Волф Шмид
ЛЕПОТА ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

Естетички доказ о постојању Бога

Идиот је између осталог роман о лепоти. Напросто врви од лепотица. У њему се појављују две изванредно лепе жене – Аглаја Јепанчина и Настасја, и једна прекрасна душа – кнез Мишкин.
Мишкин, замољен да изнесе мишљење о све три млађане Јепанчине, говори Аглаји, у присуству њених сестара и мајке: „Ви сте изузетна лепотица, Аглаја Ивановна. Тако сте лепи, да се човек боји да вас погледа“. На питање мајке која није била задовољна овом оценом („Само то? А особине?“) Мишкин одговара: „О лепоти је тешко судити, лепота је загонетка“ (VIII, 66).
Посматрајући портрет Настасје Филиповне, Алелаида Јепанчина га коментарише: „С таквом лепотом може да се преокрене свет!“ (VIII, 69). Ову реченицу помиње касније и сама Настасја Филиповна, у писму Аглаји. „Чула сам да је ваша сестра Аделаида рекла ономад за мој портрет, да је с таквом лепотом могуће преокренути свет.“ (VIII, 380). Јевгениј Павлович Радомски, Аглајин удварач, лепоту Настасје Филиповне описује као „фантастичну, демонску“, кадру да „омађија“ човека (VIII, 482).
Сасвим другачија манифестација лепоте среће се у Мишкиновим осећањима, повезаним са нападима епилепсије. Стање уочи самог напада, такозвану ауру, Мишкин описује као тренутак „највише хармоније, лепоте“ (VIII, 188). Осећај у тренутку пред сам напад он сажима у формулу „лепота и молитва“, „највиша синтеза живота“ (VIII, 188). Мада одлично схвата да је то стање болесно, „у последњем тренутку пред напад дешавало му се да јасно и разговетно каже себи: Да, за овај тренутак могуће је дати цео живот!“ (VIII, 188). Мишкин алудира на то да је епилептична аура надасве плодотворан трен, истинска колевка светских религија. Нису случајно хришћанство и ислам основали епилептичари – Павле и Мухамед, којима је било дато да у стању ауре виде оностране појаве. У Москви Мишкин говори Рогожину да му, у тренутку ауре, постаје разумљива изјава да „времена више неће бити“:
Вероватно (…) је то управо та секунда, у којој није стигла да се пролије вода из кондира епилептичара Мухамеда, али који је током те секунде ипак успео да сагледа сва Алахова обитавалишта (VIII, 189).

Мотив лепоте среће се у Идиоту на још апстрактнијем плану. Управо у овом роману Достојевски наводи изјаву која је постала крилата: „Лепота ће спасти свет“. Ове речи представљају навођење изјаве једног од јунака. То је изјава кнеза Мишкина, коју наводи Иполит, чувши је од Коље Иволгина, тринаестогодишњег брата Гање Иволгина. У низу Мишкин-Коља-Иполит налазимо, типично за Достојевског, индиректно преношење идеја и речи. То посредованост релативизује аутентичност реченог и, последично, његов ауторитет. У роману Идиот релативизацији доприноси и чињеница да Иполит, обраћајући се Мишкину, наводи његове речи иронично, у облику питања, па чак и са подсмехом:
Да ли је истина, кнеже, да сте ви једном изјавили да ће свет да спасе „лепота“? Господо, – викне он гласно – кнез тврди да ће свет спасти лепота! А ја изјављујем да он има тако разигране мисли, зато што је управо заљубљен. Господо, кнез је заљубљен; ономад, тек што је ушао, уверио сам се у то. Немојте да црвените, кнеже, још ћете ме ганути. Каква лепота ће спасти свет? (VIII, 317).

Мишкинове речи још једном цитира Аглаја Јепанчина, након стотинак страница:
– Слушајте, једном за свагда – није издржала Аглаја – ако почнете да говорите о нечему попут смртне казне, или о економском стању Русије, или о томе, како ће „свет спасти лепота“, мене ће то… орасположити и насмејати, али…унапред вас упозоравам: после ми не излазите на очи! (VIII, 436)

Искусни читаоци Достојевског знају да се у овом строгом одбијању реске Аглаје не крије ништа друго до, благо речено, тајна наклоност према Мишкину.
И у Аглајиним речима изјава Мишкина се појављује у посредованом облику. Те тако често навођене речи у роману се и не срећу у директном облику. Тим пре, на основу свега што знамо, имамо право да са Мишкиновим исказом поистоветимо самог Достојевског.
Достојевски неретко ставља своје ауторске истине у уста својих јунака, поготово негативних. Управо тиме он ствара препреке за њихово прихватање. Отпор чини победу још вреднијом. То се често дешава у Браћи Карамазовима. Негативни јунаци, попут Фјодора Павловича Карамазова, Михаила Ракитина и Павла Смердјакова, саопштавају истине, у чијим мање или више адекватним формулацијама не можемо а да не приметимо ауторско порекло. Најупечатљивија је тобожња дискриминација ауторове истине, путем њеног саопштавања из уста негативних јунака, у контексту основне поруке романа. Девизу „Нема врлине ако нема бесмртности“, која потиче из Мисли Блеза Паскала (XV, 536), а коју актуелизује Иван Карамазов, у романескном дешавању вишеструко варирају негативни јунаци: пре свега либерал Миусов (XIV, 64), затим неморални семинариста Ракитин (XIV, 76) и најзад, оцеубица Смердјаков. У устима последњег, основна идеја романа гласи: „Ако нема бесконачног Бога, значи да нема врлине, и значи да она уопште није потребна“; XV, 67). У модусу посредног и изразито фигуративног говора, Достојевски саопштава једно од својих основних уверења.
Идеја „Лепота ће спасити свет“ у роману Идиот није убедљиво отеловљена. Пре смо сведоци погибељи свеколике лепоте и лепотица. Али у свом последњем, заветном роману Достојевски је остварио идеју о спасоносној лепоти.
Браћа Карамазови су роман теодицеја, то јест оправдање Бога пред лицем зла и патње који постоје у свету. Теодицеја – то је један од проблема који су увек изнова занимали Достојевског. Поготово после смрти његове деце, тромесечне кћери Соње 1868. године и трогодишњег сина Аљоше 1878. године, Достојевског мучи питање о смислу умирања деце. После Соњине смрти, Достојевски је био неутешан. У писму Аполону Мајкову пише:
И ево, сада ме теше да ћу ја имати још деце. А Соња где је? Где је та малена личност, за коју бих ја, без оклевања, примио смртне муке, само да она буде жива? (XXVIII/2, 297)

Син Аљоша је умро током напада епилепсије. Ана Григорјевна се сећа: „Сву ноћ је (Достојевски) клечао пред њим, вајкајући се, што је пренео сину ту страшну болест“ (Летопись, III; 273).
Достојевског је посебно занимао приступ теми патње у Лајбницовој филозофији. У својим Огледима теодицеје, о благости Божијој, слободи човека и пореклу зла Лајбниц настоји да отклони противуречност између свемоћи Бога и постојања патње на свету, прогласивши дати свет „најбољим од свих могућих светова“. Најбољи од свих могућих светова јесте свет с највећом разноликошћу ступњева савршенства свих бића. Лајбниц претпоставља да Бог, који због своје благости жели најбољи свет, не жели зло и патњу, већ их дозвољава утолико, уколико се без њих не може остварити жељена разноликост.
Над оптимистичким одговором Лајбница иронисао је Волтер у роману Кандид, или Оптимизам. У једној од бележница Достојевског из 1877. године, наилазимо на забелешку: „Написати руског Кандида“. План Руског Кандида, односно Анти-Кандида, делимично је остварен у заветном роману Браћа Карамазови.
Иванова оптужба Бога за инструментализацију патње деце, у роману се не побија директно, по тачкама, већ индиректно. Достојевски се, између осталог, позива на опасност од лажних пророка из Беседе на гори: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт 7,16). Један од доказа постојања благог Бога – јесу мисли и поступци позитивних и негативних јунака. Морално понашање је могуће само на основу вере у Христа. Достојевски не верује у земаљске основе етике, пошто човек сам од себе нема снаге за братска осећања. Могућност врлине без вере у бесмртност душе у роману брани само безбожни семинариста Ракитин.
Да би побио оптужбе против Бога, Достојевски прибегава класичном поступку теодицеје, похвали творевине. У Браћи Карамазовима најуверљивији аргумент у корист постојања благог Бога – јесте лепота света.
Похвала лепоте божјег света звучи у ланчаној реакцији прозрења и озарења, која иде од Маркела и доспева чак до Ивана. Преображај безбожних фигура сваки пут прати потресно увиђање и прихватање предивне природе и њене унутрашње организованости. То се односи чак и на Ивана који, мада рационалиста, ипак признаје пред Аљошом да воли „лепљиве пролећне листове“. Истина, израз „лепљиви листићи“ узет је из Пушкинове песме „Еще дуют холодные ветры“ (1828), па се Иванова љубав према природи релативизује не само делимичним прихватањем природе, већ и њеном књишкошћу. И поред тога, чак и Иван указује извесну почаст лепоти света.
Ланчана реакција препородне озарености бива покренута преображајем атеисте Маркела на самрти. У томе се јасно оцртавају контуре идејног цртежа читавог романа: љубав према људима нераскидиво је повезана с прихватањем божјег света, са осећањем дивљења пред лепотама природе, с признањем сопствене кривице, и са радошћу. Не треба, међутим, губити из вида да је вера коју аутор пропагира, усмерена не толико на трансцендентно, колико на овострано, на овоземаљски свет. Љубав и дивљење пред лепотом овога света поседују особине францисканског иманентизма, па чак и пантеизма. У вери умирућег Маркела Бог не фигурира као трансцендентно биће, већ се слива са љубављу, лепотом и радошћу, у којима се пројављује.
У Зосимином житију налазимо претекст космодицеје. То је Књига о Јову, која је за Достојевског имала изузетан значај, којој и Зосима даје првенство пред свим књигама Старог и Новог завета. Јасно нам је зашто је ова Зосимина преференција била тако важна за Достојевског. Препричавање животне приче Јова чини један од стожера читавог романа. У Књизи о Јову поставља се централно питање теодицеје, како благи Бог може да дозволи зло и патњу. Достојевског, као филозофа патње, и као оца коме је умрло двоје деце, сигурно занима одговор који се у овом светом тексту даје на питање о смислу патње. Жалба пораженог човека отклања се беседом Господа. Али на жалбе Јова Господ не даје одговор. Патња се нити објашњава нити утемељује. Речи Господа не указују ни на узроке ни на циљеве, па ни на нужност Јовове патње. Творац хвали себе због своје демијуршке компетенције, и похваљује савршенство своје творевине, указујући на дивокозе, магарца, једнорога, пауна, слона, крокодила. Ова похвала творевине има свој еквивалент у Браћи Карамазовима. На својим лутањима кроз Русију, млади Зосима се диви природи:
Ноћ је светла, тиха, топла, јулска, река је широка, пара се диже над њом, освежава нас, овлаш се праћака риба, птичице се ућутале, све је тихо, богоугодно, све се Богу моли. (XIV , 267)

Дирнут лепотом божјег света, млади Зосима хвали телеологију створену од Бога: „Свакакве травке, свакojaкее бубице, мрави, злаћане пчелице, сви на чудесан начин знају свој пут, и немајући ума, сведоче Божје тајанство, непрестано га сами творећи.“ (XIV, 267).

Зосима овде испољава естетички пантеизам, који није по вољи хришћанској докси. И у Књизи о Јову, и у Браћи Карамазовима, устројство света служи као естетички доказ свемоћи и доброте хришћанског Бога.
У Идиоту срећемо сличну похвалу творевине. У свом предсмртном Објашњењу Иполит вели: „Шта ме се тиче сва ова лепота, када сам сваког трена, сваке секунде свестан да чак и ова малена мушица, која сада зуји око мене у зраку сунца, да је чак и она учесница овог пира и хора, да зна своје место, воли га и срећна је, док сам једино ја отпадник…“ (VIII, 343).

Једне ноћи, у Павловском парку, Мишкин се сећа давно заборављене мисли. У величанственом швајцарском горју, у коме се манифестује хармонија творевине, осећао се као прогнаник: „…Свака травка расте и срећна је! Све има, и све зна свој пут (…) само он ништа не зна, ништа не схвата (…) свему је туђ и одбачен.“ (VIII, 352).

Сада, након Иполитовог објашњења, Мишкину се чини да је размишљао на исти начин, да је Иполит све што је рекао о „мушици“ преузео од њега. На тај начин је похвала творевини, као основа теодицеје, наговештена у роману Идиот, мада ту још нема отвореног помињања теодицеје.
Достојевски не ставља све на карту вере у трансцендентно. Религиозну мотивацију он увек подупире реалистичком. На тај начин се трансцендентно осигурава иманентношћу. Бог се открива, постајући доступан искуству човека, у лепоти света. Човек је снабдевен рецепторима за оно не-еуклидовско. Њима припада и естетички доживљај. Зато лепота света представља естетички доказ постојања благог Бога.
Свој закључак ћу формулисати у тезама. У њима се, пак, крије једнa зачкољица и неколико питања:

1. У Књизи о Јову Достојевски зацело држи до тога да Бог, пренебрегавши жалбе и аргументе Јова, хвали организованост и устројство своје творевине. Неусаглашеност реплика Јова и Бога, често схватану за пропуст у композицији Танаха, Достојевски не сматра обичном „грешком у ткању“, односно некаквим шкартом, већ итекако намерном структуром. Еуклидовски разум је одвећ ограничен, да би човек могао себи дозволити да суди о Божјој вољи.
2. Таква аргументација се заснива на хармоничном читању Књиге о Јову. Ипак, у Зосимином препричавању Књиге срећемо акценте који противрече традиционалном читању овог сакралног текста. Зауставимо се на два мотива.
3. Зосима уноси у старозаветни текст тамо непостојећи мотив такмичења између Бога и Сатане. Називајући Сатану ђаволом, Зосима претвара чиновника на двору Господњем у противника Бога. То је очигледан анахронизам.** Осим тога, у речима ругача и хулитеља, како их чује Зосима, не звучи само мисао о такмичењу, већ и мисао о самољубивости и инструментализацији људске патње зарад личне славе Бога, мисао која у библијском тексту зацело нема основе: „…Како је могао Господ да препусти највољенијег од својих праведника на милост и немилост ђавола, да му одузме децу, да га погоди болешћу и приштом (…) и зарад чега: само да би се похвалио пред Сатаном: Ево шта, вели, може зарад мене да истрпи праведан човек!“ (XIV, 265)

Оптужба Бога за инструментализацију људске патње представља један од главних Иванових аргумената. Није ли посреди потајна сумња самога Достојевског?
4. У роману Достојевског фигурира чак и својеврсни Анти-Јов. То је суманути штабс-капетан Сњегирјов. У свом тумачењу замене умрле деце Јова новом децом, Зосима је наговестио питање ругача и хулитеља: „Али како би он (Јов) могао да заволи ту нову (децу), када оне прве нема, пошто их је лишен? Са сећањем на њих, зар је могуће бити у потпуности срећан, као пре, са овом новом децом, ма како да су му мила?“

Зосима без оклевања одговара: „Али може, може: стара патња, захваљујући великој тајни људског живота, прелази постепено у тиху умилну радост“ (XIV, 265).
Мотив замене умрле деце појављује се поново после 240 страна. Иљуша Сњегирјов, на самрти, заклиње оца да после његове смрти усвоји другог, доброг дечака, да га назове Иљушом и да га подједнако воли. Али Сњегирјов, шкргућући зубима, очајним шапатом одбија другог дечака. Наводећи стихове из Псалма 137: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека се прилепи…“, он се позива на старозаветни образац верности. Однос брижног самртника Иљуше и детињастог, деморалисаног Сњегирјова у научној литератури се разматра, пре свега, из аспекта замене улога сина и оца. Али у вези са Књигом о Јову, Сњегирјова покреће низ других питања. Не баца ли верност овог руског Јова, несрећног оца погођеног свакојаким патњама, извесну сенку на прихватање задовољштине старозаветног прототипа и његово потпуно помирење са новом децом? И у вези с тим: не лишава ли критички потенцијал мотивисаног Сњегирјова, као Анти-Јова, снаге естетички доказ о постојању благог Бога? Јер тај доказ се темељи на паралелизму са старозаветном књигом. Зар теодицеја Браће Карамазова не трпи због тога што се космодицеја овог романа у извесној мери обезвређује скривеном критиком лика Јова? И на концу, остаје отворено питање, при каквом степену свесности је Достојевски одобрио потенцијал мотивисаног верног Сњегирјова, који је итекако ослабио теодицеју.

ВОЛФ ШМИД (WOLF SCHMID, 1944, Теплице, Чешка), немачки филолог, русиста и теоретичар књижевности, представник наратолошког приступа изучавању књижевности. Од 1978. до 2009. године професор на Универзитету у Хамбургу, од 2009. професор емеритус на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу и почасни професор универзитета у Санкт Петербургу. Студије и монографије Волфа Шмида, као и његова иницијатива за оснивање Интердисциплинарног наратолошког центра (ICN) Универзитета у Хамбургу, чији је руководилац, Европске наратолошке мреже (ENN) и Интердисциплинарног наратолошког пројекта Open Narratology и интермедијалног часописа Narratorium – потврда су значаја његовог рада за развој савремених наратолошких истраживања. Издвајамо следеће Шмидове радове: Текстовое строение в повестях Ф. М. Достоевского (1973), Puškins Prosa in poetischer Lektüre. Die Erzählungen Belkins (1991), Нарратология (2003, измењено и допуњено издање 2008), Narrativity and Eventfulness (2003), Elemente der Narratologie (2005), Апогей событийности в Братьях Карамазовых (2007), Russische Proto-Narratologie. Texte in kommentierten Übersetzungen (2009), Point of View, Perspective, and Focalization. Modeling Mediation in Narrative (у коауторству са Ј. Шенертом и П. Хином, 2009), Перспективы и границы когнитивной нарратологии. (По поводу работ Алана Пальмера о ‘fictional mind’ и ‘social mind’) (2014). Ускоро излази из штампе обимна монографија посвећена „менталним догађајима“ у европским наративима, од средњовековља до модернизма, на немачком језику. На српски језик су превeдени бројни Шмидови радови, са немачког и руског језика.

* Начин навођења је у потпуности преузет од аутора, Волфа Шмида: римски број се односи на број тома, а арапски на број странице из колекције Полное собрание сочинений в 30-и томах, Ленинград, 1972-1990. Превод из дела Достојевског је у свим случајевима наш (Прим. прев.)

** Овом „анахронизму“ Волф Шмид је посветио посебну аргументацију, у раду под насловом Книга Иова в Братьях Карамазовых или надрывная теодицея, који ће се ускоро појавити и на српском језику. (Прим. прев.)

Избор, превод са руског и белешка
Драгиња Рамадански