Година LIII · свеска 4-6 · 2019

ДЕЈАН АЦОВИЋ (1970), класични филолог, библиотекар и књижевни преводилац. Преводи са старогрчког, латинског, француског и енглеског језика. Поља интересовања: класична – старогрчка и латинска – књижевност, средњовековна и хуманистичка књижевност на латинском, француска, енглеска и новогрчка књижевност; путопис: Медитеран и Балкан. Библиографија превода: http://www.vbs.rs/scripts/cobiss, Дејан Ацовић. Запослен у библиотеци „Браћа Настасијевић“ у Горњем Милановцу; у оквиру издавачке делатности Библиотеке уређује едицију Србија и Балкан. Живи у Чачку.

ТАТЈАНА ВЕНЧЕЛОВСКИ (1965, Сремска Митровица) је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду (1988). Осим глуме бави се и тв новинарством и односима са јавношћу. Објавила је три књиге – збирке песама Тамо у животу (2004) и Ошишано сунце (2016), и збирку прича Исидорин шал (2012, 2016). Сарадник је сајта за културу и уметност Pulse, а песме су јој објављиване и у књижевном часопису Tраг.

МИЛОМИР ГАВРИЛОВИЋ (1988, Београд), дипломирао је на Катедри за Српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду, где је завршио мастер и уписао докторске студије. Пише књижевно-историјске и теоријске радове. Објавио је књигу поезије Песме страха и патетике (2018). Живи у Београду, ради у Београду и Крагујевцу.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

ДУБРАВКА ЂУРИЋ (1961), редовна професорка на Факултету за медије и комуникације. Објавила је седам збирки песама и пет научних монографија, уредила је неколико зборника и антологија поезије. Бави се теоријом медија, феминистичком теоријом и теоријом експерименталне поезије, песничким перформансом и постјугословенском компаративистиком. Преводи америчку поезију.

ВОЈИСЛАВ З. ИЛИЋ (1985, Смедерево) објавио је, коауторски са Оливером Милојковић, Марином Вало и Дејаном Милојковићем, збирку песама Четири стране света (2007), под покровитељством крагујевачког СКЦ-а. Објављивао песме у часописима Липар, Сент, као и у Српском књижевном листу.

ОЉА КНЕЖЕВИЋ (Подгорица) је завршила средњу школу у Калифорнији, факултет за Енглески језик и књижевност у Београду. У Лондону, на Биркбеку, магистрирала је креативно писање, с посебном похвалом за најбољи магистарски рад 2007/2008, из којег је настао њен први роман Милена & друге друштвене реформе – први пут објављен 2011. године у Црној Гори, 2012. у Хрватској, те 2015. у Србији. Објављивала је приче у разним антологијама, књижевним часописима и на порталима. За црногорске и хрватске новине написала је преко осамдесет колумни/прича, поједине од њих чине збирку под називом Лондонске приче југа (2013). Њен други роман, Госпођа Блек, објављен је 2015. у Црној Гори и Србији. Добитница је ВБЗ-ове награде 2019. за рукопис романа Катарина, Велика и Мала. Живи и ради у Загребу. Чланица је ХДП-а.

ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ је прозни и драмски писац, теоретичар филма, књижевности и уметности, доктор наука. С руског језика је преводио поезију Пантелмона Комарова, Тихона, Синицина, Јелене Бујевич, Татјане Пискарјове, Амерсане Улзитујеве, Жанар Кусаинове, Јевгенија Чигрина и Станислава Лија, прозу Георгија Гребеншчикова и Јурија Нечипоренка.

АЛЕКСАНДАР КОСТАДИНОВИЋ (1973, Ниш), историчар књижевности, есејиста и критичар. Истраживачка интересовања: савремена српска поезија и српски путопис XIX века. Објављује у периодици. Ауторске књиге: Митско у поезији Васка Попе: Усправна земља, Вучја со (Ниш, 1998), Израз и огледало (Београд, 2010). Приређене књиге (приређивачки рад са проф. др Данијелом Поповић Николић): Тодор Влајић, Српски венац… (Књажевац, 2018). Живи у Нишу.

АНДРИЈА ЛАВРЕК/АНДРЕЈ ЛАВРИК (1964, Нови Сад) студирао је руски језик и књижевност; преводио са руског, росијског, украјинског, белоруског, староруског (XI-XIII в.) и русинског; писао краћу белетристичку прозу и чланке.
Објавио је више стотина разних прилога у десетак књижевних часописа и новина (Летопис Матице српске, Градина, Поља, Траг, Алеф, Књижевне новине…) и у исто толико некњижевних часописа и новина (Галаксија, Еликсир, Дневник…) Преведену прозу, поезију и чланке потписао је са Андриј Лаврик, а властите приче и чланке са Андрија Лаврек. По његовом преводу приповедака Н. Костомарова Четрдесет година и Болесница снимљене су и изведене радио-драме на Радио Београду. До 2019. објавио је 36 књига превода и једну сопствену збирку прича. Добитник је две књижевне награде: „Лазар Комарчић” (1985) за сф причу Немачка 1942 (1984) и „Др Јован Максимовић” (2001) за превод књиге Огледало живота (1999).

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, девет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборникрадова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен „Кондиром Косовке девојке“, за књижевну критику наградама „Јован Скерлић“ (2014) и „Милан Богдановић“ (2014), а за прозу наградом „Григорије Божовић“ (2017). Живи у Крагујевцу и Љутој.

АНА МАРКОВИЋ је рођена у Београду, где је завршила италијански језик и књижевност на Филолошком факултету, након чега је две године радила као асистент за италијанску модерну књижевност. Завршила је мастер студије за португалски језик и португалску и бразилску књижевност у Рију де Жанеиру. Тренутно живи у Риму и ради као преводилац у Амбасади Републике Србије. Уредила је и превела збирку Савремена бразилска прича (Clio, Београд, 2008), као и бројне књиге са португалског и италијанског језика.

МИРЈАНА МИТРОВИЋ (1961, Пожаревaц), завршила је енглески језик и књижевност. Бавила се новинарством. Живи у Београду. Први роман Аутопортрет са Миленом (2005, 2009) награђен је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије. Приче из збирке Свето стадо (1999) увршћене су у неколико антологија и превођене на грчки, чешки и бугарски. Роман Емилија Лета (2006, 2009) добио је награду „БранкоЋопић“ и био у најужем избору за НИН-ову награду. Романом Месечари из Маргума (2009) наставља литераризацију римског наслеђа на тлу данашње Србије, која се заокружује романом Хелена или о немиру (2017), за који јој је додељена награда „Биљана Јовановић“ за 2017.г.

ЂОРЂЕ МИЛОСАВЉЕВИЋ (1969, Ивањица), сценариста и писац, ванредни професор Катедре за драматургију Факултета драмских уметности у Београду. Добитник награда: за прозу „Исидора Секулић“ (2009), за драмски текст „Јоакимова награда“ (2010), те бројних националних и међународних награда за филмско стваралаштво (две „Златне мимозе“ филмског фестивала у Херцег Новом, три прве награде Филмског фестивала у Врњачкој Бањи, Награда за најбољи сценарио на ФЕСТ-у 2018, те Награда grand prix фестивала у Сочију, Троји, Котбусу, Орензу.

АНА НИКВУЛ (Косовска Митровица) пише поезију, прозу, драме, есеје. Поезија и проза су јој објављене у многим часописима (Багдала, Кораци, Стремљења, Буктиња, Сретања), као и у Зборнику просветних радика који пишу за децу. По њеним драмским текстовима постављене су на сцену неколике дечје представе у многим градовима широм Балкана. Добитница је неколико награда за поезију. До сада је објавила збирке песама: Ја ћу тебе учит мене – фејсбучник (2013), Како се оно беше плаче (2014), Четири фефероне за растанак (2015), Kaj sam zamolčala ko je igral blues (Šta sam prećutala dok je svirao bluz) (2016) и Кратка прича о отвору бленде (2018). Превођена је на шпански и словеначки језик. Ради у школи у Младеновцу, предаје српски језик.

АЛЕКСАНДАР МАКСИМ ПОПОВИЋ (1965, Обреновац), економиста по занимању, запослен у библиотеци „Влада Аксентијевић“ Обреновац као уредник издавачке делатности и уредник и водитељ књижевних програма библиотеке. Бави се писањем кратких прича, есеја и драмских текстова који су објављивани у књижевним часописима Повеља, Кoраци и алманаху Палеж. Објавио збиркe кратких прича под називом Ћошкови Обреновца (2010) и Сто ћошкова вароши (2018). Живи у Обреновцу.

ЉУБИША РАДОВАНОВИЋ (1985, Сарајево). Дипломирао је и мастерирао на Филолошком факултету у Београду. Бави се књижевном критиком и есејистиком, коју објављује у књижевним часописима. Живи и ради у Лозници.

ВИКТОР РАДОЊИЋ (1973, Београд) је објавио збирке песама: Надир (2002), Тмина и сребро (2004), Екологија фразе (2005), Жвакање амалгама (2011), Кратки роман прозор у зид (2010), драме – Шав, чопор, ретерирање круга, амбис 01 (2014) и роман Дете истог беса (2016). Живи у Београду.

ЈЕЛЕНА М. РИСТОВИЋ (1983, Крагујевац) докторирала је на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Област ужег интересовања – српска књижевност XX века и феномен сна. Учесница је бројних научних скупова у земљи и иностранству. Објављује радове у научним часописима и зборницима. Ради као професор српског језика и књижевности у Техничкој школи „Никола Тесла“ у Костолцу. Живи у Крагујевцу и Костолцу.

МАЛИША СТАНОЈЕВИЋ (1949), песник, прозни писац и књижевни историчар, рођен је у Рачи (Крагујевачкој). На Филолошком факултету Универзитета у Београду дипломирао је на Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности (1974), магистрирао на Смеру за савремену српску књижевност (1980) и стекао звање доктора филолошких наука (2001). Објавио је књиге: Осено дрво живота, (фантазмагорична проза) алегоријско-поетски роман (1996, 1998); Месец у сламеном шеширу, поезија (1999); Ходање по ветру, поезија (2015); Портрет народнога краља, монографија (2005); Трагом српскога вожда, књига о Карађорђу (2007). Са Слободаном Лазаревићем сачинио је књижевну мапу и избор текстова на тему епохе и стилова у српској књижевности XIX и XX века (2002). Приредио је са Радмилом Петровићем монографију Слово и слика (2002). Уредник је већег броја књига и зборника Лако перо Радоја Домановића (2008). Уредник је и приређивач, са Видосавом Стевановићем и Татјаном Јовићевић, сабраних дела Радоја Домановића, књига 1, 2, 3 (2009-2010). Члан је Удружења књижевника Србије. Бави се проучавањем српске књижевности и културне историје Срба.

ИВАНА З. ТАНАСИЈЕВИЋ (1987, Крагујевац). На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу завршила је основне студије на катедри за Српски језик и књижевност (2010). На истом факултету у јулу 2011. године завршила је мастер студије, одбранивши завршни рад на тему Проблем идентитета у Проклетој авлији Иве Андрића. Пише и објављује књижевну критику, есеје, студије, рецензије. Поља интересовања: српска књижевност модернизма и постмодернизма, савремене књижевне теорије, књижевна критика.

СИНИША ТУЦИЋ (1978, Нови Сад) је мастерирао на Oдсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду на тему Слика света у делу Доситеја Обрадовића. Објавио збирке поезије: Бетонска кома (1996), Крвава сиса (2001), Нове домовине (2007), Метак (2012), Побацани пасворди – избор из поезије са преводом на енглески (2012). Један је од приређивача зборника нове новосадске поезије Нешто је у игри (2008). Заступљен је у следећим антологијама и изборима из поезије: Из музеје шумова – антологија новије српске поезије 1988-2008 (2009), Улазница – Eintrittskarte, Панорама српског песништва 21. века, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert (2011), Простори и фигуре – избор из нове српске поезије (2012), „Van, tu: Free“ – избор из нове српске поезије (2012) и Рестарт Панорама нове поезије у Србији (2014). Уредник је едиције кратке прозе Иза барикаде коју издаје Асоцијација „Културанова“.

ВИКТОР ШКОРИЋ (1991, Зрењанин), дипломирао и мастерирао на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду. Објавио збирку прича Давнина, ружа и прах (2011) и збирку есеја о стваралаштву Душана Васиљева под насловом Магле, ноћи и жице. Поред прозе, пише есеје и књижевне приказе. Члан je Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске; oснивач и главни уредник часописа Рез; čлан уредништва КОВ-а за едицију КОВ. Објављивао у периодици (Летопис Матице српске, Златна греда, Траг, Ковине, Кораци, темишварски Књижевни живот) и у неколицини зборника.

ИВАН ШТЕРЛЕМАН (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. На Филозофском факултету у Новом Саду спрема докторску дисертацију Естетика сигнализма. Објављивао je у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, зборницима Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2017) и Визије сигнализма (2017). Живи у Новом Саду.