Мила Медиговић Стефановић
ВИТЕЗИ РИЈЕЧИ И МУЗИЧКОГ НАСЛЕЂА

Ана М. Зечевић: Све постаје ријеч, у ријечи да живи: прилози о културној историји Паштровића и Будве, Друштво за културни развој „Бауо“, Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића „Дробни пијесак“ у Београду, Петровац на Мору, Београд, 2019.

У паштровској и будванској културној баштини вјековима се узгајају најљепши примјерци музичких дјела; традиција приморског краја првобитно се везује за усмено колективно наслијеђе, да би се у новијем периоду музичке историографије издвојила важна умјетничка дјела. Референтна књига прилога о музичкој култури Паштровића и Будве обогатила је досадашња сазнања о музичком насљеђу нашег Приморја.
Симбиозу музике и уметности речи Ана М. Зечевић успјешно проучава двије деценије, што потврђују и претходне књиге о поезији и музици. Без унутрашње духовне предиспозиције, не би било ни инспиративне подлоге за ауторкине тематске преокупације обрађене у најновијој књизи. Подлогу познатих музичких дјела чине књижевни ствараоци различитих жанрова. Поштујући редослед презентираних прилога на почетку је енигма пјесничког дјела Стефана Митровића као инспирација музичким ствараоцима. Однос између значења и несемантичких одлика језика, попут звука и ритма, разматра ауторка у песништву паштровског песника Стефана Митровића. Лирске нијансе стихова о страшном тамновању и патњи призвале су молску елегичност, о чему је сличне ставове претходно изрекао и црногорски књижевник Бранко Бањевић, на које се ауторка позива: „Митровићева нарација чува неки елегијски тон, који се може чути из записа и писама, та елегичност није очајање (и кад је то), него свијест о патњи као о природном простору човјекова постојања. Лишавајући пјесму поетских украса, Митровић се никада није лишавао тог тона који има боју историјске дубине и који истовремено чува континуитет патње и слободе“.
Књижевна баштина С. М. Љубише утицала је и на сценску и музичку умјетност. Тада су су биле актуалне теме које су се бавиле историјском, родољубивом и идеолошком тематиком, а које су шириле идеје слободе и равноправности међу народима. Стога није чудно да се Миховил Логар определио за најпознатију Љубишину приповетку Кањош Мацедоновић, као тематски и „инспиративни замајац“. Приповјест Кањош Мацедоновић Стефана Митрова Љубише је сценски предложак за ТВ оперу Паштровски витез Миховила Логара; либрето за ово остварење написао је Михаило Ражнатовић. Телевизијска опера Паштровски витез снимљена је 1982. године, у режији Арсенија Милошевића и РТБ-а. Најлирскије место у опери представља последња нумера у I чину. „Композитор ју је назвао Intermezzo, а вокални део Дјевојка са литице. Нумеру изводе Вила и Кањош. Својом песмом Вила је очарала Кањоша, који не може да се одвоји од њене песме. Познато је да је Љубиша био пасионирани сакупљач усменог народног стваралаштва. Такође је познато да је посебну пажњу посветио фантастичној поезији и приповеци, као што је фантастична приповетка Проклети кам, у којој се јављају вампири, вештице, виле и друга нестварна бића.“ Италијански композитор Дионизије де Сарно – Сан Ђорђо (Напуљ, 1856 ‒ Пераст, 1937) компоновао је оперу Горде, или како Црногорка љуби, на основу истоимене приповјетке С. М. Љубише.
Етно-мјузикл Љубишине пасторалије је мултимедијални пројекат заснован на паштровским обичајима и обредима. Славко Ковачевић и Драшко Ђуровић су аутори, сценаристи и редитељи поменутог пројекта. Обједињујући фрагменте књижевног опуса Стефана Митрова Љубише и музику композитора Златка Бабана, овај тандем је осмислио и реализовао етно-мјузикл у два чина – са играњем, пјевањем и „пуцањем“. Драматизацију Љубишиних тема објединили су у сценарио под називом Љубишине пасторалије. Описани садржаји, приповјетка/драмски комад Кањош Мацедоновић, ТВ опера Паштровски витез, етно-опера или драмски комад са пјевањем и играњем Паштровске пасторалије, као и нереализовани пројекат „Повила се златна жица из рожанства луга“ (сценарио Миле Медиговић Стефановић), значајна су грађа у којој су комбиновани традиционални модели и њихово модерно сагледавање и представљање.
Један од есеја посвећен је великом композитору Бранку Зеновићу: ауторка се усредсређује на Зеновићеве аранжмане народних, превасходно приморских пјесама. Као вриједност есеја наглашавамо да је Ана Зечевић користила до сада непубликоване рукописе композиција и том вриједном материјалу обезбиједила објављивање. То ће послужити даљем музиколошком проучавању и извођењу Зеновићеве музичке оставштине. Живот и дјело Бранка Зеновића, поред музичког стваралаштва и извођаштва, укључује важне друштвене и историјске догађаје који су утицали на развој и унапређење културе Црне Горе и Југославије. Цјеловито ангажовање и умјетничка продукција овог јединственог музичког ствараоца сврстава га у најзначајнију личност „Приморског пјевачког подручја“ (Слободан Јерков, Музичко насљеђе и музикалност Црногораца, 2013, 54). Његова радио-акустичка активност референтно га сврстава у композиторе југословенског романтизма и традиције, подједнако усредсређеног и на приморске и црногорске музичке мотиве. Ана М. Зечевић истиче вриједности Зеновићеве музичке оставштине: „Зеновић је у многим сегментима аранжмана инсистирао на подражавању изворног мотивског материјала, док се, с друге стране, трудио и да својим уметничким сензибилитетом истакне смисао поетског текста и освежи народне мелодије. С обзиром на то да су у раду коришћене необјављене фотокопије рукописа композиција, остаје велики задатак да се те композиције обраде и штампају у публикацији која ће бити доступна свим љубитељима музике и њеним извођачима.“
Културна баштина Паштровића преноси се с генерације на генерацију свакодневним поштовањем и презентацијом обичаја, знања и вјештина, практичним представљањем најчешће коришћених предмета, рукотворина, гастрономских специјалитета. Најпопуларније и најприродније експонирано културно насљеђе Паштровића огледа се у пјесми и игри (плесу) као дјелу свеукупне етнокултуре и обичајног права. Нематеријална културна баштина Паштровића значајна је и као дио културе која је усмјерена на „будућност традиције”, посебно у условима информатичких једностраности нових генерација и изостанка едукације о савременој валоризацији „традиције за будућност“. Ова тема је укључивала језичку, књижевну, музичку и плесну традицију, религиозност, исхрану, одијевање, усмено предање и обичаје, занате и вјештине. Комплекс ових активности представљен је као окосница Међународне мултидисциплинарне научне конференције о нематеријалној културној баштини Паштровића – одржаној у мају 2019. у Режевићима (Петровац на Мору).
У књизи Склад речи и тона – компаратистичке студије и огледи (2016) Ана М. Зечевић је изоставила вредне музичке посленике, попут музичког педагога Николе Греговића (1926-2010). Испуштена у претходној, музичка активност Николе Греговића достојно је представљена у публикација Све постаје ријеч, у ријечи да живи. Након основне школе Никола Греговић је завршио је Учитељску школу у Никшићу и Средњу музичку школу на Цетињу. Дипломирао је на Музичкој академији у Сарајеву. Од 1951. бавио се педагошким радом у музичким школама у Котору и у Никшићу, где је радио и као директор школе. У периоду од 1974. до 1989. предавао је Методику музичке наставе на Педагошкој академији у Никшићу на Одсеку за разредну наставу и предшколско васпитање. Вишедеценијска педагошка искуства објавио је у уџбенику Музичке радости: уџбеник музичког васпитања за III и IV разред основне школе (Титоград, 1984). Следећи уџбеник, Пјевајмо сви: приручник за студенте и наставнике разредне и предшколске наставе (Котор – Књажевац, 1982) потписују Никола Греговић и Антун Хомен. Из наслова ових публикација може се закључити да је Греговић промишљао о музичкој култури, музицирању и описмењавању, почев од деце предшколског узраста па све до будућих музичких педагога. Њему је била подједнако важна теорија, односно методика преношења знања, као и пракса, кроз извођење музике уживо.
Основао је и водио многе тамбурашке оркестре и хорове, као што су: Оркестар Учитељске школе из Никшића, Хор „Захумље“ из Никшића, Хор и оркестар „Вељко Ћатовић“ из Рисна, Оркестар Основне музичке школе „Његош“ из Котора и Хор „Никола Ђурковић“ из Котора. Са њима је наступао у земљи и иностранству. О љубави Николе Греговића према клапском певању пише Марко Рогошић, композитор, теоретичар и врли културни прегалац у области музичког стваралаштва и културе Црне Горе.
Као неуморни пратилац догађаја на озбиљној музичкој сцени Ана М. Зечевић прати концерте и извођења будванске „Хармоније“ и бокешких клапа. Резултате праћења музиколошког издаваштва ‒ било да су у питању књиге или записи на другим медијима – ауторка је уврстила у одјељак Прикази. На првом мјесту је Злата Марјановић и њено истраживање посвећено музичкој традицији Паштровића, кроз тонске записе од 1953. године до најновијег периода. Како пиједестал изучавања музичке културе подједнако дијеле Ана М. Зечевић и Злата Марјановић, тако је и размјена искуства писања књига, студија и огледа у музикологији међу њима неминовна. Књигу Приморју на велико знамење Злате Марјановић уврстила је Ана М. Зечевић у своје приказе. Зборник радова Зачух вилу у дубраву ђе пјесан о паштровској и будванској музичкој традицији и сродним темама (приредили: Злата Марјановић и Душан Медин) вредно је благо „музичке шкриње Паштровића и Будве“.
Предност ове књиге су и хронолошки записи о бројним музичким догађајима и манифестацијама од Петровца на Мору, преко Будве до Котора, укључујући и музичке догађаје у другим мјестима Бококоторског залива. Ана Зечевић је обликовала значајну публикацију студија, огледа и приказа која завређује пажњу стручне и научне публике која ишчекује обраду релевантних музиколошких тема, не само у Приморју него и у другим срединама гдје се његује изворност традиције. На крају, треба истаћи релевантност монографије и богатством прикупљених библиографских података које је сачинила др Бранка Драгосавац.