Тамара Крстић
СВЕТЛОСТ У РУКАМА

 

Ана Ристовић: Руке у рукама

Архипелаг, Београд, 2019.

 

Прва рука

У рукама нова песничка књига Ане Ристовић. На корици књиге, испод наслова Руке у рукама налази се детаљ фотографије Марине Блашковић интригантног назива „Као ноћ о светлу“. Тој црно-белој игри раличитих облика, мрља, линија значење и смисао даје рука која извире из мрака, рука уметника или рука човека још увек спремног да се погледом не задржи на површини догађајности света, већ да се мишљењем и осећањима, „држањем за реч“, за стих, за песму, за књигу, као једним правим ослонцем, осветле таме савременог света. То је песничка рука Ане Ристовић у овој књизи, која једном врстом „онеобичавања“, искошеном, критички интонираном а увек лирском перспективом и приповеда и пева о стварности и свакодневици, о отуђености и усамљености, о сусрету са другим и другачијим, о тескоби над материјалношћу света, о продаји и предаји, о телу и души, о заборављеним емоцијама и вредностима, о пролазности и пропадљивости, о „Бићу, Свету и Времену“, о свету и поезији „као ноћи о светлу“.

Ипак, прва мисао о одабраном визуелном идентитету књиге, о значењу наслова, о рукама као кључној речи, призвала је музику, односно тактове, мелодију и речи песама Екатарине Велике „Мисли на руке као веснике буре, воли сваки прст понаособ / Опипај набор на свиленој сукњи / запарај ноктом до бола“ и Дарка Рундека „Пусти да ти свирам, душа гине од тишине. / И не бој се буке, то што свира то су руке!“

Зато сам, као и увек када је песничка књига у питању, а сада са неким узвишенијим смислом, препустила рукама да учине тај први сусрет са књигом, да је отворе и одаберу стихове којима ће почети читање. Избор је био суров колико и истина песме („Сурова“) о лету као „најсуровијем и најсировијем годишњем добу“, јер се тело мучи, јер „паметна мисао“ изостаје, јер се „глава помаља из врелог сунчаног качамака“, јер природа посустаје, јер „милост летња кади улице целог кварта мироточивим смрадом“, јер се и град као и човек ломи на размеђи раја и пакла, јер је и летња ноћ без сна. Сугестивност и суровост, реалистичност и метафоричност, тачност и истинитост ових стихова подсећа на могући дијалог са песмама о лету Ивана В. Лалића, али и на опасност да ће се контуре овог текста истопити а реченице распршити усред личног осећања (потписника ових редова) опште летње лењости. И духа и тела остављеног без „сна летње ноћи“.

 

Друга рука

Две песме сасвим издвојене од целокупне књиге стоје на почетку и на крају књиге, као пролог („Твој глас“) и као епилог („Сва мудрост“), као руке које у рукама држе целину ове песничке књиге. Дате у курзиву оне представљају и песнички рукопис Ане Ристовић и лирску биографију саме песме. Сведоче о прожимању живота и поезије, о писању као јединој важности, о настанку, значењу и значају песме.

У уводној песми „Твој глас“, која је посвећена мајци, кроз нежне стихове о љубави, блискости, присуству, разумевању и подршци, песникиња наговештава да тон и језик, тема и мотив песме сасвим зависе и од покрета руке, и од лица (забринутог или насмејаног) и од корака и од погледа (спуштеног ка тлу или подигнутог ка светлу). Да песме подједнако могу бити испровоциране чуђењем над светом колико и прочитаном књигом или стиховима других песника. Да су и такве песме без обзира на све разлике, увек у некој врсти дијалога, додира. И да је све то као и у животу могуће и у једној песми.

У песми „Твој глас“ држати заувек мајку за руку значи и држати се поезије и писања јер „Сва мудрост“ је, како стоји у песми-епилогу, да се светло упали онда када се напише песма.

Постоји још једна индикација у овим двема песмама по којој се могу пратити и две различите линије песама у књизи Руке у рукама. Присуство („Сва мудрост“) и одсуство („Твој глас“) тачке на крају песме успостављају разлике између „мишљења“ и „певања“, између лирског субјекта усклађеног са сопственим и тишинама другог, са звуковима, музиком, речима једног града улице или собе и оног који мора на критички начин да савлада буку, површност, тривијалност, бесмисленост и материјалност света.

 

Трећа рука

У којој би требало издвојити неке песме, а не нарушити целину књиге. Сама композиција књиге представља својеврстан дијалог међу песмама, оне комуницирају међу собом, додирују се, прожимају, понекад се и одгурују и опонирају једна другој. А није ли баш то, оно што недостаје свету!? Оно чега нема у свету екранске културе, у којем је „сведена потреба за другим“, а „сваки додир другог / осуђен на пропаст“. Песма „Добро одело“ управо говори о смрти комуникације у ери мобилних телефона чији су екрани надгробне плоче на којима је, без речи, записан само власников „улепшани лик“. Та представљачка, самољубива, „selfie“ култура, окренута искључиво самеравању величине сопственог лику у огледалу света, симболички је означена у песми „Смрт на фотографији“. Ипак, песникиња нуди сасвим другачију „Аll inclusive“ понуду у песми која позива на путовање кроз сопствени живот са којег ће се памтити „нешто више од самога себе“ и начињене фотографије. То је путовање по својој соби у којој ствари и предмети постају највреднији експонати, по већ познатим али никада до краја схваћеним сликама, кроз људе које мислимо да познајемо и који су део нас, то је путовања са којих се памте сасвим другачије слике, а живот пулсира у детаљима: као „трун у туђем оку“, као „дрхтај у углу усне“, као „покрет руке који скида маглу“. Песма завршава стиховима Вилијама Блејка који показују да се само поезијом „свет“ може видети и доживети „у зрну песка“, а живот као „вечност у једном сату“.

Потрага за доживљајем у догађајности света, за оним бити и постајати у овом сада, за памћењем онога што је прошло, за песмом у сасвим обичним тренуцима свакодневног живота,пружа прилику да у овој књизи „људи говоре“ и да их неко чује. И не само као ухваћена слика „Са острва“, живота на мору у једном дану,као подсећање на књигу Растка Петровића већ и у низу песама у којима се са људских лица разлистава и њихова судбина.Такве су песме „Први пут“ о чистачици банкарских канцеларија Слађани која пише писмо на изгужваном и баченом папиру ; „ Ситан корак“ настао „из ухваћеног разговора две средовечне жене пред улазак у слот клуб; „Крој књиге“ о кројачици на чијим коленима расту „стубови прочитаних књига“; „Незаборављено“ о човеку оболелом од Алцхајмера који свој жени приповеда о томе како памти оно најважније; „Чак ни киша“ о госпођи из радње за хемијско чишћење која је ухваћена само погледом као и човек који чита у московском метроу држећи се „Чврсто за реч“.

И сва ова лица, све ове судбине, различити простори и погледи , појаве и објаве света могле би се наћи у просторијама „Музеја неисторије света“, међу стиховима истоимене песме, међу страницама ове књиге, исписаних иронијом или меланхолијом, опролазности, пропадљивости и коначности живота.

А „Фуга смрти“ је и у песми „На берлинском плочнику“: дословно уписана на плочицама са именима убијених Јевреја у Другом светском рату, у животу песника Паула Целана који је преживљао те ужасе и након рата пишући песме; метафорички у корак, поглед и мисао лирског субјекта, све се зауставља и време и град, и живот, док одјекују призвани Целанови стихови из „Фуге смрти“.

 

Четврта рука

Приводећи и овај текст крају треба напоменути да посебан део ове књиге припада Берлину, граду у којем је Ана Ристовић боравила годину дана као стипендиста ДААД фондације. Песме о берлинској стварности не нарушавају ни композицију ни тематско-мотивско поље ове књиге. Међу њима је и песма о буђењу једне берлинске улице, о Гомбровичу у граду, о апотеци која носи име великог Гетеа, о обичним људима, о терету историје и лагане свакодневице, и о могућем поетичком препознавању песникиње са уметницом (сликарка, графичарка, вајарка) Кете Колвиц. Оне представљају и онај истински сусрет са другим у прихватању и разумевању и свих разлика и свих сличности. Да све разлике међу националностима, културама, језицима, занимањима и просторима могу бити у Берлину „као руке у рукама“, као један од загрљаја којем теже крхко-снажне, уморне, мале, нежне, осећајне и чисте руке. Да као и на и почетку, тако и на крају остану као песма и као књига у руци.