Алена Бегић
БОГ У СВИМ СТВАРИМА

МАГДАЛЕНА

Вољела си да боса ступаш по земљи

и да ти табане пали њена голота.

Вољела си простор, у осаму да бјежиш;

тражиш њега, Магдалена.

 

Вољела си да се купаш, ко дијете,

да милујеш кожу од дрхтаја гола,

зраком да се чешкаш, док ти инстинкт шапуће:

он те гледа, Магдалена.

 

Ни прст му се не миче из етерске даљине

док у тмини ослушкујеш сипки раст длака.

Само једна капља споро се клиже…

И све знаш, Магдалена.

 

Као трава продирао је међу

твоје ножне прсте. Земљом и небом; свуда

је пухао његов дах. Сунцем је

на тебе гледао, Магдалена,

 

у смјелим подневима, кад су ти груди рудјеле

због свјетлости вруће, а српањ ти отимао

бјелину. Он није нити могао другачије

зар не, Магдаленa,

 

него да се под тебе простре као земља.

Да те водом лиже и локвањем краси

да се послије љета слије кишом, у екстази,

на тебе, Магдалена.

 

Сва у страсти падала си на њега

у молитви, љубећи тло, усне његове,

својим кољенима, док нисте обоје

прокрварили, Магдалена.

 

Гола си са њим увијек бивала;

и љубио те свом раскоши својих многих лица.

Заредила си се зраку и води, његовим рукама

и даху, Магдалена.

 

Сада се вереш по стаблима, ко мајмуница,

док ти кора гризе бутине, а у крилу те грм

држи. И свуда уздише он, твој бог:

Магдалена.

 

ЗЛАТОУСТИ

Испливао си миран, из језера

Ел Бахр, као да те на површину

искрчио лелуј мртвих алги.

А пошто се прашина Антиохије

трунила у свом одразу, слуз на теби

је била од земље и златног метала.

Говорио си са устима риба –  

ниси још знао, како се живи носницама;

како се дише дух

и души дах.

Није те хранила људска дојка

већ кривуља Артемидиних уста,

док се смијала у ноћи, сипајући

мјесечину по златним ти очима –

у којима је од тад увијек горјело мало таме.

Од маслине и жита

и крљушти риба си живио –

брада ти је била помазана њиховим

уљем.

Ни кȃд тaмјана му мирис

није гушио. Осјећао си га

у пергаменту

међу црквеним зидовима

и молитељицама.

А литургије су шумјеле као крв

у ушима.

 

Шеве су ти на устима;

твоје ријечи миришу на сијено

њихових гнијезда.

Ка свјетлу те води и мрачи га

мирис риба

Мирис тијела

које љубиш.

И на мјесто сваког цјелова

се откотрља по једно птичије јаје:

„Doxa to theo panton eneken.“[1]

 

Фортуна:

Pila iacta est!

 

Та игра ти је драга увијек била;

поготово кад ју видиш међу дјецом.

Ту хисторија зврчи у обручу тијесном

и чујеш смијех у ритму вагабунтских била.

 

Ту злоба још увијек бијаше фришка.

Младост се била

и љубила са њом.

Та игра ти је драга увијек била;

поготово кад ју видиш међу дјецом.

 

Пакост од свијета још није била крштена.

И мирисала је као догма свето.

Преслушани је плач смијешно одзвањао

кроз игру. А ти си касније долазила

и смијала се запрепаштеним образима.

Та игра ти је драга увијек била.

 

 

СТОЛИЦЕ

Деси се често, од срама да занијемим

кад спазим столице дугих наслоњача,

извијених ногу под свиленим

таписеријама, на којим, љепша

 

од замисли, краљује сва дивота

богатих. Фотеље, француске бергере

са љупким штитницима, têtе-à-têtе,

ко даме згрожене вољом господара

 

пружају ми, згађено, врх рукохвата.

На ум ми падне нека биједна наслоњача

моје бабе, скупљачице гамади,

 

са измашћеном јутом и усједлинама.

Грле ме флекави и пуни дивљења,

а ја не знам, кога се од нас више стидим.

 

[1] Слава богу у свим стварима.