Славко Стаменић
РАБИ ЈОСЕЈ ИЗ ЈОКЕРЕТА

У Старој Мехаски, држећи магарца за поводац, раби Јосеј угледа свог ученика Јонеја, радосног и задиханог.

‒ Учитељу, задржах се на тргу слушајући неког непознатог учитеља!

‒ Научи ли шта?!

‒ Научи, раби, нешто о женској природи.

‒ Добро рече: „нешто“, јер се о човеку и учи „нешто“ читавог живота ‒ каза раби Јосеј знатижељно посматрајући радост открoвења у свом ученику. ‒ И хајде „нешто“ од свог „нечега“ подели са мном, јер се учитељев ум ничему тако не радује као новом науку, а највише кад му у спознаји помогне сопствени ученик.

‒ Причао је непознати о збитију у Едену. А, ево, има и та своја учења исписана и красописом, кратка су и дели их знатижељнима.

‒ Онда ми очас прочитај! Јер рабијеву душу ништа тако не разгаљује као дубокoумна прича. Слушам! ‒ гледа га и даље с радозналошћу учитеља који, заправо, преиспитује научено у ученику.

 

Шетала Ева Еденским вртом, кад јој приђе змија.

– Поједи ову јабуку – рече змија.

 

‒ Јонеј, ваљда пише „окуси“!

Ученик Јонеј пажљивије погледа исписано:

‒ Раби, баш пише „поједи“!

‒ Биће, мој Јонеј, да је то, ипак, само приповедач, не Учитељ. Јер кад поједе, бациће огризак и Адаму убрати другу, али то није исто као да обоје загризу, окусе исту. Мада, требало би да је реч света једнако и учитељу и приповедачу, чак и кад приповедач коју дода или пренебрегне.

После ових речи раби устаде и поче да чешагија свога магарца Кефала. Стога га Јонеј упита:

‒ Слушаш ли ме, раби?

‒ Наравно, али и магарац је важан – кад је већ створен!

‒ Не знам, раби, али мени се ова прича допала, као и осталима на тргу. Течна је и поучна.

‒ И поток је течан, и сасвим бистар. Али, плитак.

‒ Мени се, раби, учинио озбиљним учењаком, није превише стар, а исписао је већ прегршт оваквих прича.

‒ Ма добро, прочитај ми. Нема речи из којих се не да шта научити.

Јонеј настави:

 

Ева, која је добро упамтила Божју поруку, одби јабуку.

– Поједи ову јабуку – наваљивала је змија – јер можеш да изгледаш лепше за свог човека.

 

Раби Јосеј се окрену свом магарцу милујући му сад врат, примичући усне магарчевим, но не прозбори ни реч. Смете се Јонеј, зна добро прикривену зловољу раби Јосеја кад милује свог магарца и разговара са неким а не гледа га, но магарца.

 

– Не морам – одговори Ева – јер он нема друге жене осим мене.

 

‒ Ако помене Лилит, не читај ми даље.

Јонеј погледа текст, па самоуверено настави: „Змија се насмеја…“

‒ Насмеја ли се едемска змија у Тори!? ‒ милујући магарца, спокојног као да у његову миру почива похрањена мудрост Света, упита раби Јосеј.

‒ Нисам баш у то сигуран, раби, али чини ми се да не.

‒ Учитељ тумачи написано, не дописује Тору, а и да дописује, као што би учинио сваки приповедач, не знам откуд у змије осмех!

Сад већ црвен у лицу, Јонеј настави читање:

 

– Наравно да има – каза змија.

Ева не поверова, а змија је поведе…

 

‒ Руку под руку… ‒ насмеја се раби Јосеј њушкајући се с магаретом.

 

…на врх једног брежуљка до бунара.

 

Магарац поче гласно да рева, као узнемирен.

            ‒ Шта је сад?! ‒ упита магарца раби Јосеј, а Јонеј је знао за брадавицу под губицом магарца и, када је учитељ протрља, магарац рева:

‒ Де, Јонеј, прочитај ми поново ту реченицу!

 

…а змија је поведе на врх једног брежуљка до бунара.

 

Магарац опет зарева.

– Нешто му ту, изгледа, није јасно. Но ни мени! ‒ каза раби Јосеј.

– Толико познајеш „Б’решит“ па ми реци: има ли икаквог бунара у Едену, мој Јонеј?

– Нема!

– Добро, приповедач га онда сам ископа, као да је Јахве. Воле списатељи да се играју Творца! Али, можда у причи то и има смисла; реци ми, за кога га Јахве ископа?

– Нема других, сем за човека и човечицу!

– Па, добро, Јонеј, да си ти приповедач – да ли би копао бунар у Едену?

Замисли се Јонеј, па онда каза:

– Четири велике и пречисте реке су у Едену. Не бих копао бунар.

– А и да би га, бар за причу, копао – би ли га копао на брду, као у тој причи, или негде у дољи?

– У дољи, јер се, наравно, лакше копа плићи бунар, а воде је, очито, свуда.

– Добро, воде за пиће им, дакле, не треба. Читај, да видимо зашто онда тај приповедач створи бунар у Едену…?

 

Змија јој каза:

– Ево једне жене у овој рупи, ту ју је твој Адам сакрио.

Ева се наже и угледа на води бунара одраз једне прекрасне жене.

 

– Какве жене!?

– Прекрасне, раби!

– Па упита ли се ти, Јонеј – откуд Ева зна да је та жена прекрасна, а још не окуси онај змијски плод?!

– Рави, Ева је виде сопственим очима!

– Жену или дубоки мутни одраз у бунару?

– Свеједно је то, мислим.

– Прочитај ми, Јонеј, ону реченицу о Јахвеовој поруци!

 

Ева, која је добро упамтила Божју поруку…

 

– Дакле, добро је упамтила Јахвеову поруку! Па шта Јахве рече: да са дрвета сазнања добра и зла ако поједе плода умреће. Онда је, по том приповедачу, Ева већ појела јабуку са неког дрвета сазнања лепог и ружног, па ту и није онда реч о плоду са дрвета спознања добра и зла, и шта ће, онда, ту змија… шта велиш?

– Не знам. Изгледа да је приповедач баш много изменио слику из Торе. А тада, на крају приче, „истог тренутка, без оклевања, поједе јабуку коју јој је змија понудила.“* Значи, тек тад је загризла…

– Појела, Јосеј!

– …да, појела плода…

– Јабуку, Јосеј!

– …да, појела јабуку са дрвета спознања добра и зла.

– А шта мислиш, воли ли приповедач да се битно разликује домишљена слика од праве?

– Не!

– Јонеј, протумачимо и ово: колико је жена, укупно, било у Едену?

– Само једна.

– И како би ти тај део приче протумачио: колико је жена, дакле укупно, љубоморно и лаковерно?

– Све жене!

– Ако и занемаримо човечице у животу, и погледамо све жене од Торе до К’тувима, од почетка до краја…

– Да, Учитељу, никако не може бити да су љубоморне и лаковерне све жене!

– И не знам, Јонеј, ни то откуд и тај приповедач помену јабуку.

‒ То…, о јабуци…, па сви некако мисле да је тај плод са дрвета сазнања добра и зла баш јабука!

‒ Јабука!!! ‒ врисну раби Јосеј толико да устукнуше и Јонеј и магарац, но раби умири само магарца и пољуби га у чело. ‒ Пише ли игде у Б’решиту да је плод с дрвета познања добра и зла – јабука?

‒ Не, раби.

‒ Видиш да је то само приповедач, који и измисли баш много штошта, никако није учитељ, па да му је Реч света. А и не мисле сви тумачи и учитељи да је реч о јабуци.

‒ Раби, који би то плод онда могао бити? Можда смоква, чим смокова лишћа потргаше кад им се Јахве јави.

‒ Можда и због тога, јер смоковим лишћем се голотиња могла скрити, јабуковим не, али то је недовољно. Но има у христијана једна прича о љутитом Христу који гладан, мимо свега јестивог биља, пред Јерусалимом приђе баш смокви да се нахрани, а као сваки Назарећанин или Јерусалимљанин, зна да јој још никако није било време. Расрђен, прокле је и да више никад не рађа, али и ниједан човјек да не проба плода њена – што само значи да носи неку мрву горчине и према смокви и према човеку… који, можда, ето, баш због смокве и би изгнан из Едена, па огрезе у зло. Христ, како они мисле, би послан од Јахвеа да у страшним мукама, и као човек, како и јест било, пострада баш с човекова зла. А за то предстојеће болно страдање он, и да је само пророк а не месија, свакако добро зна.

‒ Сигурно је тако, раби!

‒ Ма сигурно није, а да је могуће – јесте.

Пољуби свога магарца Кефала, па се најзад окрену Јонеју.

‒ Размишљај о свему овоме, Јонеј, размишљај. А сваки учитељ ученика учи да оба сазнавају, а не да само ученик сазна. Но за то је неопходно бескрајно стрпљење и поверење, а то и учитељ и ученик треба да уче од најбољег – од магарца.

            Реб Јосеј пољуби свога магарца у чело, свог ученика потапша по рамену, и кренуше пут свога села Јокерета.

________________________

*Цитати исписани курзивом су из приче Шетала Ева Еденским вртом… преузете из књиге Мактуб Паула Коеља; Лагуна, 2015. година; превод Јасмине Нешковић.