Хуан Хосе Миљас
ТРИ ПРИЧЕ

 

СВАКА ОСОБА ЈЕ СВЕТ ЗА СЕБЕ

Када таксиста помисли да је остварио одређен ниво поверења са путником, изјави да свака породица представља један свет, додајући скоро без оклевања:
– Моји таст и ташта ме, на пример, трпе, али ме не прихватају.
– Е, па, мене моји прихватају, али ме не трпе – одговорих му, да бих га мало збунио. Не подносим овакве разговоре.
Човек увређено утону у тишину и на првом семафору изађе из аутомобила да промени плинску боцу. Преко радија, неко је тврдио да се већина смртоносних удеса који настану унутар аутомобила, кад је он пун људи, догоди јер се путници главама ударе једни о друге и оне се распукну као лубеница. Болесник. Таксиста се врати у ауто, пошто је завршио што је имао у пртљажнику, и изјави:
– То што ви кажете није могуће. Ако вас прихватају – како вас то не трпе?!
– На исти начин као што ја прихватам постојање пеницилина, иако га не трпим, зато што сам алергичан на антибиотике. Мој таст и ташта су алергични на зетове. Имају још тројицу и прихватају их све, али не трпе ниједног. Ја бих лично више волео да могу да трпим пеницилин, макар га не прихватио. Могу да се лечим само инјекцијама са сулфонамидима, после којих нисам ни за шта.
Схватих да сам човеку управо уништио значење реченице коју је можда поновио свим путницима који би му допали шака. Јесте то било сурово, али живот је тежак и велика риба поједе малу, и тако даље.
Стигосмо до Випса у улици Веласкес и затражих му рачун, да бих платио – овако ће бар научити како да разговара са муштеријама. Риба страда од уста. Гаде ми се рибе.
Кроз неколико дана, ушао сам у такси на тргу Каталуња. Само што сам заронио у своје дубоке мисли, возач одлучи да ми се обрати.
– Свака породица је свет за себе – рече.
– Наравно – одговорих док сам и даље размишљао о својим стварима.
– Породица моје жене ме прихвата, али ме не трпи.
– Е, па, породица моје жене мене трпи, али ме не прихвата – рекох механички, тек да терам инат.
У том трену ауто се искључи с коловоза, осетих како нагло закочисмо и таксиста се окрену ка мени са победничким изразом на лицу. Био је то онај исти кога су таст и ташта трпели, али га нису прихватали.
– Уловио сам Вас! – рече. – Ви сте један демагог. Увек терате инат ономе што чујете само да бисте се расправљали.
– То није дефиниција демагога – одговорих. – Прави демагог каже супротно од онога што мисли, да би подмазао неуроне.
– Е, па, прошли пут сте ми рекли једно, а данас ми кажете супротно од тога. Или сте лагали тада, или лажете сада.
– Ја у ствари немам ни таста ни ташту. Немам жену и свеједно ми је да ли ће ме прихватити, али ме неће трпети, или ће ме трпети, а неће ме прихватити.
Утом стигосмо до моје куће.
– Овде живите? – упита.
– Да – рекох.
– Велика кућа за једног самца.
Нисам одговорио на ту дрскост, али сам му поново затражио рачун који сам бацио на земљу њему пред носeм, само што сам изашао из аутомобила.
После неколико дана сам излазио из куће са женом и задесило се да испред врата стоји такси у који смо сели без размишљања јер смо журили.
Убрзо зачух глас који сам препознао истог тренутка.
– Свака породица је свет за себе – рече.
– А свака особа је један свет – додаде моја жена упадајући у замку сто на сат.
– Мој таст и ташта ме трпе, али ме не прихватају – додао је таксиста, претећи ми погледом на ретровизору, да не бих проговорио.
– Временом ће вас и прихватити – уверавала је моја жена, и уплели су се у један од оних одвратних разговора о породичним симпатијама и антипатијама. Кад смо дошли на одредиште, упитао ме је да ли желим рачун и морао сам да му кажем да не желим, наравно, да не бих морао да објашњавам својој жени. Сад га већ неколико дана тражим по свим станицама, да му се осветим, али изгледа да га је прогутала земља.

Juan José Millás, Cada Individuo es un universo
Los objetos nos llaman, Barcelona, Seix Barral, 2008.

САПУН

Почео сам да зазирем од тог сапуна када сам увидео да се не троши приликом коришћења. Купио сам га у парфимерији у којој одувек купујем и припада марки коју користим већ годинама. Све је на њему изгледало потпуно нормално и због тога сам тек после две седмице приметио да не мења величину. Моје изненађење је прерасло у забринутост када ми се, након што сам неколико дана шпијунирао његово понашање, учинило да почиње да расте. Што сам га више користио, више је растао.
У међувремену, рођаци и пријатељи су почели да ми говоре да сам смршао. И заиста је било тако – одећа је почела да виси са мене, а обрве су ми се спојиле услед скупљања коже. Отишао сам код доктора и ништа није установио, али је потврдио да заиста губим на телесној маси. Тог дана, док сам прао руке, погледах са зебњом сапун и схватих да се храни мојим телом. Испустих га, као да се претворио у жабу крастачу и легох у кревет обузет неким чудним немиром.
Наредног дана сам га умотао у папир, однео у канцеларију и поставио у тоалет. Кроз неколико дана сам видео да су људи почели да се смањују. Мој шеф, који је био ситан и имао обичај да пере руке кад год би се руковао с неким посетиоцем, потпуно је нестао за два месеца. Након њега се то исто десило са секретарицом и рачуновођом. У фирми се шушка да су побегли у Бразил због проневере.
Сапун је много порастао. Када буде нестао генерални директор, који је, поред тога што је дебео, аљкавац који се веома ретко пере, бацићу га у клозетску шољу и пустити воду. Ако се успут не раствори, појешће га пацови када стигне до канализације. Сигурно им никад није стигао јестив предмет толике масе.

Juan José Millás, La pastilla de jabón
El País, 1992.

ПАКАО

Сахрањивали смо једног пријатеља кад мобилни телефон прекину озбиљну церемонију. После кратке размене неодобравајућих погледа, схватили смо да звук долази из правца леша, пошто је ковчег био отворен како би покојник примио последњи опроштај. Удовица се, након кратког оклевања нагну над мртваца и извуче телефон из џепа његовог сакоа. „Хало?“ – болно изговори. Не знамо шта је чула с друге стране везе, али смо видели да је пребледела, а затим викну: „Фернандо је јуче умро, а Ви сте једна кучка која је уништила наш дом.“ Рекавши то, прекину везу и врати уређај тамо где је био.
Док сам напуштао гробље, сазнах од некога из породице да је Фернандо желео да буде сахрањен са својим мобилним телефоном, што је чинило ексцентричност потпуно у складу с његовом природом, која ми је оживела ону мање пријатну и мрачну слику особе која је несумњиво била једна од најважнијих у мом животу. Као што налаже обичај, отишао сам са најближима у кућу удовице да јој пружимо утеху. Послужила нам је кафу коју смо пијуцкали док смо разговарали о неважним стварима, кад зазвони телефон. Након неколико тренутака ужаснутости, сви присутни смо постигли прећутни договор – нико ништа није чуо, никакав звук с онога света није прекинуо ово окупљање пријатеља. Након десет или дванаест позива, уређај утихну и сама удовица устаде да га искључи. „Нисам за саучешћа“, рече.
Те вечери, у доба кад бесаници обично дремну, устао сам, отишао до телефона и окренуо Фернандов број. Неко се јави на прво звоно, али сам прекинуо везу пре него што зачух било чији глас. Само сам желео да потврдим да пакао постоји.

Juan José Millás, El Infierno
El País, 29.09.1995.

ХУАН ХОСЕ МИЉАС (JUAN JOSÉ MILLÁS, 1946) један је од најпознатијих шпанских писаца и новинара. Рођен у Валенсији, тренутно живи у Мадриду и ради на Универзитету Комплутенсе. Добитник је многобројних награда за књижевност и новинарство, а његова дела су преведена на 23 језика широм света. Творац је articuentos-a, жанра који је на размеђу књижевности и новинарства, приче и новинског чланка или колумне. Приповедање у „антипричама“ почиње реалистично, а потом му се додаје елемент фантастике. Теме његових антиприча обрађују различите појаве, ситуације и размишљања у друштву, или проблеме изазване људским понашањем. Неки од његових најпознатијих наслова су Приче изгубљених прељубника (Cuentos de adúlteros desorientados, 2003), Две жене у Прагу (Dos mujeres en Praga, 2002), Блесав, мртав, копиле и невидљив (Tonto, muerto, bastardo e invisible, 1995), Антиприче (Articuentos, 2001).

Избор, превод са шпанског и белешка
Ирена Селаковић