Хода Баракат
ПОШТАРЕВА СМРТ
КАМЕН СМЕХА
Радња романа Камен смеха (1990) дешава се у Бејруту током последњих година грађанског рата. Халил (анти)херој романа покушава усред ратног метежа да дефинише однос према друштву и самом себи. Живећи усамљенички у својој соби, заокупљен је читањем, припремањем хране и сређивањем стана, посебно после бомбардовања. Има само неколико познаника и тек повремено се сусреће са групом лево оријентисаних интелектуалаца. Роман прати Халилов свакодневни живот. Кроз његове очи посматрамо либанско друштво и како то изгледа живети у подељеном граду.
* * *
С времена на време Халил је обичавао да ноћу укључи радио… мали наранџасти транзистор од пластике који се брзо прљао и кога је током честог ноћног детаљног чишћења стана, пажљиво брисао крпом умоченој у шпиритус, тако што би користећи дрвце шибице увлачио њене крајеве у мале углове и уске отворе транзистора… Једном, док га је чистио, случајно је почео да слуша… Изненадио га је разговор на који није био навикнут да чује са радија, а затим је открио да је дугменце окренуо на ФМ таласе, на које раније није одлазио.
Било је много тих малих станица на ФМ таласима. Где год да сте окренули иглу, чули бисте присне гласове који говоре… Присне? Не баш, међутим у њима је било нечег што је смиривало Халила и вукло га да слуша… да слуша на посебан начин… Не зато што је за тим посебно жудео или га нарочито интересовало, већ…
Узео би мали метални послужавник и сатима седео поред радија пребирајући сочиво или пиринач за јутарњу чорбу, његов једини оброк. Или би седео поред радија парајући своје старе ђемпере, затим мотао уковрчену вуницу око дебеле књиге како би је изравнао, надајући се да ће их поново исплести чим изађе у куповину и пазари одговарајуће игле. Жене које негују слободно време, мудро тврде да плетење бод по бод и ред по ред гарантује проток нити дана као што се делићи брига повлаче из узрујаних душа.
Халил се привикао на људе са ФМ радија зато што су они, попут њега, будни током целе ноћи, што значи да као и он не раде нити излазе по дану, осим на начин како он то чини… Попут њега, са својих зупчастих малих планина налик његовој, били су у међусобној вези а да се нису ни познавали. Људи са ФМ-а су људи који живе доле у граду. Изван њега. Унутар његових ноћи. Људи као он који не знају како да уђу у град, његову свакидашњицу и његове улице. Разговарали су не говорећи… Разговарали су са водитељем који је непрестано причао, а ништа није рекао… само је пунио уши својим испразним, хуманим осећањима. Безосечајан лик. Водитељ поздравља људе… Људи поздрављају њега… Он им прича вицеве, пушта им песме које одговарају степену њихове потребе за космичком празнином која господари далеким галаксијама. Причају са њим преко телефона а међу собом разговарају његовим посредством. Шаљу једни другима поруке пуне нежних емоција, провидних попут листова желатина, емоција које промићу кроз ноћ попут скривених вибрација које чак ни пси не чују. На сентименталним ФМ станицама никад нема вести ни помена о било чему што се односи на дневна дешавања у граду. Водитељ се много смеје. Смеје се између речи и између реченица. Он се није претходно припремио нити чита написано, већ све ради преко телефона директно са умреженим појединцима… Као да су они мрежа… Мрежа људи који причају, користећи измишљена имена, са водитељем који такође има измишљено име, па чак и да је стварно. Они говоре врдавим језиком зато што се играју са сновима сазданим од метафора и проживљавају их… Сном о откопчавању дугмића, у ноћи, и огољавању себе, свог града и својих мисли у чисту метафору. Метафору која удара у срце оригинала.
Ништа не присиљава слушаоце да прате ФМ радио. Баш ништа. Водитељ је пункт који спаја, попут свештеника коме је поверена велика тајна, односно број телефона. И када би га наоружани људи одвукли у подрум и тамо га тукли, мучили и чупали му нокте, он никада ником не би открио број телефона. На то не треба трошити речи. Рони жели да се повеже са Глоријом, која је јуче била тужна док је износила своје размишљање на тему „Да ли верујете у срећу“, а које је било намењено Данију…. Само свештеник зна Глоријин број јер она му га је дала, да би га он проследио Данију, а који га је можда заборавио или је рецимо изгубио нотес са бројевима телефона и зато јој се није јавио. Глорија или Фатима познају Данија или Махмуда, међутим на хиљаде других слушалаца не познају једни друге, нити познају Глорију и Данија… Али Глорија и Дани су постали њихови хероји и средиште мреже коју плету око безбројних ноћних сати. Око њиховог града. Када свештеник позове Глорију, а она је будна, и пита да ли је јуче била тужна и шта сада ради, она му каже како слуша програм и тражи да пусти песму коју посвећује Ронију у знак захвалности на бризи и како би га уверила да је то само пролазан облак и да у било које доба дана или ноћи има нешто што те чини срећним, а нешто тужним… и да га пита да ли је поправио ауто, што је планирао, и моли га да води рачуна о свом здрављу, јер здравље је највреднија ствар на свету. И посвећује најновију песму Алжирске руже[1] фамилији слушалаца и водитељу.
Они су људи, али нису стварни… Стварни су само њихови гласови и то је оно што Халилу причињава задовољство…
Изворник: Hajar al-dahik (Камен смеха), Hoda Barakat, Al-hay’atu al-‘ama liqusur al-thaqafa, Cairo, 1991, стр.79-82.
ПОШТАРЕВА СМРТ
Сеоски пси су ме пратили све до гробља. Од појединих сам стрепео, посебно оног опаког луталице, увек гладног. У корпу бицикла стављао сам нешто што ће га одвратити од праћења и уједања тако да моје ноге више нису страдале. Сада сам одрастао. Одрастао сам и престале су чарке и играње са псима као што је то било док сам био млад.
Ипак, свој посао сам итекако волео. Био сам уверен да ћу бити тужан и несрећан када се пензионишем. Када остарим људи ће ме избрисати из сећања и заборавиће време мојих посета и више ме нико неће очекивати… А некад су излазили из својих кућа и стајали на прагу чим би чули звоно бицикла. Трин…трин…трин. Дизали су руке машући из даљине. Увек су из кућа прво излазиле породице исељеника и новопечене младе, то јест невесте које су остале код куће после одласка младожења на рад у земље Залива. Моја радост да им уручим писма била је равна њиховој срећи. Снимљене касете је требало само убацити у касетофон, али када су у питању биле писане поруке, остајао бих да им читам. То се дешавало само када сам знао да примаоци не знају читати.
Пио сам са њима кафу, а они су знали да ја пијем „горчу“. А када је у омоту или пакету био неки поклон или слаткиши, и ја бих добијао део тога. Мој обилазак који је завршавао код дућана, био је весела шетња, осим када сам носио вест о смрти. Чак и у тим приликама лепо су ме примали, јер зашто би доносилац вести био крив због њеног садржаја?
Био сам главни у нашем забитом крају. Где год би се мој бицикл зауставио, људи би ме лепо дочекивали, чак би ме нудили јелом, осим што су ми силом гурали џаконије из кујне, а најслађе су биле тазе лепиње, још увек вруће…
Све то не беше тако давно. Никако. Ни интернет ни било шта слично нису могли бити замена за мој обилазак. Чак и када су интернет-кафеи никли попут печурака. Зато што људи нису лако долазили до компјутера. Били су скупи и веза се стално прекидала. Поред тога била је надзирана од стране власти, а вероватно је власт и прекидала везу. У сваком случају, онај ко је користио рачунар није могао да говори о нечем што му се не допада. Или се људима чинило, из страха, да власт све надзире, па чак и ваздух који преноси електричне вибрације. А писма и касете једва да су били контролисани, јер су их сматрали превазиђеним и неподесним средствима за опасне идеје.
Постао сам службеник у пошти који сада не кружи наоколо и ништа не разноси, због рата и борби које су се спустиле са неба или се дигле из пакла, а нико не разуме како и зашто. Даеш [2]. Кажу Даеш. Људи су покушавали да побегну и умирали су на друмовима или се скривали по шталама јер је стока пуштена у пустару, или су људи појели стрвине. И ја сам такође бежао неколико пута, затим се враћао да бих подигао плату докле год је редовно стизала у централу.
Све што сам радио било је бежање и враћање. Бежање, обилажење, кружење и понижавање, затим повратак тамо и слушање песама ако бих нашао батерије за касетофон. Врата централе беху изваљена и тамо више не беше ниједног службеника. Да сам имао жену и децу, не бих могао тек тако да одлазим и долазим. Односно да их остављам по камповима или на друмовима, без могућности да их поново нађем негде на овој пространој божијој земљи. Понекад сам размишљао да нећу дочекати нестанак Даеша. Даеша или већ неког другог. Неће се божији бес окончати пре моје смрти. Мој живот је готов.
Покаткад сам размшљао о писмима која нису стигла до оних којима су била намењена, и сада су негде нагомилана, а њихов пошиљалац и не зна шта се са њима десило. Одбачена као мртви папири по угловима празних улица. Можда су сада почели да их спаљују јер су људи увидели да нема наде да ће њихова писма стићи… А можда их више уопште и не пишу. Јер када потпуно нестану адресе у разрушеним крајевима и кад наша опустела села остану без људи, коме ће неко да пише? И на коју адресу? Када се борбе окончају, дуго ће тражити имена улица и вероватно ће им дати нове називе по победнику и онима који су на власти.
Озбиљно размишљам да се иселим код брата. Под условом да и он сам није променио адресу коју знам. Али и мени треба поштар, ха-ха-ха, да ми донесе службена документа за које више не знам да ли су и даље у кући или нису. Јер тренутно боравим у централи поште. Излазим из ње и враћам се у њу. Шта више, не могу да приђем крају у коме се налази моја кућа, могуће је да је спаљена и потпуно срушена. Међутим, не знам до када ћу овде боравити јер борбе које су у току немају линију фронта и непредвидиве су. Oнај који је данас поражен, вероватно ће сутра постати још суровији и разорнији јер не треба очекивати да ће побећи зато што је поражен. Све што сам од вести напабирчио на радију чини се прилично бајатим и зато су бескорисне јер обмањују моје уши које прате буку експлозија и грмљавину авиона на небу, док вести на радију говоре супротно…
Почео сам да слушам само песме. Наумио сам да штедим храну, а то је из дана у дан све теже. Досада је почела да ми нагриза срце пошто сам завршио са читањем свих писама које сам овде нашао и њиховим разврставањем. Сачинио сам нешто што личи на попис и све сам их сакупио у један омот по датумима. Може се десити да ће се овде појавити неки грађани или службеници желећи да им се уруче дописи који су им упућени. Свако писмо прикачено је за свој коверат. На заглављу омота назначен је степен важности или ургентност доставе. Чак сам намеравао да додам детаље на адресама које су ми изгледале нејасне или нису прецизне за оне који нису раније разносили пошту у овом крају.
Сада пишем писмо ономе који ће можда доћи овде, и стављам га на видно место близу пописа писама…
Можда ћу умрети пре него што неко дође у овај центар…
Ко зна?
Изворник: Мавт ел-постаџи (Ноћна пошта), Хода Баракат (Бариду ал-лејл), стр.123-126.
ХОДА БАРАКАТ је рођена у Бејруту 1952. у коме проводи највећи део свог живота. Дипломирала француску књижевност на Либанском универзитету (1975). Радила у просвети, бавила се истраживачким радом и новинарством. Од 1989. живи у Паризу где је и докторирала. Носилац је највиших француских признања реда витеза. Пише на арапском, а дела су јој преведена на енглески, хебрејски, француски, италијански, шпански, турски, холандски и грчки. Аутор је збирке кратких прича (Посетитељке, 1985), два позоришна комада (Живела дива, 2009, Последње ноћно бдење, 2015), књиге успомена (Писма странца, 2004) и шест романа: Камен смеха (1990), Људи страсти (1993), Орач на водама (1998, дело је награђено Медаљом Нагиба Махфуза за књижевност), Мој господар, моја љубав (2007), Краљевина ове земље (2012), Ноћна пошта (2017, дело је 2019. освојило престижну Међународну награду за арапски роман). У својим делима најчешће се бави психолошким ефектима рата и траумом коју он доноси, при чему су приповедачи мушкарци који живе на маргинама друштва у либанском грађанском рату.
[1] Алжирска ружа (ар.. Варда ал-Џазарија, 1939-2012), алжирска певачица веома цењена у арапском свету.
[2] Даеш – (арапски داعش), арапски акроним за милитантну групу Исламска држава