херметичности.

Основни credo којег се уметница придржава представља тежњу да се укаже  истинско биће, на такозвану персоналну animu. Из тог разлога, представљени женски ликови на цртежима, артефакти су фигурирани поетским и естетским конвенцијама. Та специфична врста визуелног дијалога подразумева однос уметник–посматрач и посматрани цртеж, где та сажета тријада изазива осећај извесне лакоће и нежности. Та виртуозност цртежа произилази из умећа да се на појединим радовима као што су, рецимо,  Меланхолија, Бол или Трен и Додир може лако прочитати метафора заточеништва са једне стране и слободе са друге стране. Уметница цртежу даје ново усмерење у погледу његових комуникативних и рецептивних могућности и указује да представља основну и кључну тачку композиције, естетике и стила.

Сви радови у суштини делују као да су пресељени из одређеног сегмента филма, где се пресек линија и колористичких површина доводи у генеричку везу. На тај начин, уметница искључује било какву случајност, или пак пресликавање реалног. Она свој цртеж формулише од унутрашњег ка спољашњем, где указује на слободан начин формирања линије која, као таква, свој ток постиже интеракцијом са самом површином папира. На основу тога, могло би се рећи да указује на нераскидиву симбиозу идеје и реализације материјалне испуњености плохе. Оваквим видом непосредног физичког изражајног геста покрета, уметница изражава и есенцијални психолошки гест представљених женских фигура. Приказаним положајима руку, тела у грчу или пак кроз приказане загрљаје – Анђелка разлаже исту замисао, исту унутрашњу потребу и интелектуални садржај, којим постиже паралелну димензију среће, сигурности, бола и меланхолије.

Овакав рукопис препознатљиве ортографије близак је сензибилитету женског енигматичног света и емоција, што одређује визуелно-естетску матрицу њеног рада. Цртежи ове уметнице могу се сагледати као својеврсно дневничко записивање, хроника стања и појава[1], а поруке се преносе јукстапозиционирањем круцијалних елемената разуђене композиције. Сва пажња усмерена је на елементарни изворни запис као што је линија, на тај начин олакшавајући посматрачу откривање карактера ових жена у њиховим унутрашњим сопствима. Спонтано редукујући мотив жене, и концентришући се на суштину цртежа као основног вида ликовног изражавања – Анђелка уступа место чистим емоцијама, којима жива и наглашена контура цртежа појашњава унутрашњи импулс.

 

[1] И. Суботић, Уметност на крају века I, Београд 1998, 110.