Татјана Венчеловски
ВИКЕНД НА СЕЛУ. МУШКАТЛЕ

ВИКЕНД НА СЕЛУ

Драги О,

Нисам још кренула. Седим на љуљашци. Одбацујем се само једном ногом. Она дотиче нагорелу траву и пролази кроз зуј инсеката. Утроба ми се лагано помера у том ритму одбацивања. Нисам кренула. Седим на љуљашци. Одбацујем се.

 Лепо је, О. Знам да би чак и теби било лепо, иако је крхко. Одбацујем се једном ногом, јер ако бих се одбацивала обема, сасвим бих излетела, до непознатог, а то за сада не могу себи да приуштим, џепови душе су празни, прво морам да се вратим, да бих отишла. А волим да одем. Стварно.

Седим на љуљашци као у давно напуштеној материци. Тишину пресеца рзање коња, упозоравајуће, као да је стигао странац, продужено, као кад ножем засечеш рибљи стомак, кренеш од доле, ниско, око препона, или где замишљаш да би, боже мој, риби могле бити препоне, повучеш оштро и сигурно на горе, пут срца, и задржиш се између шкрга, па цимнеш, једном, други пут, можда и трећи, да би оштрица онда клизнула глатко као кројачке маказе кроз свилу и чуло се оно спирално трррррррр, или зуззззз, у зависности од дебљине нити. Рзање, тишина, рзање. Њиииииииииииииии. Готово да чујем како се цепа коњска ноздрва. Има нечег пагански радосног у томе. Као да је севнуо бол, пробио слепоочницу, спалио по који жбун ћелија, ударио закржљало сећање, убио одојче наде, па накнадни мир учинио још мекшим. Нико се није одазвао на то упозорење, сем мене. Можда грешим, помислих, упркос начетој сујети. Упијам мирис штале. Волим га. Топао је и опор као сам живот, усран и племенит. Ти то, бар, драги мој О, разумеш. Немам права да те замолим да ме сачекаш. Одавде се може само бициклом, али најпре морам да сиђем с љуљашке.

Седим, да, на љуљашци и одбијам се о звекет сеоског есцајга. Тонем у примарне инстинкте и преживарске карактере. Људи су, знаш, заборавили да једу. Гутају, оборених погледа, дрвенолики и туђи, удаљени од језика, мириса, поимања, препознавања, откривања, препуштања, осетила, осећања, прождиру своја немања, пљуцкају остатке себе. Људи су заборавили да се јебу. Гурају, оборених погледа, свако у свом правцу, свако своје неурозе, дрвенолики и туђи, удаљени од језика, мириса, поимања, препознавања, откривања, препуштања, осетила, осећања, прождиру своје празнине, пљуцкају потрошености. Ко ће вратити сећање из заборављености? Ко ће то сећање онда преиначити у данашње делање, данашње јебање? И ко ће онда јести и јебати, ми из тог оживљеног сећања, или ми данашњи? И хоће ли нам од тога бити боље? Њуши ме црни пас, болећиво. Масирам га нежно између очију, спајајући негде у дубини његову и моју чакру, јер и ја бих неког њушила, јер и ја сам само животиња, црна и гладна.

Немам исправу која би доказала ко сам. Једну сам заборавила у шуми, и кад је коначно неко нађе и пошаље, то можда више нећу бити ја. Друга је заглављена на ничијем времену, јер датум Овде и датум Тамо никако није исти датум, па се пут замрсио у петљи путовања, а можда ни Ја Тамо не бих била Ја Овде, што, ето, нећу сазнати, нити стићи да испричам, јер ме не пуштају. А волим, рекох већ, не терај ме да се понављам, стварно волим да одем.

Волела бих да уђем у роман Господинова или Сарамага и постанем та пчела што не зна да се врати у кошницу, и та смрт које више нема. Волела бих да уђем у суштину Останка које укида трајање и Престанка које трајање чини вечним. Или је то заправо једно исто.

Драги мој О, говорио си да си са мном спознао срећу. Коњи и даље ржу и ја не могу да одгонетнем одакле долази та опомена. Једино да је зајашем, па да пробам да откријем. Сазнање је лицемерно, некад је катапулт, некад оков.

Седим на љуљашци, О, само сам променила ногу. Знам да ме још чекаш, али једини бицикл овде је зарђао. Љуљам се, и то њихање полако постаје изнуда, рекет који плаћам опстанку. До смрти. Све сам сигурнија да ниси толико стрпљив. Дан је дебело одмакао, сунце седа на бундеве. И ја бих волела да постанем сунце, и љуљашка. И инсект, да припадам сну и коњима.

 „А људима?“ чујем како питаш. Понекад, мили мој О, само понекад.

 

МУШКАТЛЕ

 

„Звоните и сачекајте минут.“ Несвакидашњи натпис помало га је уплашио. Стајао је у полумраку сутерена, осећајући како му се на подземној промаји зној лагано претвара у иње. Почео је да се премишља, с нелагодним осећањем да можда упада у неку замку. 

Све је почело пре два дана. Оглас је био штур и више него обичан. „Семе и саднице. Ленка.“ Необично је било то што није наведен број телефона, само адреса. Није могао да се сети где је та улица, нити да ли је икада туда пролазио. Био је сигуран да тамо расадника није било, то би, свакако, знао. Али, у реду, у овој ситуацији био је спреман да проба саднице мањих, непознатих добављача. Пошто није могао да назове и распита се о којим се цветницама ради, и да ли је понуда озбиљна, а био је уверен да, уз минимум података и утисака, скоро непогрешиво може да процени озбиљност понуда, људи и животних ситуација, решио је да одмах оде и погледа. Није знао зашто. Било је још туце огласа, исто толико лакших начина да дође до оног што је тражио. Али видевши овај, није имао потребу да проверава ни један други. 

Док се облачио, налазио је сијасет оправдања за своју нетипичну реакцију. Разбиће рутину, видети и научити нешто ново, учинити нешто и за биљке, па и за своје здравље, шетајући до другог краја града. Иако благо узбуђен, смирено је руком погладио стари сако и начинио онај дискретан покрет, којим се са прашином и устајалошћу, понекад отире лоша енергија и непотребне мисли. Брже него што је претпоставио стигао је на назначену адресу и потражио број. 

Испред зграде је стајао платан. Одједном му је било непријатно, као да је хтео да завири у нечију спаваћу собу, па га је у тој примисли прекинуо долазак чувара. Мало је недостајало да се наглас извини стаблу. „Шта ми је“ помислио је, и не очекујући одговор пришао ближе згради. Одмах је знао који је Ленкин стан. Два сутеренска прозора била су потпуно прекривена цветовима мушкатли. Као да је неко изнео људска срца и окачио их на окна. Па шта буде. Осетио је како се гуши од лепоте и страха истовремено. Пар тренутака је хипнотисано гледао у црвене цветове а онда се нагло окренуо и побегао. Да, побегао, била је то права реч, хтео он то да призна или не, побегао, као школарац ухваћен у крађи трешања или погледа најлепше девојчице у разреду. 

 

Два дана је прележао. Блага температура, бол у грлу и грудима, севање у слепоочницама и испод десне мишке. Устајао је само да скува чај и, огрнут оним истим старим сакоом излазио у башту да се увери ради ли исправну ствар. Тридесет година руке му преврћу земљу и милују биљке. Нема ту више тајни за њега, уме да им чује сваки смех и вапај. Ту и тамо унесе промене у распоред леја, или у избор садница. И није било грешке. Све је функционисало савршено. У башти је проводио највише времена, са биљкама је једино и разговарао, о свему, о њиховим потребама, о својим дилемама и сећањима. Није било грешке. Све до прошлог пролећа. Мало, мало, биљке су почеле да посустају. Најпре је, вештином искусног доктора, примењивао познате лекове, помагало је краткорочно, таман да га заварају. Онда су тегобе постајале чешће. Опадање лишћа, ваши, труљење, одбијање цветања… Већ мало успаничен, ишчитавао је стручне књиге, консултовао се у расадницима, на пијаци, у рубрикама магазина, на интернету. Ништа. Умирање се наставило. А онда се једног јутра пробудио и одлучио да све ишчупа из корена и почне испочетка. Није имао више ништа да изгуби. Ако нешто не предузме, остаће сам. 

Знојав од тихе грознице, у пиџами и сакоу, стајао је у довратку и гледао напоље, у голо тло. Морао је да савлада свој глупи страх и врати се у кућу поред платана. Није му ни сад било јасно откуд продаја садница у згради, па још у сутерену, али опет, мислио је, ако из мрака ничу такви цветови, онда то мора бити нешто посебно. Мушкатле нису неки репер за умешност, али био је убеђен да се иза тога крије нешто више. „Вратићу се и позвонити“, одлучио је.

Није било интерфона у згради, капија је била отворена, на зиду старог али уредног ходника било је шест дрвених поштанских сандучића у низу, и један метални, већи, са стране. На њему је писало Ленка Р, сутерен. Полако се спустио степеницама и пронашао зелена врата са великом бравом и тим необичним натписом поред округлог црвеног дугмета за звоно. Пиљио је у то дугме, окружено црним бакелитским гнездом, и на трен је, уместо њега, поново видео једно пулсирајуће срце које је чекало додир. „Звоните и сачекајте минут.“ Прочитао је тај натпис већ десетак пута и није још зазвонио. Као укопан је стајао испред врата. И једино чега је био свестан је да тоне у живо блато тишине. Као да га је неко огулио изнутра, у једном потезу, достојном Ентонија Боурдена. Већ је видео како почиње нови рецепт: „Узети једног средовечног мушкарца, огулити му семе напунити га празнином…“ Ужасно га је било срамота те унутарње голотиње. Срећом, никога није било на степеништу, да би умножио стид. Али није било ни знака да има неког унутра.

Зашто минут, питао се, зашто не само „Звони“, зашто не пет секунди, двадесет, шта се дешава у том минуту, шта се тачно дешава у свакој секунди тог минута, шта може да се уради тачно за минут и сваки пут тачно за минут, и шта се дешава ако одеш пре тог минута, да ли неко ипак дође тачно у минут, тачно на време, шта је тачно време, да ли Ленка дође тачно за минут, или живи с неким ко само брине о том тачном времену кад треба уђеш? И шта се дешава кад минут прође, није могуће да је стално неко код куће и да ће сваки пут да отвори баш тад, шта, забога ради, држи ли штоперицу у џепу, за кецељом, у коси уместо шнале, какав је то живот у којем чекаш минут да реагујеш на оно што би спонтано могао одмах, шта се дешава кад минут прође, зна ли тај неко унутра да ли је онај други још увек испред, или је отишао, да није имао стрпљења, да му је било бесмислено да чека, да му је натпис био смешан, зна ли тај неко, та Ленка Р. да тај други неко стоји збуњен, и неодлучан, зна ли да дубоко сумња страсно желећи да верује? А шта ако тај који звони нема сат, шта ради, да ли броји, наглас или у себи, чује ли то, та Ленка Р, то одбројавање? Броји ли она, истим ритмом, од истог тренутка? Шта ради за то време од звона до отварања? Где је? Постоји ли још нека соба изнад ове сутеренске? Нека тајна преграда и пролаз ка светлу? Она где узгаја саднице. Или овде само скупља примерке које јој доносе познаници са разних страна света? Шта ради Ленка Р. док траје тај минут? Да ли вади руке из земље, брижљиво чисти, прво корење и латице, па онда дланове и нокте, мора бити да хода лагано, магличасто, до купатила, тако је замишља, лагану и магличасту? Замишља је, у том купатилу, у сфумату од топле воде, орошених праменова. И први пут је помислио како би сад, ето, кад би могао да бира, купио тај прамен уместо саднице.

„Звоните и сачекајте минут.“

Зазвонио је. 

Истог часа, чуо је кораке са друге стране врата. 

Био је то најдужи минут у његовом животу у ком је осетио како се кроз унутарњу празнину пробија нешто нежно, одлучно и црвено. И у лаком магновењу које га је обузело знао је да ће ускоро и његово срце висити на сутеренском прозору.