Хелене Имислун
ЋЕЛАВА ВРЕЛИНА
* * *
у болници сам
где сви добијамо исту
помоћ око практичних ствари
прања ћелаве главе
пражњење црева, плућа, материце
сечења ноктију, одласка у тоалет
постоји и биоскоп
а има и један поп
* * *
лето чини да све расте и зри
требало је да престанем да растем
одавно
у мени изнова клијају
нове ћелије у такту са
новим сантиметрима дрвећа
насувим јелкама
пред прозором дневног боравка
* * *
оно најврелије у мени
расхладиће се
зрацима и хемијом
упознаћу ћелаву врелину
с главе која се на руци одмара
непозната планета мало преблизу сунца
* * *
размишљам само ноћу
кад у крви светле ћелије
као планктон у мору
лежим потпуно мирна
под зеленим светлом излаза
светлаци лете
лепршаво око мене
* * *
могу да осетим топлоту
с коже оних који ми помажу
голе подлактице
нестају под мантилима
у јутро, подне, вече
* * *
то су ћерке
које долазе с рођењем
и које шире рођаке
ја сам кћер којој је неко дао
три месеца до три године
једино што могу је
да препородим родице
кроз моје ћерке туморе
моје личне расуте кћери
* * *
понекад чујем гласове
с дечјег одељења
шта они то раде тамо доле
звучи као игра на плажи
дремам на сунцу које
у мени гори
* * *
када пишем, мекано је
увек ветровито, дрвеће, сунце између грана
и празан поглед
када размишљам, грубо је, трновито
груба вуна на глаткоћи утробе
бодљикава жица кроз житка јаја
када говорим, није још пуно остало
* * *
раније сам говорила
живот је кратак зими
а дуг у лето
сад видим разлику
у рукама доктора
кад се креће од
лечења
до ублажавања
* * *
у бифеу крај улаза продају
сладолед и крему за сунчање
посета личи на тихе
инсекте између полица
купујем сладолед
из замрзивача и лижем га
и тера ме да повраћам
сладолед се топи у руци
лето се не да осетити
* * *
док су још причали
о три месеца
или беше три године
упитала сам сестру
како је то неговати људе
који ће свакако умрети
рече ми
моја помоћ није инвестиција
осим тога живот је оно што је било
не оно што можда долази
лежећи затворила сам очи
као што се иначе чини кад одговор
добијеш у болници
* * *
далеко сам од огорчености
и стишане туге
болови заокупљају све
само уз врхове радости док
посматрам лица нада мном
могу дуго да издржим
из бола крадем снагу
* * *
Лењинград је издржао 872 дана
и ја могу да бројим дане
али они завршавају у белом шуму
нема изгладнелих грађана
да изађу на улице
и гледају сунце на својим длановима
* * *
већ у позајмљеном добу
рука на осунчаном довратку
једна биљчица се лагано љуља
на затегнутој нити
док лето траје
сва су врата отворена
сви су прозори отворени
ране прже ли прже
* * *
руке не могу да подигнем
нико овде не може
могу да пустим глас
као звезде одраз ка небу
* * *
у мом помирењу
с овим у мени
могу кад чујем
о плановима и хвалама
да будем љубоморна на све
који ништа не знају о времену
три месеца или три године
тврда је и тешка кугла
лоше одскаче
ове године није
јо-јо
* * *
болови ме изненађују
ово што долази из мене
преузима облик ствари
у мени, не мене, не мене
* * *
отварам очи
затварам очи, руке
кожа се затвара око мене
ускоро ће прозвати мртваца
месо и жиле и длаке
још увек испуњавам ја
то што ће недостајати у остацима
* * *
туга у породици ће променити брзину
из недостајања
у трајност
не желим да моје одсуство
има своје место
али не желим ни да ме зову
искуство губитка
* * *
речи су престале за мене
све познајем и без њих
бол је без речи
срећа је без речи
туга је без речи
спасење престаје с речима
ја сам без речи
Из књиге Расуте кћери (Spredte dødtre, 2018)
ХЕЛЕНЕ ИМИСЛУН (HELENE IMISLUND) је норвешка песникиња рођена у Ослу 1984. Расуте кћери је њена прва књига.
Избор, превод са норвешког и белешка
Марко Вуковић