Радивој Шајтинац
УТЕХА ВОЈВОДЕ ШУПЉИКЦА

Постисторијски, комшијски и вансудски процес

Унуку

Аљоша дете, сунце прадедино, да ти кажем кад си се већ јавио на телефон. Ајде, ако нађеш времена и бензина који ћу ја платити дођи једард и провозај ме оним старим путем за Арадац тамо ди твој деда шета ‒ само нешто да видим.
Тамо, преко од њиве на чији је источни крај велика гвоздена бандера, па са друге стране пута, преко, ди је твој деда шетач и стихотворац, увек застајо и молио се за братство два дрвета два стабла и две крошње, орах и багрем.
Ту је једног пролећа освануо пањ, како је он записо, бели пањ, ко рана и то од посеченог багрема.
То је њег здраво погодило чим је, сирома, моро песму да напише.
Аљоша, само да ме изручиш из аута и станеш који моменат, да видим, ту је некад била наша стара њива, још кад сам ја био нечије дете и та њива ме је из сна трзала кад се онај рат завршио. Кад је мој отац Радица стиго из Галиције уфалчован с рањеном руком и још непотврђеном пресудом због саморањавања, злочина спрам Монархије.
После толко година свашта је ту било, несаница и измишљотина али, Богу фала, живота опет. Накупило се прича и историје и то све на оном ћошку ди се спајају Првомајска и Синђелићева и кад се ту уселио један зет, Србијанац, не знам тачно одакле али битно је да је на ић. Сад нећу касти да само Србијанци имају то ић, имамо и ми, овдена.
Мени је некако кроз уво, у памет и душу упало, па чачка и чачка.
Једно време које се отегло или израњало ко гњурац из воде, није било лако ил се умишљало без тог ‒ ић.
Ни онима који су то потезали ни они коју су то трпели и умислили.
Још је овај домаћин, вредан, весео и онако, пријатан, немош касти, био што с тога имена тиче највеличкија комбинација.
Презиво се Христић. Бого мој сам! Христ са ић на крају.
Тај је стално, кад се с клупе предкућне разиђемо, мени шапуто и намигиво, да останем кад други оду, да ми нешто у четри ока каже.
‒ Ти, Живојине, треба да знаш, да је Аустрија остала, каква-таква, догађања и у ово време, ко зна шта све, различито али с оне стране границе и с оне стране историје, постоји њиово ко што овде постоји наше. Старо је то и стамено судство, документа, архив и службеници. Мени се јавило да ћете Ви, ваша фамилија, ипак морати да платите ту глобу за оно што је Радица, ко хонвед, Твој отац у Галицији себи и Монархији наштетио. То се сматра, по њима, као штета.
Сети се само они слика из Ваца где су поређани у нове униформе, ошишани и обријани позирали у неком великом и високом ходнику са степеницама, онако окати, од туге и беса и зна се чега. Мобилисани. То што су добили рану и кревет, па и те униформе и оружје, то је неко моро здраво да плати.
Ко, нег монархија, рат је прошо, како је прошо, оде се ни пораз ни победа не терају, оде неко тражи своју глобу за штету коју онај који је позван, снабдевен и доведен учинио тако што собом самим осакаћен, очо.

Слушам ја то, не верујем и не разумем, Радица веч умро одавно а он ми то све прича и допуњава, кад год се сретнемо.
Да не верујеш, тако узвишеног презимена а тако загруван, да нисам мого да га не питам.
‒ Па, добро, Србин сам. Србин си, па за кога си ти, на чијој страни?
Он ми је реко, онако крозубе, на страни правде. Наравно, оне ситније, али није ово ди смо као оно ди смо некад били. Ово је и другачији Балкан и њему реда треба па чак и онај уназад.
Аљоша, дете, сунце моје, слушам ја њега, комшију из најближег сокака с којим сам се карто и преседио силно време на клупу под велики ораји који је, тако лепог презимена што веже Христа и два слова која ја немам, тако говорио.
Твој деда, мог оца имењак, Радивој смириво ме, пусти маторог да булазни, пиј лекове и шетај више, мање једи колача.
Али каже ми он, комшија, да, дам, немој да се срушиш, ако те стрефи налог да платите тај захтев, та ћага кад стигне. Од чега и како. Створено једва, од чега и како, кућу не могу продати, у њој нас осморо. Имамо само ову њиву под Арадац.
Ову поред оног пута и ти шета отац твој Радивој. Ни он не зна ди је тачно. Знам, кажеш, тамо иза оног ораја и багрема који су се крошњама уплели и сад то штрчи јер је багрем посечен.
Није белег ал је бар нешто. Нисам с њим, с твојим дедом више о томе мого да причам. Касти, прошле су године и деценије а ја сам тек скоро престо на то да мислим луда глава, фантазирам бануће ратни фендераши за оцову руку. Па ко велим, гранућеш, родићеш се, моје сунце, које ми Господ, когод сакрио за још који делић живота, дођи метни ме у ауто да дођем и станем тамо пред то кусо дрвеће жбуње, шипке и бодље и погледам тамо иза ди је, памти се, била она њива коју смо имали доле и непробуђени пристали да би Монархију подмирили.
Жао ми само што комшија никако није тео да чује, кад се помене оно ић, да чује за Војводу Шупљикца и његов крај презимена па смо се здраво посвађали.
А ја кад год, чак и издалека угледам његов орај предкућни, дође ми да га посечем да и то буде кусо, ни сам не знам због чега. Њега више нема, умро је пре не знам тачно колико година, био сам му и на даћу и на сарану, и он би мени.
Аљоша, срећо моја, не може човек само од себе самог постати.
Мора ту бити још какве керефеке што око види, уши чују, рука такне, срце прими, глава запамти,глас и језик шапну.
Одведи ме донде, избаци, да пробам можел се то, још.
Сачекај ме и врати, ако не, опростићу.
(Све телефоном (не)стабилним)

(Одломак из дуже прозе)