Бранко Анђић
НА ТРАГУ УТОПИЈЕ

 

Упалио сам телевизор и за неких пет минута га угасио. У међувремену, пратио сам шта се догађа у неком егзотичном амбијенту препуном бујног растиња: велике животиње, људи у тропским шеширима и сафари оделима, црнци с копљима и белци с пушкама, џипови, слонови, набујале реке, високе планине… Као да сам ушетао у слику Цариника Русоа. После сам отворио новине и дознао да је то био део филма Конго, авантуристичког сочињенија снимљеног средином деведесетих година прошлог века, дело редитеља чије сам име са успехом и олакшањем сместа заборавио. Филм чијих се неповезаних слика ипак и даље сећам, прављен је по узору на старинске кинемaтографске фантазије о истраживачима и људождерима, живом блату, змијуринама, џиновским пауцима и минијатурним људима и, наравно, о благу.

Конго никад нисам одгледао до краја, не зато што се гнушам нелогичних, евроцентричних, расистичких филмова, већ зато што се у мојој породици тај филм већ одавно давао, а његов наслов био је одувек друго име за детињасти дух неостварених пустолова. Кад је имао само девет година, мој отац је заједно са својим братом и неким рођаком, уместо у школу, једног лепог дана отишао на бањалучку железничку станицу и сео на воз за Бугојно или неки од Вакуфа – прва етапа на њиховом путу за Белгијски Конго, земљу авантура.

Негде у Лакташима, у долини Врбаса, на излазу из Бањалуке, пустоловина је нагло и неславно завршена. Да је у локалном биоскопу, тамо с почетка тридесетих, могао да види филм Вудија Алена Пурпурна ружа Каира, отац би уштедео себи муке и нимало политичке, већ породичне санкције, као и врућ тур. У тами сале могао би из прве руке да се обавести како живи професионални пустолов из наше маште – детиње или не, свеједно. Али Вуди Ален је закаснио једно пола века чак и у сопственом, а камоли у животу мога оца, па је тренутак чаролије потрајао само тих сат-два у возу који није стигао далеко.

 

Много станица и много година касније, као породични и пословни човек, отац је био принуђен да путује, ни више ни мање од људи његовог сталежа, струке и начина живота. Понекад пословно, понекад приватно; некад преко воље, некад у весељу: на пословне сајмове и са нама, својом породицом, на јадранска летовања, на продужене викенде и − о државним празницима − у суседне земље; неколико пута амбициозније, колима по Европи, кад је скупљено прегршт анегдота које су памћене и с временом кићене као драгоцени надоместак за оне праве, неостварене пустоловине. А њих, пустоловина, као и у већини грађанских живота, није много било.

 

Путописни записи, који нису ни веродостојни дневник, ни копија бедекера, али ни плод разуздане списатељске маште, би да исправе ту неправду. Кад човек заиста пуно и далеко путује, не мора да измишља, али хтео-не хтео, мора да размишља. Да је могао, мој отац би пристао на такву погодбу.

Имам проблем са ерудицијом. Под тим мислим на све оно што обично садржи једна поштена, описна књига и што је истакнуто попут заставе као оправдање њеног постојања: фактографија којом се подупире објективност. Позивање на литературу. Тумачење студиозног приступа. Доказивање да је онај који овде другима нешто прича о крајевима и људима које је упознао – стварно поткован у тој теми. Дакле, позван и меродаван да напише књигу коју други читају. Другим речима, већина такозваних документарних књига – а прави путописи углавном настоје да међу њих буду сврстани – настоји да докаже пре свега да постоји објективни разлог због којег треба веровати њиховим ауторима: писцима истинитих књига. Нешто скромнији циљ био би убеђивање потенцијалних читалаца да постоји објективни разлог да барем саслушају/прочитају дотичног писца.

Ја се свих тих претензија унапред одричем и признајем да су ми путовања одувек била добар изговор и још бољи подстрек да пустим у погон механизам слободних асоцијација за које данас човек има времена само кад га воз, авион, аутобус, аутомобил, принудно спречавају да било шта друго ради. Ако нема notebook, tablet, smartphone и друге данашње играчке. Или ако си довољно чврст карактер да их, кад путовање почне, погасиш. Убеђен сам, такође, да је доколица сјајан катализатор креативног мишљења и ако очекујем да неко чита моје забелешке подстакнуте тумарањем по три Америке, онда пре свега помишљам на људе који још нису протерали доколицу из својих живота. Који не мисле да је доколица исто што и губитак времена.

 

Кад се ушуњао у воз за Бугојно, мој отац није знао баш ништа о Конгу. Али је за тих пар сати док га нису пронашли и по њега дошли његови родитељи, пре свих мој деда, тај Конго из његове маште био много тајанственији, замамнији и узбудљивији него била која бедекерска представа. Рећи ћете – такође нестварнији. Неистинитији. Али, додајем ја, далеко подстицајнији од оног „стварног“. Представа о бањалучко-белгијском Конгу створена у глави мога оца, помогла му је да деценијама потом сачува свој лични отклон од баналног виђења света који је, нарочито за његову ратом ометену генерацију, умео да буде итекако баналан.

Средином двадесетог века, код нас се увелико није маштало о Конгу џунгле и дијаманата, него о заједничком стану, о „шушкавцима“ из Италије, о првомајским парадама и сервисним станицама на тек изграђеним путевима. У то доба ни мој отац сигурно више није мислио на Конго – ни на свој, ни на онај прави – али је био оспособљен да у неким местима, догађајима, ситуацијама, препозна упаљаче маште, рефлексивности, пробуђене асоцијације кафанског философа, естетско узбуђење, свих утисака што су састојци безазлене личне митоманије. Упркос њеној наивности, дубоко сам убеђен да нам она помаже да будемо малчице мудрији и да боље разумемо шта се око нас заиста дешава – оно „објективно“. Без те митоманије, верујем да „објективно“ постаје синоним за „досадно“, некреативно, учмало.

Стога је логично очекивати да моји путописи не буду никако описна, фактографска књига-водич. Да се, дакле, разумемо: не нудим приручник нити једну од оних свешчица које помажу да се за мале паре направи велики пут. За било шта од тога требало би нагомилати хрпу података (и страница) о томе где, шта, и како, што мене, као њеног будућег аутора и првог читаоца, ни најмање не занима. Уз интернет и све CD-ромове и on-line енциклопедије – како би нешто тако излишно могло занимати остале читаоце? Према Википедији и Гуглу, ја сам као аутор, само тек једва видљиви патуљак, изгубљен у пространству свемира.

 

Моји записи нису, такође, ни каталог најпознатијих места из туристичких атласа Јужне, Средње и Северне Америке, којима сам прилично пропутовао: од мене нећете, на пример, сазнати баш ништа о пирамидама Маја, о Мачу Пикчу, о карневалу у Рију, о опери у Манаосу, нити о било чему што се повезује са колективном чежњом европског ходочасника по општим местима свеамеричке егзотике. Препуштам то акционим филмовима класе Б и романтичним комедијама свих времена. И, наравно, интернету.

За мене су ови записи, пре свега, начин да не заборавим о чему сам размишљао на неким јединственим местима која измичу опште познатим; у неким тренуцима, или у часовима кад време и места направе неки несвакидашњи коктел који онемогућује неразмишљање. Те белешке су медаљони утисака и асоцијација које човек у нормалним околностима обично нема времена или храбрости, а често ни стрпљења, да приведе до краја. Необавезне приче истиснуте као из тубе из свог природног окружења и стављене тамо где их моја необјективност боље распознаје.

 

Да бих срочио започето, много ми је помогла чињеница што је Америка, нарочито Латинска, један велики, јеретички хибрид. То је ентропија која некако функционише, далеко богатија од овешталих дихотомија цивилизација – варварство, Индијанци – конкистадори, демократи – диктатори, историја – утопија, империјализам – револуција. Ако је континент хибрид, онда је Аргентина, кроз призму чије престонице преламам поглед на Латинску Америку, њена најпротивречнија земља, хибрид на куб; онај тројаки експонент Европе, Америке и Утопије. Варљив, вероломан и многолик – као и моје сасвим лично искуство.

Од када је откривена, нема ко се није исељавао у америчку хемисферу; прво, дакако, сумњиви пустолови у потрази за неким својим Ел Дорадом, освајачи жељни славе и богатства, сви они којима је било довољно да буду веома далеко од Старог света у којем им баш није ишло. Потом мање амбициозни, али с већом надом: гладни Ирци, Далматинци, Сиријци, Јермени, Сицилијанци, Пољаци, Велшани, Шпанци и ко све не, убеђени да се може подвући црта и почети нови живот: пионири и колонизатори. Сваки нови рат пунио је Америку како бегунцима тако исељеницима; и, наравно, сивом масом – стручњацима и умним људима свих боја и вероисповести који су тражили своју сигурну кућу.

            Каже једна стара енглеска пословица да нас историја учи како нас историја ничем не учи: да није тако, и најблиставији умови и они у дубоком мраку одавно би знали да на овом свету сигурне куће не постоје. Постоји за њих друго име: Утопија. Али нада је чудно осећање које нема везе са знањем и разумом; она тера људе да верују како је савршено, безбедно, напредно и праведно друштво могуће, као што је могуће склопити неписани договор са Свевишњим да је у таквом друштву вечита, непомућена срећа зајемчена. Верујем, узгред буди речено, да је срећа, опште узев, крајње прецењен појам.

            Морнарско тројство – вера, нада и љубав – у ствари су три имена истог: ирационалне, уврежене идеје од освита човечанства, да је људима дато да допру до савршенства, да се у њему сместе, као да се враћају под окриље мајчине утробе, пренебрегавајући сопствена ограничења, сазнање да су направљени од трошног,  кварљивог материјала, да по својој природи нису дорасли савршенству. Утопија која почива у срцу сваког човека, мала или велика, индивидуална или колективна, можда је само друго име за пусту жељу да се досегне бесмртност. Последња одбрана од немоћи да се појми дихотомија коначност – бесконачност.

            У Америку су стизале, једноставно речено, две врсте људи: они решени да Утопију пронађу – као камен мудрости, свети Грал, извор бесмртности; и они решени да је сами по сопственој мери изграде на неком рајском, неокаљаном месту, „далеко од разуздане гомиле“. Отуд имена градова као Нови Јорк, Нови Амстердам, Нови Орлеан, Добар ваздух, Колонија, Успење… Укрцавање у лађе, авионе, подморнице које крећу преко велике воде за обе врсте будућих Американаца – представљало је неку врсту веслања преко Ахеронта, подвлачење црте, прелазак из једног порочног, мукотрпног, насилног света у бескрајно, неистражено градилиште другог, где је – веровали су − све било и даље могуће.

Магнетна привлачност, неискорењивост Утопије, почива управо у том варљивом праву на другу шансу. „Да су ми сад оне године, а ова памет“; колико пута се може чути ова изношена реченица која је само жал за другим почетком. Туга што живот линеарно пролази и што, као у толиким другоразредним филмовима, човек не може да се врати уназад кроз време и поправи фаталне грешке које је починио.

            Нема, наравно, два људска бића која сањају о истој Утопији; они скептичнији слуте да свака Утопија, пре или касније, постаје Атлантида; мада су зуб времена, природне катастрофе и људска рука избрисали траг толиким градовима и цивилизацијама, човечја нада и даље трага за Атлантидом, управо зато што је − у стварности или у миту – била једина остварена Утопија. Довољно је да је постојала у колективном памћењу, да би је и дан-данас тражили на дну Средоземља, под алгама Саргаског мора, у водама Бахама, испод негдашњег Тенохтитлана…

            Будимо поштени, бар према себи самима: чак ни савршени картезијански ум не може да проживи свој век без Утопије; за мог оца она је била на дохват руке, ту негде између Лакташа и Белгијског Конга краља Леополда. За романтичне, нацистичке носталгичаре – у Колонији Дигнидад (Достојанство), у Чилеу. Колико год била нестварна, лична Утопија условљава живот свог творца; спаја стварно и измаштано, као да потврђује ону давну тврдњу Гарсије Лорке да се све творевине маште граде од коцкица искуствене стварности.

Видео сам, у три Америке, многа места која, неочекивано али убедљиво, потврђују снагу и моћ колективне Утопије. Нека су саздана на њеним варљивим темељима, друга су у њима пронашла свој смисао. Има места за које се човек спонтано упита шта држи људе да у њима живе – изван света, изван времена, изван било чега. Сем недосањаног сна.