Лела Вујошевић
ПРЕДСТАВА ХАСАНАГИНИЦА КАО ПОВОД ЗА ПРОМИШЉАЊЕ О РОДНИМ СТЕРЕОТИПИМА

Представа Хасанагиница изведена у Књажевско-српском театру у Крагујевцу, 9. маја 2019, у оквиру фестивала посвећеног стваралаштву домаћих писаца „Јоакимови дани“, привукла је, очекивано, велико интересовање крагујевачке позоришне публике. Од како је у Народном позоришту у Београду 2001. године изведена премијера ове представе у режији Јагоша Марковића, она пуни позоришне дворане широм Србије, али и Црне Горе и Македоније и осваја награде: Вања Ејдус је за улогу Хасанагинице добила Стеријину награду, на седмим Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ Александар Срећковић је за улогу Бега Пинторовића добио награду стручног жирија за најбољег глумца вечери, а Ксенија Јовановић за улогу Мајке Пинторовића добила је награду публике.

За ову народну баладу, преведену на готово све светске језике, не јењава интересовање већ дуже од три века. Доживела је бројна тумачења и интерпретације, и свако ново читање отвара нове поетске слојеве који говоре о нама и о нашем времену. Оно што Јагошеву поставку Хасанагинице чини савременом је инвентивно редитељево указивање да су у култури – испуњеној ригидном традицијом и патријархату као најпостојанијем систему опресије и неједнакости – сви губитници. Патријархалним конструкцијама дихотомних родних улога у чијoj је основи концепт моћи (родне доминације и субординације) погођени су, како жене тако и мушкарци, жртве и њихови насилници, а последично и цело окружење.

Постоје претпоставке да је народна песма Хасанагиница настала на основу догађаја који се одиграо у далматинско-херцеговачкој области Имотског и околине, али нити о историјским фактима, нити о историјском идентитету њених ликова нема поузданих доказа. Ипак, балада не само да верно осликава доминантне психолошке, културолошке и класно-слојне карактеристике османског доба и његову књижевну праксу, већ доприноси интеркултуралном разумевању управо због патријархалне матрице која је транснационална и трансисторијска. Када је Алберто Фортис, италијански путописац и етнограф, путујући Далматинском загором 1771. забележио Хасанагиницу под називом Морлачка балада, породични и друштвени односи описани у песми тумачени су као понашање европских „племенитих дивљака“. Опресивни системи мишљења, тврдокорна патријархалност и разне врсте патријархалних привилегија које уживају мушкарци постојали су и одржавали су се вековима у разним друштвима, а у конвертираним облицима присутни су и у савременим друштвима. Протекли векови су показали да проблем тлачења, омаловажавања, ниподаштавања жена од стране мушкараца не треба анализирати као део балканске традиције насиља које врше мушкарци над женама, већ као део културолошке матрице која се одржава и обнавља у старим и новим модалитетима, а у савременом добу се испољава сукобом двају цивилизацијских трендова ‒ очувања и превазилажења патријархата. Притом патријархалност не подразумева само владавину мушкарца над женом, већ се последично преноси и на систем власти над другим мушкарцима, у рату и миру, а рат представља само најрадикалнији вид за постизање те превласти.

Ратови су били и остали полигон за доказивање мушкости која, традиционално, укључује насилно понашање и мизогинију у најширем смислу. Стереотипизацијом архи-балканца, у хајдучкој и херојској традицији наших народа, и на прагу XXI века се рат високо вреднује, само што сев ременом променила перспектива његовог величања. Апотеоза рата и насиља се из усмене народне књижевности преселила у модерну филозофију и културу, па су, преко идеологије и масовне културе, ратничке врлине и мушки, мачо манири, постајали доминантне вредности које су градиле анатомију једне свеопште друштвене патологије. Хегемонијски маскулинитет је у нашем друштву и даље значајно обележен насиљем, а насилно понашање постаје обележје које се шири на целокупну популацију, нарочито на младе, подизањем нивоа толеранције према њему.

Постојећа констeлација друштвене моћи не односи се само на доминацију над женама (и другим мушкарцима унутар друштвеног поретка), већ подразумева и способност владања над самим собом, одн. на способност потискивања емоција, које су типично немушке особине. Редитељска иновација Јагоша Марковића у представи Хасанагиница извршена је указивањем на парадокс да се друштвена принуда за потискивањем емоција мушкарцима враћа као бумеранг и рањава их тако што се потиснуте емоције окрећу против њих самих у виду патње, животног бесмисла, самомржње, самопотцењивања и деструкције. Глумац Александар Срећковић својим бравурозним монологом у улози Бега Пинторовића директно илуструје како је насилник истовремено у позицији сопствене жртве.

 Концепт маскулиности као друштвени конструкт почива не само на типској фигури мушкарца у улози ратника, већ се доводи и у везу са способношћу мушкарца да своју сексуалну моћ употреби. Хасанагина полна потенција, која је, у позоришној представи, услед тешких рана доведена у питање, може се тумачити као разлог његове трансформације из лика достојанственог, одважног ратника у особу осиону, самовољну, болесно љубоморну и насилничку. Не могавши да прихвати угроженост свог мушког интегритета, он кажњава своју супругу и своју породицу, уништавајући себе и све око себе. Ова нова интерпретација не искључује претходна тумачења разлога због којих Хасанага презриво одбацује своју супругу, али је посебно интересантна с обзиром да се импотенција у нашем друштву још увек третира као табу тема.

Постоји и данас много друштвених и културних механизама који спроводе принуду над мушкарцима да буду „безосећајни“ и насилни, да одобравају или прихватају насиље као нормалност. Поред фактичког, мисли се и на симболичко насиље које је неосетно и невидљиво, чак ни за његове жртве, које се преноси комуникацијом и знањем (незнањем) и у функцији је очувања симболичког капитала мушкараца.[1] Над тим хегемоним маскулититетом мушкарци немају избора и они, на нивоу свакодневице, морају да се потврђују, да би обликовали свој мушки идентитет и задржали статус. Симболичка улога песка који цури са плафона метафизичком снагом нас подсећа да нам и сам живот неумитно цури, док се ми боримо са нашим предрасудама, фрустрирани што не испуњавамо кодове хегемоне културе, а немоћни да се мењамо у правцу редефинисања и реконструисања ка жељеним идентитетима.

Различите родне улоге се у одређеним друштвима у одређеним историјским тренуцима третирају као социјално и културно пожељне или непожељне. Бити жена, у XVIII веку, а једним делом и у наредном веку, у свим европским земљама значило је субмисивност и понизност пред поретком и друштвеним начелима која су женама усађивана одмах по рођењу. Обавезујућа снага ових улога се нарочито односи на припаднике друштвене елите. Извесни елементи субверзивног или друштвено непожељног понашања који су се прећутно одобравали припадницима нижих друштвених слојева, били су недопустиви за елиту у коју спада и Хасанагиница, као припадница беговске породице Пинторовић, као и њен брат и супруг. И данас, као што млађи, образованији слојеви друштва могу бити носиоци прогресивних промена, тако припадници владајућих слојева могу бити носиоци регресивних тенденција ‒ ретрадиционализације и репатријархализације (мит о „српском домаћину“ или мачо мушкарцу) којим, путем медијске промоције, манипулишу народним масама.

Услед цивилизацијских промена које урушавају традиционални патријархат у којима мушкарци више не могу да нађу упориште у доминантним дискурсима и свакодневним праксама које карактеришу привилегије, наступила је криза маскулинитета. Мушкарци, групно и индивидуално, губе привилегије, док истовремено јача ауторитет жена у готово свим областима породичног и јавног живота. То отвара потребу редефинисања родних улога и идентитета и „успостављања новог родног уговора“.[2] Те промене се догађају на нивоу свести мушкараца и жена и изискују потребу промена на нивоу политика репрезентације различитих идентитета. У тим промена морају да учествују подједнако и жене и мушкарци. На неопходност тих променама указује феминизам, као један од најважнијих еманципаторских пројеката који се залаже за већи степен равноправности и социјалне правде. Међу свим друштвеним актерима, па тако и међу мушкарцима и женама односе моћи, доминације и насиља, треба да замене односи кооперативности, солидарности, као у јавном, тако и у приватном животу. То је пут за успостављање одговарајућих стратегија за сузбијање и превазилажење насиља у породици и у друштву. Потребу успостављања егалитарних односа (партнерству, родитељству и многим областима свакодневног живота), заснованих за заједништву и подели одговорности. Превазилажење хегемоних родних идентитета је незаустављив процес који води у правцу добробити, личном испуњењу и самоактуелизацији и мушкараца и жена.

За разлику од феминизма, критичке студије о мушкарцима и маскулинитету, иако покренуте још пре пола века[3], остале су недовољно истражено поље у друштвеним наукама. Управо би студије маскулинитета, између осталог, из перспективе родне равноправности, требало да дају допринос редефинисању колективних и индивидуалних идентитета, раскринкавању разних форми искључивања које постоје у  свим претензијама ка универзализму и истовремено ка разумевању конструисања субјекта кроз различите дискурсе и позиције, уместо свођења нашег идентитета на једну једину позицију ‒ била то класа, раса или род. Криза маскулинитета и криза сексуалности настаје у модерном времену услед историјских, технолошких, верских, политичких и других системских промена које ремете и угрожавају традиционални родни поредак и утичу на формирање и еволуирање нових модела и нових идентитета, и успостављање нових родних норми и структура (на пример пораст фрустрираности мушкараца услед пораста незапослености, губитка улоге хранитеља породице и статуса који је ту улогу пратио, пораст развода бракова и пораст броја самохраних мајки….).[4] Нови родни идентитети се до те мере проширују и преплићу да је, посебно унутар популарне културе, тешко фокусирати се на идеално типске моделе мушкости или женствености.

Економски конфликти који су обележили развој капитализама, у периоду глобализма премештени су на поље културе и идентитета. Процеси глобализације носе изазове конвергенције институционалних система (привредних, социјалних, политичких, културних…) која доноси промене и на нивоу свакодневног живота. Актуелни процеси у развијеним земљама који се односe на пораст нивоа индивидуализма, а снижавање нивоа маскулинитета, добијају све значајнији дискурзивни простор у земљама широм света.

Представом Хасанагиница у режији Јагоша Марковића осведочена је снага позоришта која је моћна, јер води до ослобађајуће истине. У то је и крагујевачка публика, после безмало две деценије њеног премијерног извођења, имала прилике да се увери. Промишљена позоришна адаптација Хасанагинице, оријентацијом на проблеме родних идентитета, чини ову народну песму и данас врло актуелном и друштвено ангажованом.

[1]Budrije Pjer, Vladavina muškaraca, CID, Podgorica, 2001.

[2]Marina Hugson, Muškarci u Srbiji, druga strana rodne ne/ravnopravnosti, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2017.

[3]Критичке студије маскулинитета су покренуле феминисткиње у Америци осамдесетих година XX века,  у оквиру родних студија и оне су усмерене на питања положаја и понашања мушкараца у одређеној друштвеној заједници, питања  моћи, тела, рада, породице у савременим европским и америчким друштвима, у односу на феминитет и у односу на хегемони маскулинитет и  друге облике маскулинитета.

[4]Књига кинеског аутора Zeng Tiantian: Masculinity in crisis: effeminatemen, lossofmanhood, andthenation–state in postsocialist China, iz 2015. године, критикује актуелни процес феминизације мушкараца у својој земљи, повезујући га не само са јавну претњу и опасност по породицу, већ у као могући узрок националне кризе, одн. социјалног пропадања, слабљења безбедности нације и снаге државе.