Љубиша Радовановић
СПОЈ ПРИВИДА И СУШТИНЕ

 

Гојко Божовић: Мапа

Повеља, Краљево, 2017.

 

            Збирка песама Мапа Гојка Божовића представља особено песничко дело које ће пронаћи своје место у историји модерне српске књижевности захваљујући својој чудесној поетици, избору тема, мисаоном прегнућу аутора, врсног познаваоца теорије и историје књижевности. Ова збирка песама састоји се од осам песничких циклуса: Путовање у ноћ, Сећања су прича за себе, Гледао сам људе како одустају, Мапа града, Гласови, Имање, Ствари, У земљи чуда; неједнаке су величине – састоје се од по седам песама и сваки циклус, осим циклуса Мапа града, садржи песму по којој циклус носи име. У овоj збирци песама поезија је надахнуће интелектуалца који анализира свет без Бога, загушен материјом, лишен емпатије, али у себи проналази осебујну мапу која нас уводи у чаробни свет интелектуалне фантазије који продубљује и мења оно што нам је наметнуто на један особен лирски начин.

            Божовићева поетика у збирци песама Мапа окренута је ка осветљавању унутарњих простора човековог богатства, уз истовремено осећање стихијности историјских збивања и неминовности човековог суочења са реалношћу животне ситуације. Божовић, у извесној мери формулише идеале етичких стремљења, у којима пребивају стоичка помирљивост са наметнутом ситуацијом (,,кућа је саграђена на пола пута”), али и критичка мисао натопљења лирским сензибилитетом. Лирски субјект је биће интроспективних области свестан вишезначности својстава унутрашње архитектуре бића, коју стално демонстрира. Божовић својом песничком самоанализом долази до најопштијих дилема; његова упитна мисао заправо је афирмација субјективних мерила натопљених искрама узвишене индивидуалности: ,,Заборав је тако природан. / Заборављамо нежно и неосетно. / Као руком да је однето / То што је заборављено. / Као да је трептајем прекривено. / Лако / подносимо губитке дана / И чињеница, лица и емоција, / Онога што смо били, / Онога што смо хтели да буде. / Добро је што заборављамо. / Не би било могуће живети / Поред толико чињеница и искустава. / И овако је наша пажња расута, / А наш свет презасићен. / Сваки додатак био би сламка / Која се обрушава на / Пренапрегнута леђа камиле” (песма Сламка).

            Божовићево певање у збирци песама Мапа носи јединствен осећај угрожености човека који се безуспешно опире злу као пратиоцу свих људских догађаја и односа. Уметничка порука његове поетике заправо је осећање отпора тој неразумној сили која нас угрожава и ломи. Сазнање о својој беспомоћности служи песнику као основ решености да у сизифовском напору певања очува властити идентитет и знак свог трајања у суровом времену. Отуда певање у збирци песама Мапа настаје као човекова исконска потреба за успостављањем другачијег реда, за стварањем неког отклона у свету нарушених пропорција. Божовићево певање није украс или имитација, већ ,,портрет према живом моделу”, слика која се отвара у неком новом значењском смислу који се ослобађа посредством стваралачког чина. Уметност чини животно присутним она значења која обезбеђују континуитет човекових тежњи у безименој хронологији пролазности: ,,Али никада не избришем број / Који више нећу позвати. / Можда тај број сада већ припада / Некоме другом, али код мене је / За стално распоређен. / Када бих избрисао тај број, / Као да бих поништио / Последњи траг присуства. / Овако се заваравам / Да рутина постаје обред, / А телефонски број знак, / Ипак некакав знак. / Док сам телефон постаје / Мали покретни молитвеник / За пријатеље којих нема” (Гласови).

            Уметничко сведочанство у збирци песама Мапа је заправо слика места човека у космичком простору која се не огледа у величању његовог интелектуалног жара да докучи апсолут или нешто дубље и смисленије, већ у истицању жеље да у простору песничке имагинације пронађе праве вредности и достигнућа, то јест да стваралачки чин саобрази са тежњом досезања својих снова. Певање у збирци песама Мапа избегава формулисање апсолутног идеала и покушава да кроз чудесне мреже пропусти појаве историјске хронологије и покаже човеков неумитни пораз. Божовићев свет поезије није сводљив на само свет реалности, без обзира на подстицаје и тематско обиље које га опседа и које уметност црпи из живота. Он свесно твори и простор у коме се организују облици којима он суверено влада, ствара просторе слободе у свом певању у којима ће његови снови добити снагу истине и вредност аутентичног сведочења: ,,У оним тренуцима када си сам / Када су далеко и пријатељи и непријатељи, / Када су далеко и страх и нада, / Када дан више није твој, / А још не припадаш ноћи, / Када ниси ни у граду, / Ни у подграђу, / Када ти звуци не говоре ништа, / А књиге посматраш / Као остатке туђег живота. / У таквим тренуцима / Загледај се у себе. / Не скрећи поглед. / Запамти то лице. / И бићеш то што јеси” (То лице).

            У Божовићевој поетици све се збива у грчевитом хватању неухватљивих облика стварности, реални облици уступили су место носталгичним чежњама, а врло често имамо иреверзибилни карактер времена у коме се садашњост претвара у жал за успоменама. Ненадокнадивост онога што је минуло постаје опсесивни знак. Песниково биће разбијено је у времену и као да нема аутентичног дослуха са стварношћу. Биће је затворено у континуитет успомена у којима се продужава живот ишчезлога, али и сензибилни уметник се дефинитивно затвара у непробојне кругове самоће. Песникову потребу за извесношћу у збирци песама Мапа заменила је померена оптика која се винула у свет сећања. Трагајући за минулим и изгубљеним, песник је стално разапет између стихије садашњег тренутка и свести која носталгично призива минуло. Унутрашња драма је спој привида и суштине, реалности и имагинације, света који више не постоји и онога чиме је песник окружен: ,,Ако су наше речи, / Наша писма и разговори, / Кратке поруке и жучне расправе, / Лење речи у доколици, / Брбљања и уздаси, / Чак и помисли на то / Што смо помислили / У одабраним приликама, / Ситнице и случајности, / Драге фотографије које су / Још једини доказ да смо негде били, / Ако је све то скупљено / На једном месту, / У меморији компјутера / Који надзире наше чуваре, / Онда је то оставштина за будућност, / Знак да ће нешто, ипак, остати, / И да није све изгубљено” (Оставштина).

            Бекство у успомене, у сферу имагинације, постаје једно од обележја збирке песама Мапа. Божовић покушава да сачува трошну кућу успомена, да одржи давно прекинуте везе, да се врати у свет који је неповратно нестао. У недефинисаним стањима душе, сећања и успомене уносе нови елан; ослобођене су временских ограничења, искачу из устаљених калупа и почињу да живе неки нови, надграђени живот. Успомене и сећања добијају нову супстанцу, измичу времену, његовим ограничењима и законитостима. Свест о пролазности добија дубину и ново значење, интелектуални аспект искуства, саздан напором свесне воље, постаје примаран. Пробуђено је неко ново време, оживљено накнадно искуство у коме успомене добијају нову тежину и значење. Почиње суптилно ткање из духовних дубина бића у коме се јављају нове и преображене слике. Свет поезије затвара се у књигу нових знакова и значења. Време је давно изменило једну представу и слику, али Божовић тоне својим певањем у нетакнуту слику ишчезлог и проналази вредности које не бледе, већ зраче снагом својих суштина. Успомене имају спасоносни унутрашњи карактер који их штити од пропадања и расипања: ,,Сећања су прича за себе. / Свега се сећам, / Сада када је прошло / И када томе што је прошло / Позајмљујем свој глас, / Свој лик и неколико начина буђења. / Неколико начина повратка у свет / Начет злобом, хировима, / Кредитном кризом и трком / У којој су заборављени / Почетак и крај / Учесници и посматрачи” (Сећања су прича за себе)

            Божовић у својој поезији повремено региструје мноштво ствари. Гомилање ствари (предмета) твори хладни пејзаж људске празнине. Збирка песама Мапа говори о мртвом свету предмета који чувају трагове прошлости, дух неког неповратно ишчезлог света, давно потонулог времена у коме се наслућује и отисак људских бића. Опис предмета у песничком свету даје и призвук импресионистичке слике, композицију света који се ситни и раствара у засебне јединице перцепције. Чини се да ова импресионистичка слика лебди на неком платну, показујући и сензибилитет модерног човека усмерен ка уситњености и  распарчаности као основном облику опажања. Предметни свет бива, на неки начин, похрањен у духовну сферу говорећи и о култу човека нашег доба чија се сензибилност активира присуством и еманацијом ствари: ,,Ствари могу и с нама и без нас. / Оне не чине стварнијим свет. / Ствари се гомилају / Све док не заклоне свет / Као да га никада није ни било.” (Ствари)