Невена Марковић
БОГДАН КРШИЋ И СТИЛСКА ПРЕВИРАЊА У УМЕТНОСТИ XX ВЕКА

Богдан Кршић међу нашим савременим[1]  уметницима представља стваралачку личност усамљену по свом опредељењу да настави средњоевропски уметнички ток, везујући се за литературу, углавном књижевну класику, путем класичног ликовног језика који се ослања на цртеж као основу ликовног изражавања.

Одрастање у породици интелектуалаца допринело је да према књизи и писаној речи изгради нарочито поштовање, што ће определити цело његово будуће уметничко стваралаштво, а ратне страхоте којима је био сведок у најранијем детињству учиниле су да суморна црта увек буде присутна. Посветио се опреми књиге, типографији и илустровању. Књижевна дела је претакао у серије графика, речи преводио у слике. Бављење негативним појавама унутар друштва, приказивање ерозије морала и духовности, главна је тема Кршићевих графика.

 

 

КРШИЋЕВ ЛИКОВНИ ИЗРАЗ

 

Поетика Кршићевог дела базирана је на фигуралним композицијама са примесом надреализма, фокусирана на човека и његову непроменљиву злу судбину. Ликовни опус недвосмислено изражава уметников став о моралу као универзалном питању друштва. Бавио се догађајима прошлости, садашњости и будућности, улажући притом напор да кроз њихову пролазност и, често, бесмисао препозна смисао. Кроз сарказам и алегорију говори о људским слабостима и манама – не са намером да понизи, већ да посматрач препозна поруку о изгубљеној људскости и човечности коју је неопходно обновити. Порука представља једно од кључних обележја Кршићевог дела. За њега уметност није сама себи сврха, она представља одговарајуће средство комуникације, као што је сматрао и Рене Магрит, надреалиста из XX века. Зато се Магрит определио за најједноставнији и најјаснији, лаконски приказ својих визија. Сличност која повезује ова два уметника је и доживљена траума у раном детињству: Кршић је као дете био сведок ратног терора у Сарајеву. Већ првих дана окупације, његов отац је убијен у околини Сарајева.[2] Магрит је као дечак био сведок трагичној сцени самоубиства своје мајке, чега никада није успео да се ослободи.[3]

Кршићеви родитељи су били високо образовани, школовани на универзитету у Прагу. Одрастање међу књигама, уз родитеље интелектуалце, убрзало је његов пут развоја. Књигама је остао одан до краја живота; оне су биле основна грађа графичких циклуса које је стварао. Веран литерарној илустрацији, никада се није строго придржавао одабраног текста. Из текста је преузимао основну поруку и даље је разрађивао. У литератури је тражио подстицај и везивао се за она дела чија је порука одговарала његовим личним убеђењима.

Поетика Кршићевог дела садржи надреалну црту, подсећа на старе ренесансне и готске мајсторе и, једном речју, има класичан смисао. Стилизација се креће од реализма до експресионизма. Снага његове експресије лежи у драматичном цртежу и описивању форме помоћу широких потеза и површина. Настоји да продре у подсвест, обично трагајући за мрачним деловима људског ума, а таква тежња је увек ризик за уметника да кроз дело исприча своју интимну причу. Светло-тамни контрасти су значајни фактори у конституисању димензионалности и духовне слојевитости изражених облика. Тамним тоновима није дочаравао искључиво мањак светлости и присуство сенке, већ и оно мрачно у човеку, док је светлост означавала позитивне људске особине и наду за успостављањем равнотеже са мраком. Понекад између лица посматрача и лица приказаног на графици поставља препреке (маске, огледала, кутије, костиме и друге физичке баријере), чинећи да његов исказ не буде директан.

Кршић из својих графика искључује боју. Технике којима се служио биле су бакропис, акватинта, сува игла, мека превлака, мецотинта (ретко), литографија, дрворез и линорез (само на почетку каријере). Најчешће су то биле комбинације бакропис-акватинта, мека превлака-бакропис-акватинта и мека превлака-резерваж-акватинта. Поједине графике је ретуширао, тј. накнадно је интервенисао на плочи у процесу штампе, као што је случај са графикама Сусрети из 1982. године.

 

 

СТИЛСКЕ ПЕРМУТАЦИЈЕ У УМЕТНОСТИ XX ВЕКА

 

Налик нуклеарној експлозији 1945. на Далеком истоку, у Европи се у истом веку одигравала експлозија на пољу уметности. Појам уметности се попут атома цепао на многобројне стилове и покрете. Авангарда је радикално раскинула са традицијом у рату за слободу иновације. Уметници покушавају да се ослободе стега и ограничења у сваком медију и да пониште границу између уметности и живота. Уметнички правци су, под тиранијом новог, имали за циљ да унесу сопствени уметнички печат, те је период до седамдесетих година XX века обележен сталним променама. У полифоном пољу ликовних значења, са променом традиције виђења мења се и видљивост виђеног, смисао и сама филозофија визуелности. Гносеолошки значај је истакнут насупрот иконолошком елементу који се налази у основи визуелне уметности. Поклоници ове струје ушушкали су се у неосвојиве бедеме филозофске мисли којом су бранили и објашњавали своје уметничке идеје. Због жудње за иновацијом и бојазни да одржи корак са захтевима тржишта, авангардна уметност је често жртвовала оно што би требало да буде њен аутентични циљ, наседајући на ласкање и скученост потрошачког друштва, што је, можда, најзначајнија карактеристика нашег времена. Тај уметников захтев да га сматрају за изузетног човека у оквиру друштва све веће једнакости, имаће битне последице на визуелне уметности наредног раздобља, иза 1945. године.[4]

Можда је истински почетак савремене уметности управо у напуштању фигуративности након столећа и миленијума њеног тријумфа.[5] Конкретну уметност Кандинског и низоземске групе De Stijl, руског конструктивизма, Маљевичевог супрематизма и других, следили су остали конкретни покрети, тј. покрети чисте нефигуративности (и несводиви на футуризам и кубизам који су, упркос свему, остали у основи фигуративни). Но, било би погрешно ограничити се на апстрактне, нефигуративне покрете, пропуштајући оне још увек фигуративне, као што је надреализам.

Кршићеви савременици су глорификовали форму у односу на садржину. Да ли је ликовни рукопис довољан критеријум, односно да ли је једна једина вредност слике довољна за уметност? Проблеми форме могу да забаве и дају узбудљива решења –  међутим, не носи свака форма значење. Да би једно дело било уметничко и да би се уметничко дело уздигло изнад границе просечности, оно не сме бити базирано само на опажању (нпр. апстрактни експресионизам). Дела апстрактног експресионизма и осталих подврста постимпресионизма (кубизам, футуризам, и др.) имају за циљ да привуку активну пажњу ока посматрача, те су слике у суштини биле намењене да буду присутне, уместо да представљају. Површност се огледа у делу чија је једина функција пуки надражај чула.

Као нова мода у уметности повремено се појављује прекомерно ангажовање философије или науке.[6] Код Кандинског, Маљевича и Мондријана сликарство је превазишло технолошку праксу и постало философски систем који је захтевао теорију као саставни део стваралаштва[7], изречену у облику целовитих трактата. Чак и неко индиректно или скривено присуство науке и филозофије у уметности значи најјчешће фокус од којег ће се ткиво уметности распадати.[8] Витолд Гомбрович у свом Дневнику пише да уметник који допусти да буде увучен на терен умних спекулација, изгубљен је. Није на уметнику да објашњава, тумачи, систематизује, доказује. За Гомбровича, уметник је реч која утврђује то ме боли, то ме усхићује, то волим, то мрзим, то желим, то нећу, итд.[9]

Ремек-дела највећих уметника свих епоха су опстала кроз време управо због садржаја који није тривијалан, јер су осликали најдубље страхове и жеље човечанства. Кршић је размишљао на исти начин – најпре му је било важно шта, а потом како приказује. Везано за ову проблематику је рекао да се „у савременој изложбеној графици све више значаја придаје техничким могућностима, а све мање садржајном смислу слике, и да само мисао која нешто исказује, која је резултат уметниковог става, која је некоме другом упућена, има смисла умножавати и пустити у свет“[10].

Суштина свих Кршићевих ликовних порука јесте љубав према човечности. Теме су универзалне, окренуте човеку и његовој унутрашњој драми, и као такве не могу застарити. У питању је мисаони уметник са жељом да подстакне посматрача на размишљање и откривање моралне поруке.

 

 

РАТ КАО ДУХОВНИ ЖИГ

           

Стваралаштво Кршићеве генерације уметника, која је стварала током шездесетих и седамдесетих година XX века, не може се сагледавати ван историјског оквира, односно чињенице да је та генерација доживела Други светски рат и општу нестабилност у свету, период конструисања све моћнијег уништавајућег оружја великих сила, космичких истраживања, кризе и опште беде у свету. Уметност је била најбезбедније и најудобније поље за дизање бунта.

Богдан Кршић је као деветогодишњак доживео и видео све страхоте рата, због чега његове графике често скривају тескобу. Детињство му је обележено вихором Другог светског рата у ком је као жртва пао и његов отац.^[11] Трауме рата доживљене у раним годинама нашле су пут из његове подсвести кроз мешавину стварног и надреалног, фантастику и гротеску.

Интересовање за истраживање човековог бића и психе, као и потреба да покаже колико далеко може ићи људско зло, одвело је Кршића Челинију[12]. Најзначајнију мапу графика посветио је Бенвенуту Челинију, личности високе италијанске ренесансе, као израз побуне против препрека и протест против ограничења. Кршића је у Челинијевој биографији, наизглед, највише привукла прича о његовом учешћу у бици за одбрану града Сант Ангело. Тај детаљ је највероватније пробудио у њему сећања на рат који је као дечак доживео, оживео успомену на оца и ближње који су страдали током рата.

Након највећег сукоба у историји човечанства који је захватио свет, уметници ове генерације слуте да мрачни период смрти и уништења још увек није завршен. Уметници су се нашли пред новом врстом реторике, реторике патње и тескобе. Дубоко разочарење се осећало у великом делу послератног сликарства. Рат доноси са собом реакцију против свега што уметници сада виде као безумно и стравично у времену у којем живе. Појединци и групе су се осећали слободно да започну било шта. То је за резултат имало испразни нихилизам и бесадржајност разних авангардних токова, међу којима је најдеструктивнији био дадаизам.

Дадаизам је целокупну уметност довео у питање тврдећи да одлуком уметника сваки предмет може постати уметничко дело. „Постало је само по себи разумљиво да ништа што се тиче уметности није више само по себи разумљиво“.[13] Слободна воља лишена доброг усмерења води у деструкцију. За Ничеа, друга[14] истина естетике је следећа: „Ништа није ружније од човека који изобличује“.[15] У таквој клими рушилачке ироније уперене против уметничке традиције, Кршић непоколебљиво стоји наспрам те апсурдне негације. Није га дотицала линија-водиља развитка европске авангарде. У његовој и уметности њему сродних графичара доминирају смисао и метафора као носиоци поруке. Оживео је и неговао дух класичног ликовног израза, док га је авангарда настојала угушити.

            Доживљај рата мења људску психу. Окружен смрћу, туђом и у ишчекивању сопствене, појединац постаје склон филозофском размишљању и сусреће се са кључним ставом егзистенцијализма: живот је датост без инхерентног смисла. Живот је патња, преживети значи наћи смисао патње. Ако живот уопште има икакав смисао, онда и патња и умирање морају имати смисла. Али нико не може да каже другоме у чему се састоји тај смисао.[16] Насупрот смислу за којим се раније трагало, данашња уметност, размишљање и хумор се могу оправдано назвати уживањем у бесмислу. Бесмисао се пробио у први план и бацио у сенку интелектуалне и духовне вредности. Њиме се сада исмева све постојеће, што је апсолутна супротност уметности ранијих епоха. Данашњицу карактерише страх од немодерности. Застарелим и превазиђеним се називају класична дела, која приповедају о универзалним питањима човека и природе. Подсмевање истини је одлика нашег времена. Када би Христос дошао у наше време, њега не би предали смрти, већ би га једноставно исмејали – рекао је немачки филозоф Кјеркегор.[17]Свуда се запажа одсуство озбиљности и интелигибилности. Извргавање руглу, инфантилне досетке, елементарне игре речи, чак и ситне људске несреће –  постале су синоними за хумор. Притом то није доброћудни смех, паметна иронија или сарказам. То је тупи, бесмислени смех. Апропо тога, а у потпуности изузимајући религиозну димензију, цитираћу једног од најцитиранијих црквених беседника, Јована Златоустог: „Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмеваних ствари, но безумље оних који се смеју“.[18]

 

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Богдан Кршић је специфична уметничка личност наше савремене уметности, доследна свом ставу током целог радног века. У мору разних покрета и сезонско-авангардног укуса, Кршић није припадао ниједном савременом правцу или групи. Основа Кршићевог цртежа је људска фигура, приказана најчешће у целости, нага, при чему се нагост може тумачити као „гола истина“. Метафору користи као главно оруђе комуникације у ликовним причама које обрађују тему универзалног и вечног у човеку.

[1] Богдан Кршић рођен је у Сарајеву, 24. маја 1932, a умро у Београду 21. октобра 2009. Дипломирао је на Академији примењених уметности у Београду 1957, са серијом графика на тему поеме Јама Ивана Г. Ковачића, изведеним у техници суве игле. Магистрирао је 1959, а потом радио као редовни професор од 1962. до 1997. Био је шеф графичког одсека и продекан на Факултету примењених уметности, уједно и проректор Универзитета уметности у Београду, и члан УЛУПУДС-а, УЛУС-а, HOLLAR-a (Друштва чешких графичара) и других.

[2]Сви биографски подаци преузети из: Марија Ћулум, Богдан Кршић (дипломски рад), Филозофски факултет, Београд, 1980.

[3] Е. Х. Спиц, Уметност и психа: Студија о психоанализи и естетици, Clio, Београд, 2011, стр. 124-128.

[4]Edward Lucie-Smith, Умјетност данас: од апстрактног експресионизма до хиперреализма, Младост, Загреб, 1978.

[5] Исто.

[6]Предраг Огњеновић, Психолошка теорија уметности, Институт за психологију, Београд, 1997.

[7]Лазар Трифуновић, Сликарски правци ХХ века, Просвета, Београд, 1994.

[8]Предраг Огњеновић, Психолошка теорија уметности, Институт за психологију, Београд, 1997.

[9]Исто.

[10]Анкета – графичари, Часопис Уметност, Београд, јун, јул, август 1970.

[11] Јован Кршић (1898 – 1941), био је српски књижевни критичар, есејист и преводилац. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије славистике и филозофије на Филозофском факултету у Прагу (1923), дисертацијом из подручја модерне југословенске лирике. Посебно се бавио чешком књижевношћу, те превођењем с чешког језика. Због политичке делатности је од младости прогањан. Као антифашист, убијен је првих дана окупације у околини Сарајева. (Преузето из Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“).

[12]Бенвенуто Челини (итал. Benvenuto Cellini; Фиренца, 1. новембар 1500 –  Фиренца, 13. мај 1571), био је италијански вајар, златар, писац ренесансе, музичар и војник, типичан човек италијанског чинквечента. Свој буран живот испуњен убиствимиа, крађама, завишћу, бежањем из града у град и дугогодишњим заточеништвом, Челини је описао у аутобиографији Мој живот, која се сматра првом написаном аутобиографијом у историји. Сеже до 1562. када је имао тачно шездесет две године и не описује његових последњих девет година живота. Аутобиографија је постала важан извор за познавање касне ренесансе, а написана је током његовог боравка у кућном притвору.

[13] Уводна реченица за Естетичке теорије Теодора Адорна, AesthetisheTheorie, GesammelteSchriften 7, F.a.M. 1970.

[14] Према Ничеу, прва истина је: „Ништа није лепо, само је човек леп: на тој наивности  почива сва естетика, то је њена прва истина“, Nietzsche, F.: WerkeII (hrsg. v. K. Schlechta), S. 1001, цитирано према Чачинович-Пуховски Н.: Естетика, Напријед, Загреб, 1988, стр. 22 и 23.

[15] Исто

[16] Франкл, В.: Зашто се нисте убили, Просвета, Београд, 1994.

[17] Цитирано према: Soren Kierkegaard’s Journals and Papers, 1845-1855: Autobiographical, 1848-1855; 6373, стр. 133

[18] Св. Јован Златоусти, Празничне беседе, Задужбина светог манастира Хиландара 2004, стр. 13 и даље.