Жарко Миленковић
АЛУЗИЈА ПУТОВАЊА И АКУСТИКА ОКА
Велимир Кнежевић: Дунав станица
Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019.
Пишући о поезији Владислава Петковића Диса, Миодраг Павловић је нагласио: „Праслика пакла створена је када је створен први град“. Град је одувек привлачио песнике, тачније слика града. Нарочито његова тамна страна. Страна која је невидљива на разгледницама. Страна која је невидљива голом оку посматрача. Страна која није идеализована. Она страна коју могу да спознају једино људи који живе у њему и који се свакодневно сусрећу са њом. И то они који су довољно смели да читају тамне слике града, они који су мудри да одгонетају тајне, они који су храбри да гребу по позлаћеној површини не бојећи се шта ће пронаћи испод те површине. Велики песник града, Новица Тадић створио је слику града као „великог вражјег ждрела“, ждрела које гута све пред собом, које од људи прави монструме, а од монструма једине прихватљиве становнике града.
Посве другачију слику града понудио нам је песник Велимир Кнежевић својом одличном збирком Дунав станица. Када кажем посве другачију слику, не мислим да је Кнежевић понудио неку идеализованију слику града, већ поетички сасвим другачију слику од оне песничке традиције коју смо поменули и оне која се може наслутити из реченог; слику која не нуди демонизовану перспективу, већ ону „људску, сувише људску“ да се опоменемо овде Ничеа. Кнежевићев град је Београд са његовим насељима и топонимима (Батајница, Алтина, Ресник, Крњача), аутобуским линијама (707). И он је виђен кроз очи песника који живи у њему. Који познаје све његове тајне. И што је најзанимљивије, слика града дата је из градског аутобуса и са стајалишта, док се чека аутобус. Путујући кроз Београд, јунак Кнежевићевих песама више стоји у месту него што се креће, стога је и то путовање више привид путовања него што то заиста јесте: „Градски превоз, алузија путовања, / у ствари симбол непокрета, вечитог остајања“ (Сајам). У таквој ситуацији јунак песме је осуђен на посматрање, те су ове песме записи онога што је виђено и доживљено у градском аутобусу и по градским стајалиштима – његова „акустика ока“ (Како поглед одјекује).
Сликајући „густе слике града“ (Паркић) Кнежевић даје до краја негативну слику Београда, из кога је срећа протерана. Аутобуси пуни људи-машина, лишених смисла, који у градској вреви и гужви, заглављени на путевима, некуда јуре, а у ствари тапкају у месту, и све је у бесмислу:
Пуно нас је
и тапкачи смо у месту,
али смо зато прави
монструми кондиције.
Угледах број жељени
преко рамена, глава, сиса…
У општем пометенију
животињица смисла –
број у себе скупљен,
троцифрен, у блеску.
Стаде, нежно нас разгрну,
као заустављен у песку.
(ЖИВОТИЊИЦА СМИСЛА)
У том људском мноштву јунак Кнежевићевих песама је у „свету опасне усамљености“ и у грчевитом страху: „Али кад је у питању мрак, / плашим се његове двојаке ћуди, / јер страшнија од таме у којој заспах / је ова у којој се будим“. Растрзаност лирског јунака између екстеријера света и ентеријера сопствене душе, представља „највиши облик кушње страхом“ (Не би ли отпала сувишна попевка). Онтолошка празнина усред великог града, великог људског пространства. Предели страха се нижу један за другим: „Самују видици и отиче вода / испод моста на коме је вечити застој. / Увођење у искушење почиње онда / кад конац удене слепи сингер-мајстор. / (…) / питомост коју мерим страхом“ (Самују видици). Панични страх од људи, од празнине: „И ту је опет сретнем, брижну саучесницу / сваког мог самоубиства, помајку-панику, / опет је нахраним репризом детињства, / ту јој опет седнем у кашику.“ (Дунав станица)
У тексту Свакодневица: носталгија, опомена, спомен Владислава Гордић Петковић пише следеће: „Истраживање свакодневице може да покаже како се свакодневни догађаји и рутина свакодневног живљења претачу у уметнички доживљај, у феномене вредне научног истраживања, у дијагностиковање дијахроније у нашим привидно синхроним ритуалима. Свакодневица је жариште проблема и први покушај њиховог рашчлањивања, она функционише на основима дужности, али и на темељима игре и задовољства; свакодневни живот је скуп традиција и небројених могућности да се обичаји иновирају.“[1] Истраживање градске свакодневице, Кнежевић неуморно приказује из песме у песму. Град је позорница људских комедија и трагедија. Микропростор у коме се огледа судбина макропростора. Град и свет. Свет у коме ништа није свето. Свет који је довољно сазрео да се распршти, „свет с температуром“.
Свакодневица је у Кнежевићевој збирци Дунав станица веома суморна и тешка. У њој је све у покрету, а опет стоји у месту. Све је ужарено, а опет ледено. Све расплинуто, а веома сажето. Све сакривено, а опет до коске огољено. Све надреално, а до краја реално:
Топло ми је међу фокама,
спакован у кариране торбе крмаче,
клизим лагано, акцентован кочењем,
до Батајнице, Ресника, Крњаче.
На средњим вратима кореодрама –
две задригле, предобре жене,
мимоиђу се на петопарцу машине,
грациозне, остеопорозне балерине.
(АЛТИНА)
Кнежевићева збирка Дунав станица понудила нам је – у духу са песничком традицијом сликања града – једно другачије, луцидно и смело виђење града и градске свакодневице. Но, поставља се питање: да ли је овде дата слика града или је јунак заправо сам град, а све остало само „стилска прецизност“ укључивања других у његово функционисање. Град-јунак, слике људи, предмета и ствари. Како код да је, слика града или град јунак, Кнежевић својим песмама даје слике „данашњице која нас вози на лер, лер, лер..“, пут до „последње станице, станице, станице“, до које „нећемо стићи скоро, скоро, скоро…“ (707).
[1] Владислава Гордић Петковић, „Свакодневица: носталгија, опомена, спомен“, Култура, Бр. 162 (2019), стр. 10.