Илија Бакић
НАДАХНУТИ ОПИСИ БЕЗВРЕМЕНОГ
Александар Б. Лаковић: Хиландар и Света Гора између мита и историје: путопис у слици и речи
Центар за културу, образовање и информисање „Градац“, Рашка; Духовни луг, Крагујевац, 2018.
У (смутним) временима глобализма и надобудне (само)прокламоване постисторије, када се агресивно бришу национална свест зарад свеопштег и ултимативног конзумеризма као врховног циља и сврхе постојања Човека (оног из хегемонијски настројеног Западног света али и свих који живе у неоколонијалним државама под патронатом Западног света), било какво исказивање поштовања за традицију и духовност потиснуто је, исмевано и презирано као „заштитни знак“ заосталости и неприпадање најновијим врлим Новим временима. Мада је, у име прокламоване демократије и слободе мишљења и говора, изражавање одређених вредносних судова – па и оних базираних на националној (само)свести – могућно, њихова је рецепција подвргнута тортури модерних теорија о хедонизму и достизању телесног раја у овоземаљском живљењу. Наравно, ни ултимативни национализам по коме се народ, пошто се налази у обручу непријатељских сила, мора ригидно односити према новотаријама, није адекватан одговор на дилеме дневне (и дугорочне) реалности. Kоначно, спајање традиционализма и модерности, као (вероватно) најсигурнији пут за опстанак једног (малог) народа, захтева интелектуалне капацитете, високу самосвест и деликатност, посвећеност и пожртвовање, што није лако наћи у структурама које претендују да спроводе власт и воде државу/народ кроз (савремено) немирно смутно доба пуно искушења и изазова.
Пред клопкама свакодневног опстајања – голог, физичког и оног духовног – свакоме се нуде разнородни „спасоносни“ излази а одабир зависи како од јединке тако и емпатије њеног окружења. Уколико је више залуталих и изгубљених, утолико је и друштвена средина хладнија и незаинтересованија за сваку појединачну судбину и тако успостављено коло врти се без престанка (и опстанка). Отуда су свима нама, као појединцима и као групама/народу, потребни репери и водичи ка (само)спознаји и ка успостављају духовног мира. Једно од таквих упоришта, на срећу овог народа, јесу Хиландар и Света Гора и они сјаје постојаном светлошћу кроз векове страдања, борби и опстајања/трајања српског народа, светлошћу ка којој се свако може окренути како би се опоравио и ојачао дух и тело, своју веру у спасење и оправданост истрајности у одолевањима искушењима.
Чудесност Хиландара и Свете Горе, наравно, необјашњива је и неописива па је, отуда, најчешће јалов посао оних који желе да је дочарају било навођењем историјске фактографије било слободним поетским асоцијацијама. Јер ова места једнако постоје у физичком простору и у прохујалим временима, баш као што постоје у сферама изван знаних нам координата. Хиландар и Света гора више су од збира чињеница и асоцијација које „упијају“ у себе као јединачне појмове исијавајући енергије које се не могу (једино) рационално препознати и објаснити.
Знајући све речено, Александар Б. Лаковић (1955), песник и мислилац, у стварању књиге Хиландар и Света гора између мита и историје– путопис у слици и речи определио се за „посредни“ пут. Читање књиге на први поглед је налик водичу кроз путеве и стазе Свете Горе и Хиландара којима путник-намерник хода и, осврћући се око себе, запажа природу и грађевине. За првим следе други и остали погледи који запажају детаље, перспективе и слојеве историје наталожене у орнаментима, бојама икона и међу страницама књига. Онда се зачују и људски гласови монаха црноризаца који, у том трену, смерно корачају стазама којима су ходили они пре њих и којима ће ходити они који тек долазе. Понеки глас се из те непрегледне, нераскинуте, живе колоне издваја својом мудрошћу, уверљивошћу и мирноћом; али у том гласу нема ни труна гордости јер су самопрегор и посвећење врхунска начела постојања на овим местима и у свим временима. А једна од награда за такво поступање управо је у свести да се служи безмерном, недокучивом милостивом Богу; уз њу постоји и свест о одржању континуитета братства које је залог спасења српског народа од свих природних недаћа и похода освајача, те од губитка мере и осећаја за праведно у новим нараштајима. Без Хиландара и Свете Горе било би много лакше подлећи искушењима и изгубити се на странпутицама (савремених) времена која се изругују духовности и смерности, па скончати у гресима и порицању сопственог имена и порекла. Свако кога, пак, пут наведе овамо осетиће да са њега спадају те заводљиве и сјајне обланде пролазних задовољстава те ће му се, у свој својој лепоти, указати разлог и суштина његовог постојања који не би смели бити изневерени.
Све ове исказе Лаковић не вербализује изричито али они се знатижељном читаоцу намећу као дубљи слој приповести, као природна порука и констатација, произашли из свега што пажљиво описује. Стога импонује једноставност, уздржаност и сигурност приповедања који су сасвим примерени местима и временима којима су речи ове књиге посвећени.
Уз Лаковићеве веште реченице на свакој страници стоје сјајне фотографије пејзажа, храмова, монаха, облака и птица и богато допуњују атмосферу књиге. Њен ће изглед подсетити све са дужим читалачким стажом на некада популарне илустроване путописне монографије, које су биле обавезни а често и једини водичи на далеке меридијане, у прошлим временима када су путовања била тешка и скупа авантура а фотографије у боји ретки изузеци у морима црно-белих илустрација. Патина старих монографија додатно је оплеменила и ову књигу која јесте својеврсни путопис – као што је и дубоко лична исповест посвећеног путника и као што је, коначно, надахнут опис чињеница постојања и трајања институција сазданих на вери и веровању које измичу речима, јер се једино речима никако не могу потпуно описати и објаснити. Али се свакако, неизоставно могу – а потребно је – осетити и доживети.