Болеслав Лешмјан
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

РУЖА

Чиме пурпурне макове
По тамном бацаше путу?
Сан сањао сам, али – какав? –
Више сетити се не могу.

Твоја ли то бејаху уста?
Моје ли то бејаху руке?
Дубина врта мог – празна,
На вратима – месец пламташе.

Дани се за данима низаше.
Ноћи – у језерима поздрављах…
Када ти то, ружо цветаше?

„Ја се не расцветавах никада…“
Твој ли је то глас, о ружо?
Реч по реч хватах,
Дани се за данима низаше…

УСТА И ОЧИ

Знам толико твојих драгања!
Али кад дан у сутон
Блесне звездом, сећам те се једина – без речи,
Шта налаже ти да устима својим моје очи тражиш…
Тако се обично опрашташе, пре него што ти се поново враћаше.

Због чега управо у том трену, кад ми је време да одем,
Очи милујеш, пре него што на чари шума и ливада поглед баце?…
Овако се то збиваше: освит се од стране језера будише,
Пожурујући нас сном на расплитање загрејаних руку…

У прозорска стакла – још хладна – позлатом удараше
Изненада с неба на земљу злато и излив светлости –
Уста твоја – на мојим очима! Шта драгањем тим желиш
Да кажеш?
Реци – не одвајајући довитљива уста.

ЗАТАМЊЕНО НЕБО

Затамњено небо, вечерње небо
Добровољно плови кроз очи моје…
Груди бесане и непослушне
Нежност сумрака умара и притиска.

О, сада сањарити попут сенке по гају,
Дух међу боровима до пурпура усијати,
У твојим вратницама, на твом раскршћу
Самом себи – сан постати!

На слепоочнице калинама, у даљини угледаним,
Пасти попут прашине златне у пурпур ватре –
И не разликовати устију твојих корале
Од ових калина на овом путу!

И не разликовати плетенице твоје
Од бреза, огледајућих се у дубини језера…
По сопственој жељи кроз очи моје плови
Затамњено небо, вечерње небо…

x x x

Када бих те поново први пут срео,
Али у другом врту, у другој шуми –
Маглама издуженим у бескрај…

Можда другог цвећа међу зеленим браздама
Латиле би се шаке, жмарцима прожимане –
Можда би из устију непроницљивих излазиле
Речи неке друге – неке друге…

Можда би нас и сунце заробило
ослабљена духа у каскадама ружа,
Када бих те поново први пут срео,
Али у другој шуми, у другом врту…

УТОПЉЕНИК

У лелујавим валовима вијука, на шумској пољани,
Где шума изненада слична ливади постаје,
Лежи леш луталице, себи сувишан леш.
Пропутовао свет цео од облака до облака,
Док изненада у нестрпљивој тузи не пожеле
Духом да пречицом посети у самом себи зеленило.
Тада демон зеленила свешумским лахором
Обгрли, док на путу испод дрвета беше застао,
Мамећи га непрестаном журбом процвата,
И задихана уста тајанственим несмехом припијајући,
И очараваше пропадањем мирисних неотелотворења,
И све дубље исушаваше – у том зеленилу, у том зеленилу!
А он трчаше обалама све другачијих светова,
Онечовечавајући душу и дах међу цветовима,
Док се не заглиби у звонке врчеве боровница,
У натмуреност папрата, у тишину кургана,
У несвет шевара, у глуво непраскозорје,
Да би, ето, мртав у сто пролећа безданих лежао,
Сеновит, као шума у шуми – утопљеник зеленила.

ЗВЕЗДЕ

Те ноћи небо дрхтећи од трептања звезда
Њихаше свој бескрај у суседним свемирима,
Час у безваздушни простор уздижући своје радосне пожаре,
Час их поново зеници мојој приближавајући.

Гледам, као кроз изненадни у мом слепилу кањон,
А искричави светови – једва на часак
Откривајући се очима мојим, као небеса хумкама надгробним,
У даљини, у сребру цвеће прикривено.

БОЛЕСЛАВ ЛЕШМЈАН ИЛИ ЖИВОТ ПО МЕРИ КЊИЖЕВНОСТИ

Бавећи се пољском међуратном књижевношћу дуго сам размишљала да ли Болеслава Лешмјана, једног од најоригиналнијих песника XX века, да унесем у своју двотомну антологију Пољска књижевна авангарда (1917-1939). Из скоро истог разлога нисам унела ни Јулијана Тувима, језичког мага међуратне пољске поезије, званичног припадника групе Скамандер. Због чега? Због тога што експресионисти, футуристи, Краковска авангарда, катастрофисти – нису сматрали авангардним писце који не припадају ниједном од поменутих праваца, група и њихових часописа, у којима су објављивали своје манифесте, трудећи се да их својим делима (поезија, проза, драма) веома комплексно остварују. Болеслав Лешмјан (право презиме Лесман) није припадао ниједном авангардном правцу или групи, нити је написао и објавио неки манифест, кога ће се у свом стваралаштву придржавати. Није написао и објавио, мада је његово стваралаштво било строго подређено његовом схватању књижевности.
Рођен је 1877. или 1878. године у Варшави, у асимилованој јеврејској породици. Његов отац Исак Лесман рођен је 1847. такође у Варшави, у књижарској породици, чији су отац и очев отац били познати књижари, чији су се преци доселили у Пољску из Немачке. Његова мајка Ема Естер Сундерланд рођена је 1852. у Варшави, у породици правника и индустријалаца, чији су се преци доселили у Пољску из Енглеске. Болеслав је имао брата Казимјежа и сестру Александру, који се нису бавили књижевношћу. Мајка им је рано умрла од туберкулозе те се отац поново оженио, Халином Доброволском. Како је Варшава током целог XIX века била под руском окупацијом, породица се преселила у Кијев, где је Болеслав завршио класичну гимназију и Правни факултет на Универзитету „Свети Владимир“. Јер, у то време медицина и права сматрани су најзначајнијим професијама за живот породице, а и појединца. Године 1901. Болеслав се вратио из Украјине у Варшаву, где су у моди била путовања по земљама Европе. Тако да је од 1903. до 1906. провео на путовањима по Француској и Немачкој, најдуже у Минхену, Паризу и Бретањи. Како је Париз био уметничка престоница света и у њему су боравили бројни пољски уметници, међу њима је Болеслав упознао сликарку Зофју Хилињску, ученицу чувеног пољског сликара Војћеха Герсона и оженио се њом. Родиле су им се и две ћерке, Марија Лудвика-Луси и Ванда Ирена-Дуња. Године 1906. вратили су се у Варшаву, где је 1911. основао новаторско Уметничко позориште, у коме се бавио позоришном режијом и писао драме. Како од позоришта није могло да се живи од 1912. до 1914. поново је провео у Француској. С обзиром на своје опште здравствено стање (низак раст и крхко тело) – није регрутован, тако да је Први светски рат провео у Лођу, где је радио у Пољском позоришту. Како се од позоришта ни у њему није могло живети, са женом и ћеркама (1918) преселио се у град Хрубешов, где је радио као нотар, а одатле 1922. у већи и економски боље стојећи Замошћ. И ту је радио као нотар, са знатно већом платом и шефовским местом. Како је у то време увелико писао и објављивао, и уз то био веома заљубљиве природе, без обзира на своју крхку физичку конституцију истовремено је одржавао везу са три веома лепе и еманциповане жене: са својом рођаком Целином Сундерландувном, која је студирала у Паризу сликарство, кад и његова жена Зофја; с лекарком Дором Лебентал, која је завршила студије медицине на Сорбони и била удата за веома познатог лекара Јузефа Шпера; и са својом званичном женом, која, иако је знала за његове љубавнице, никада се није развела од њега. Његов заменик га је опљачкао, тако да је до краја живота враћао дугове фирми у којој је радио. Да би му помогла, супруга је продала свој скупоцен породични накит. У враћање дугова укључили су се и многи рођаци и пријатељи, а посебно дугогодишња љубавница Дора Лебентал, познати варшавски гинеколог. Да му сви они нису помогли да врати дугове – завршио би у затвору.
Поред изразите рационалности, у поезији и животу је био крајње ирационалан, непрактичан, чак лакомислен. Пушио је дневно 75 цигарета, испијао мноштво јаких кафа, што се одражавало на његово здравље. Обожавао је и да се коцка. Будући у Француској, одлазио је са веома мало пара у Монте Карло, где је по обичају сав свој новац губио, преклињући потом рођаке и пријатеље да му позајме новац за подмиривање дугова. Тобож, имао је систем за коцкање те је пред крај живота планирао да отвори касино на Губалувки у Закопану и да од њега живи – што се, наравно, није остварило.
Веома је волео кафански живот. Варшава је после ослобођења и уједињења 1918. имала бројне, веома разнородне локале. Лешмјан је посебно волео тзв. Малу земљопоседничку кафану у центру града, која је била омиљено место окупљања писаца. За њу је био везан и Гомбрович, који је као син земљопоседника и индустријалца тридесетих година у истој кафани имао резервисан сто, за којим је водио своје чувене интелектуалне дуеле с писцима и другим посетиоцима. У истој кафани на полуспрату имали су свој сто скамандровци. Бити позван да седнеш за неки од тих столова представљало је велику част. Без обзира на реноме тридесетих година, писцима попут Лешмјана, то се догађало прилично ретко. У томе су му помагали рођаци, писци Антоњи Ланге и Јан Бжехва, Зенон Пшесмицки-Мирјам, песник и уредник часописа Химера и преводилац Метерлинка и Рембоа…
Слично је било с објављивањем у часописима, посебно у Књижевном гласу, у коме је објавио само четири песме, премда је од 1933. био члан Пољске академије књижевности. Нпр. часопис Национална мисао није га објављивао због порекла, иако је био крштен према католичком црквеном обреду. Његови уредници оптуживали су га због коришћења тзв. јеврејских неологизама – што није тачно, јер је био изврстан познавалац пољског језика и неологизме је стварао на основу књижевног пољског, пољских дијалеката и пољског фолклора.
Као песник, Лешмјан је дебитовао 1897. године песмама на пољском у младопољским часописима Живот и Химера. Године 1912. објавио је своју прву збирку песама Врт на раскрсници. Премда је писао интензивно до краја живота, за живота је објавио још само три збирке песама: Ливада (1920), Сеновит напитак (1936) и Шумске догодовштине (1938), оставивши за собом низ необјављених дела, која ће бити објављивана тек после Другог светског рата.
Поред поезије писао је и бајке, насловљене са Сезамске бајке (1913) и Пустоловине Синдбада Морепловца (1913). Написао је и књигу инспирисану пољским фолклором Пољске бајке, која је, не знам из ког разлога, објављена тек педесетих година.
С обзиром на веома широко филозофско и књижевно образовање Лешмјан се бавио и писањем књижевне критике и есеја, као и превођењем. Од ране младости је био посвећен изучавању филозофије Платона, Декарта, Спинозе, Канта, Хегела, Волтера, Бергсона, Шопенхауера, Ничеа, Касирера, Хусерла – мада се сви теоретичари и критичари који су се бавили њим, не слажу око утицаја феноменологије на његово стваралаштво. Као преводилац, највише се бавио Едгаром Аланом Поом.
Када је реч о утицајима, сматра се да су на његов развој највише утицали руски симболисти (Блок, Бели, Иванов), као и руски филозоф, филолог и културолог Алексеј Лосев, аутор Филозофије имена, Дијалектике мита, Биће. Име. Космос. С обзиром да је у детињству и раној младости живео у Кијеву и завршио све школе на руском – и поезију је у почетку писао на руском. Објављивао је у руским часописима Золотое руно, Весы… У преводу Јежија Фицовског циклус песама са руског Месечев пир ушао је у састав његових Сабраних дела. У Паризу се упознао и пријатељевао са чувеним руским интелектуалцима и писцима ‒ Константином Баљмонтом, Дмитријем Мерешковским, Зинаидом Хипиус, Георгијем Ивановим, Андрејем Белим, а био му је близак и руски формализам. У својој естетици највећи значај придавао је ритму и ритмичној форми стиха. Због тога, по свој прилици, није припадао ниједном правцу или групи пољских авангардно оријентисаних песника – што потврђује и његов Трактат о поезији (1937), замишљен као предавање које је одржао у Пољској академији књижевности, објављено у Годишњаку Пољске академије књижевности 1939, а 1957. у његовим Сабраним делима. Године 1934. изјавио је у интервјуу у часопису Наша мисао: „Процват поезије постоји онда када песници примењују одредницу ‘Уметност ради уметности’, јер у супротном уметност губи вредност.“
Као писац био је на посебан начин ипак цењен и у Пољској, о чему сведочи чињеница да је 1933. изабран за члана Пољске академије књижевности, мада шире није прихватан онако како је заслуживао. Донекле се сматра да је у питању антисемитизам и пољски десничарски оријентисан национализам веома изражен тридесеттх година. О томе сведочи чињеница да као члан Пољске академије књижевности, која је имала само 15 доживотних чланова (Вацлав Сјерошевски, Јуљуш Каден-Бандровски, Вацлав Берент, Пјотр Хојновски, Зофја Налковска, Зенон Пшесмицки, Карол Ижиковски, Јуљуш Клајнер, Болеслав Лешмјан, Карол Хуберт Ростворовски, Винценти Жимовски, Тадеуш Бој-Желењски, Јежи Шањавски, Тадеуш Зјелињски), није сахрањен у Алеји заслужних – већ на варшавском гробљу Повонзки, у гробници своје сестре Александре. Пољска академија књижевности је за допринос књижевности својим члановима додељивала Златни и Сребрни ловоров венац. Лешмјан ниједан од њих није добио, мада их је својим песничким достигнућима апсолутно заслуживао. Тек после Другог светског рата објављују се целовити избори његове поезије и критичка издања. Посвећују му се симпозијуми. Обележавају годишњице рођења и смрти. Најпознатији књижевни критичари и теоретичари књижевности посвећују му студије. Премда је његова поезија на први поглед веома сложена, многе његове песме су компоновали познати пољски композитори и изводе их реномирани певачи (Демарчик, Њемен, Турнау, Грехута, Умевр, Јопек, Сојка, Струг, Завјалов и др.).
У историјама пољске међуратне књижевности, с обзиром на блискост са симболизмом, третиран је као филозофски и метафизички песник. Иако је био упознат с руским златним и сребрним веком у поезији, руским формализмом и с бројним европским авангардама у поезији и осталим уметностима пре је црпао инспирацију из барока, романтизма, Младе Пољске, фолклора. По томе када је дебитовао, како се развијао и како је завршио свој живот најближа му је била Млада Пољска, пољска верзија симболизма. Најближа, због његове везаности за филозофски троугао: Човек, Природа, Бог. Због тога што га је занимало првенствено духовно, мистично, паранормално, постижући то у свом стваралаштву применом ироније, парадокса и посебне конструкције стиха. Теоријски донекле је то изразио у есеју Ритам као поглед на свет. Ритам као полазиште узимао је за изражавање својих филозофских претпоставки и изражавање природе, помоћу специјално конципираног песничког језика, који је изражавао његова теоријска схватања. Она су се најчешће одражавала у бројним и крајње оригиналним неологизмима, каткад и архаизмима, којима је обогаћивао своју поезију на непоновљив, магичан начин, како га је тумачио главни представник Краковске авангарде, такође лингвистички песник, Јулијан Пшибош, написавши: „Када се осврнем по светској поезији налазим мало примера сличних јуначкој помами у борби с песничком речи, могућности толико другачије јаве“. Док Зигмунт Кубјак, значајан познавалац и преводилац античке књижевности и естетике каже: „Постоје велики уметници због своје универзалности, због обухватања огромног броја значајних ствари и велики уметници због апсолутне непоновљивости своје визије, који указују на ствари које нико осим њих неби видео. У ту другу категорију спада величина Лешмјана. Бејаше једном један Лешмјан и до краја света неће бити другог Лешмјана“. Тако да је у другој половини XX века с обзиром на изузетност своје поезије добио место поред великана: Кохановског, Мицкјевича, Норвида, Милоша, Шимборске… Сматра се, пре свега, због „васкрсавања фантастичности света“. У томе неки критичари виде утицај Ничеа на његову поетику и поезију – утицај који се огледао у одбацивању човека свога времена као јунака, а у изјашњавању за „слободног човека ренесансе“, у отвореној одбојности према човеку и друштву свога времена. И то је био један од разлога недовољног поштовања његовог стваралаштва од стране извесних десничарски оријентисаних критичара и писаца, његових вршњака.
У свим Лешмјановим збиркама – поред одбојности према обичном, свакодневном, „сивом“ свету – срећемо и шаролик свет, тачније свет природе изражен мноштвом сликарских боја; свет човека чији живот одређују стихије и метафизика; човека, чији живот се одвија као у сну. Неки критичари то тумаче Бергсоновим утицајем на њега.
Као што сам већ рекла, Лешмјан је покатоличени Јеврејин. Међутим, Бог за њега није био оно што је био за Пољаке. Он јесте љубав, али пре као у Песми над песмама него као у Новом завету. Божанске црте код њега налазимо пре у „Вечној, Свемоћној Природи“. Због тога је Лешмјан један од најзначајнијих пољских песника љубавне поезије, по непосредности веома блиске народној поезији (с обзиром на њену мелодичност, о којој је било речи). Мелодичности значајно доприносе песникови неологизми и архаизми: неки критичари то Лешмјаново опредељење повезују с руском поезијом с почетка XX века и с руским језиком на коме је завршио све своје школе током боравка у Кијеву. У руској поезији природа је огледало човека – по мишљењу Лешмјана, само она омогућује јединство физичког и духовног. Стога, у том јединству не постоји појам греха, јер, песник с једне стране живи у реалном свету, а с друге – у облацима, односно, своја дела ствара „у сну“. Тај посао нимало није лак. Због тога га читаоци у потпуности не схватају, а без њиховог потпуног разумевања његова поезија постоји каткад само делимично.
Целокупна Лешмјанова поезија тематски се може поделити на три тематске групе: интересовање за природу, еротику и метафизику. Поред човека, у њој се појављују натприродна бића, која опева оригиналним језиком, пре свега неологизмима, називаним од стране теоретичара књижевности лешмјанизмима. Јер, преводећи га, не налазимо их ни у једном пољском речнику, већ само у његовој поезији. Односе се претежно на митска створења, али и на љубавно умеће које доминира у његовој поезији. Јер, по њему, целокупна природа је велики љубавни чин, који повезује необичне појаве. Према професору Дарјушу Пахолском, Лешмјан је вратио у живот многе речи које су временом ишчезле из пољског језика – управо њих су многи критичари сматрали неологизмима. По мишљењу теоретичара Михала Гловињског, код Лешмјана „најзанимљивије се догађа између речи“ – односно, када је у његовим песмама долазило до сусрета речи и појмова који се пре њега никада нису сретали.
Због срчаних тегоба Лешмјан 1935. престаје да ради. Сели се поново у Варшаву. Умире 5. новембра 1937. од инфаркта у 61. години живота. Ћерка Ванда, глумица, удаће се (1939) за енглеског официра Дениса Хилса и напустиће Пољску. Жена Зофја и ћерка Луси успевају да спасу већи део његове књижевне заоставштине. Успевају као Јеврејке, иако без новца, да се спасу из логора у Маутхаузену и стигну чак у Аргентину. Део архива у варшавском стану и женине бројне слике, које је својевремено излагала у Паризу и широм Пољске, страдаће у време Варшавског устанка и бомбардовања Варшаве 1944. године.
Без обзира на све речено, после завршетка Другог светског рата Институт за књижевност Пољске академије наука својим обимним и вишегодишњим пројектима, професори бројних универзитета и критичари посветиће личности и стваралаштву Лешмјана велику пажњу. Биће објављена сва његова сачувана дела, са веома темељитим анализама сваког од њих. Добиће одговарајуће место као један од најоригиналнијих „речотвораца“ међу пољским песницима. Док је у Хрубешову, у коме је радио као нотар, отворен његов музеј.
Премда је његово стваралаштво углавном настало у време веома значајног књижевног правца Млада Пољска – неће бити сврстан у њега. Неће ни у Скамандер, који је у достигнућима својих представника на пола пута између симболизма и авангарде. По својим бројним и веома оригиналним неологизмима, данас називаним лешмјанизмима, ближи је авангарди. Најтачније, налази се, као и наш Лаза Костић, између сна и јаве. Јер, стварајући неологизме створио је нов тип књижевних родова и врста, терминолошки најближих балади, поеми, љубавној песми… (за које сам није нашао термине). Није, јер га изгледа то није занимало. Био је једноставно опседнут креирањем нових појмова и речи, којима ће изражавати свој непоновљив свет. Непоновљив, с обзиром да се надовезивао на пољске писце попут Кохановског, великог ренесансног песника. Написавши, између осталог, постмодернистичку песму Уршула Кохановска, инспирисану чувеним Тужбалицама Кохановског. Поред људских ликова у песмама из збирке Ливада појављују се удави, грдобе, утваре, вештице, виле, патуљци, бели, црни, плави, пурпурни, шарени духови, златне змије, сени умрлих, о којима приповедају народни приповедачи у бајкама, баснама, приповестима… Појављују се и у његовим љубавним песмама, инспирисаним властитим љубавима, о којима је било речи. О љубавима које се у његовој поезији догађају најчешће у Природи ‒ необичној, фантастичној, испуњеној привиђењима, утварама, аветима, које израњају из таме, магле, у шипражју, иза зидина, на неочекиваним местима, приповедају о свом овоземаљском и загробном животу, о разговорима с Богом. Приповедају на начин који се веома разликује од доживљаја земаљског човека, јер је најчешће у питању „човек из сна“, сна као света, сна као одређене стварности. Стварности која узнемирава и узбуђује земаљског човека и песника. Чему су посебну пажњу посветили критичари и теоретичари књижевности Јацек Тшнадел, аутор студије Лешмјаново стваралаштво: покушај пресека (Варшава 1964), Михал Гловињски и Јануш Славињски у обимној Студији о Лешмјану (Варшава, 1971), коју је Михал Гловињски допунио у својој књизи Приказ оносветовног: есеји о поезији Болеслава Лешмјана (Варшава, 1981), а никако се не сме изоставити ни допринос Јарослава Марека Римкјевича презентован у обимном делу Болеслав Лешмјан: Енциклопедија (Варшава 2001).
Књижевни теоретичари Лешмјана третирају и као „филозофирајућег песника“, заинтересованог за Бергсона и Ничеа. Наиме, као метафизичког песника, који је покушавао да потврди „формални облик“ својих песама, у којима тражи одговор на нека суштинска питања. Односно да песник може да се бави суштинским стварима као и филозоф, само на други начин. Конкретно, супротстављањем интелекта интуицији, сматрајући да се интелектом не спознаје стварност и прихватајући Бергсонову тврдњу да је „интуитивно сазнање једино право сазнање“. Овим проблемом код Лешмјана бавио се и Михал Пјентњевич, анализирајући песму Метафизика, тврдећи да лирски субјект у Лешмјановој поезији не пружа одговор на питање шта је метафизика филозофски – већ песнички. То је Михал Гловињски, у поменутој студији, назвао „ониричком онтологијом“ или „сањајућим бићем“: Да се онај који сања, тј. песник налази најближе истини. Најближе кроз „игру“, током које се нешто значајно догађа. При чему је у том догађању најзначајнији његов јунак. Простор у коме се догађај одвија творевина је песникове маште. Стога, истина постоји само као субјективно осећање. Фикција је као и покушаји приказивања објективне истине, дата у виду знака, симбола. Међутим, због немогућности њиховог дешифровања често су третирани као „ликови с другог света“, јер, човека у данашњем смислу у Лешмјановој поезији често замењују „предмети“ (тестера, штит, виолина, Кабала, огледало, врата, прозор, чекић, лутка и др.), лоцирани, како сам већ рекла, између сна и јаве. Срећемо их у циклусима песама у готово свим збиркама Врт на раскрсници, Малињак, Ливада, Сеновити напитак. Теоретичар Михал Гловињски тај свет посматра кроз тзв. првобитног човека, паганство, појмове који у књижевности потичу од Ђамбатисте Викоа. Односно, заснивају се на метафизици осећања и маште, а не ума; тачније, на укидању граница између стварног и измишљеног. У песми Тестера као јунак песме је човек који прелази у утвару, која поседује особине човека и поред тестерисања воли и пати. У песми Штит реч је о јунаку из времена у коме још није постојало ватрено оружје, када је штит бранио јунака од стреле, мача, сабље. У песми Пролог јавља се огледало као граница светова. Слично и прозор који означава границу између унутрашњег и спољашњег света, а и спољашњи свет. Границу између спољашњег и унутрашњег света означавају и врата, капија, док чекић означава Бергсонов животни елан.

Избор превод с пољског
и белешка Бисерка Рајчић