Вамба Шериф
ЛИЦА

 

Звала се Бенду Сифе. Готово свакога дана је одлазила на станицу и седела на избледелим клупама према таблама са редом вожње аутобуса. Увек је седела сама, напетог погледа који је почивао на људима што су журили да изађу или уђу у аутобусе и возове. Понекад ју је, дубоко утонулу у мисли, обузимала паника, али би је контролисала стискањем усана. Или би одјурила до аутобуса на самом крају станице да се распита код возача. Добијене информације биле су увек различите, као и њене реакције. Понекад би се тицале промена у реду вожње, некад времена, а некада би је возач једноставно игнорисао. Када би се то догодило, Бенду Сифе би тако сурово гризла нокте да ју је то плашило док је касније седела у удобности свог дома. Било је тренутака када би возачи били од помоћи, па би одговарали на сва њена питања, што јој је јако годило.

Понављала је исти ритуал сваког дана. Прво би одмотала свој ручак у виду сендвича са сиром и млека, и док би одмерено гризла хлеб, другом руком би сакупљала мрвице. Затим се задубљивала у дневне новине. Овлаш би подизала поглед на ред вожње, па га је опет враћала на новине. Ту би је сачекала ноћ, па би се последњим аутобусом враћала кући.

Станица се током година преобразила од оне са једном пругом и пар аутобуских линија у бучни центар: сада се могла похвалити поштом и књижарама, ресторанима, бифеима, сладолеџиницама, хотелом, паркингом и институтом за обуку транспортног особља.

Ту га је и срела. Изгледао је виши него што га се сећала и помало је шепао, али је паметно успео да сакрије свој хендикеп разметљивим ходом. Прихватила је његове велике шаке и онај поглед који је по навици обарао, као да се плашио света, док би шетали плочником крај њиховог првог дома. Док јој је прилазио, подигао се благи летњи поветарац на коме је лепршао крај његове дуге јакне. Држао га је десном руком, помало раздражен.

Ништа јој није промакло, ни његове смеђе очи са оним дугим трепавицама, ни лепо негована, густа коса. Ни његови дотерани бркови, ни његов нос који се чинио поломљен, искривљен, једина видљива промена на њему. „Пажљив је и педантан као и увек, чак и у погледу одеће,“ помислила је. Носио је белу кошуљу и панталоне које су му наглашавале тамну боју коже и ходао је дугим корацима који су привлачили пажњу.

– Вратио си се значи – рекла је.

– Могу ли да вам помогнем? – упита он.

– Сине! – довикну му.

Деловао је изненађено оваквим приступом, несигуран да ли је добро чуо, а на лицу му се очитавала збуњеност.

– Како си? – упитала га је.

Глас јој се обојио нотом нежности. Посегнула је да га додирне, на шта он устукну, што ју је потресло.

– Добро сам – одговорио је најзад.  – Али, госпођо!

– То сам ја, твоја мајка – рече она.

– Погрешили сте – узвратио је – ја нисам…

Борила се са сузама које су јој навирале на очи. То ју је пекло колико и речи које је изустио, и то мора да га је дирнуло јер рече:

– Знате, нисам ово очекивао.

– Знам, знам.

– Онда разумете да ја нисам оно за шта ме сматрате.

Бенду је ћутала. „Али ко би он могао бити осим мој син?“ питала се Бенду. Да га није војска онда променила? Променила га толико много да ју је једва препознао? Да ли је видео нешто што није требало да види? Можда смрт? Одлучила је да сакрије своју затеченост. Из искуства је научила да пусти лепе тренутке да опстану. „Ово је мој тренутак,“ уверавала је себе, „и уживаћу у њему као никада пре.“

– Шта могу да учиним за вас? – питао је.

– Желим да идем кући.

– Где је то?

– Ево адресе – рече му.

Бенду извади бележницу из торбе и записа адресу дивним краснописом. Подигавши поглед, видела је на његовом лицу израз налик болу, као да није могао да поднесе ту ситуацију. Помислила је: „Даљина нас је отуђила. Мораћу да будем пажљива.“

– Одвешћу вас тамо – каза он најзад.

– Хвала ти.

Повео ју је са станице до паркинга и сместио је на сувозачево место свог аута. Пробијали су се кроз гужву у саобраћају. Крајичком ока је приметила како је он посматра: њено лице обдарено лепотом коју није умела да цени све док није угледала прве седе, и њену модро-тамну кожу према којој су године биле милостиве. Чула је како је уздахнуо.

Ту и тамо би је упитао за смернице, и иако ју је и то, попут многих других ствари изненадило, одлучила је да буде стрпљива са њим колико год може. Мислила је „Можда му је рат учинио нешто ужасно, нешто мени непојмљиво.“

Напустили су град и ушли у предграђа, где га је наводила кроз улице са лепо уређеним баштама и достојанственим дрвећем тополе. Бенду је изашла из кола и ходала брзо, подигнуте главе, водећи га до куће налик на колибу. Ушли су.

У дневној соби су се, поред нешто намештаја, налазили и телевизор са равним екраном, вазе са цвећем, персијски ћилим, музичка линија и полице испуњене импресивном колекцијом књига. На зиду је стајао њен импозантни портрет, који је једном насликао њен син. Посматрала га је како стоји пред том сликом. Гледајући га из профила, видела је колико је налик њеном мужу: снажна вилица, тамније подручје око очију видљиво само при одблеску светлости, и његове трепавице, за које је њен муж много пута тврдио да су најпривлачнији детаљ његовог лица.

Деловало је као да му је непријатно. Видела је како се презнаја од узнемирености. Посматрао је ствари у соби, као да их први пут види. Да би му дала времена да се пресабере, отишла је до кухиње где је кафемат напунила водом. Сама, присетила се његовог зачећа. Бенду је дочекала супруга који је тек приспео с посла објавом да жели дете. Било је летње вече, а дан је био врео. Ваздух је био влажан и штипао јој је лице. Изненађен тим одважним захтевом, њен супруг, снажан човек са тужним погледом у очима – изразом који ју је заправо и освојио – ћутао је. Узела га је за руку и повела до спаваће собе. Пустила му је руку и села на кревет, посматрајући га како се свлачи. Упркос умору у очима, ипак се шепурио: кретао се лагано пред њом као боксер у рингу, стегнутих бицепса и погледа фиксираног на њој. Било је театрално и предивно. Дуго потом, по његовој смрти, присећала се тог тренутка више пута, никада више не осетивши такву лепоту и умеће код неког другог мушкарца, чак ни када је открила највећу љубав у тишини једног белца. Очима је прешла преко његовог лепо грађеног тела уз уздах. Лежећи на чаршафу од сатена, зажмурила је, препуштајући се ономе што је уследило.

Бенду Сифе се вратила да га послужи кафом.

– Не могу дуго да останем – казао је.

Мислила је да говори о повратку у војску, да је на одсуству. Па је, дошавши до даха, рекла:

– Причај ми о војсци.

Промрмљао је нешто. Схватила је да радије не би да говори о ратним ужасима, па је климнула главом.

– Позваћу комшију да му кажем да си се вратио.

У том тренутку је устао, ознојен и узрујан, гледајући ка вратима. Бенду Сифе му приђе, с молећивим очима, сада убеђена да је, шта год да је преживео у војсци, створило дубоки понор између њих и да ће морати да буде изузетно пажљива да би га премостила. Држала га је за руку, нежно, снебивљиво, као да се плаши да ће јој исклизнути кроз прсте, док га је враћала назад на софу.

Отишла је до телефона и окренула број. Брзо потом зазвонило је звоно на улазним вратима. Седокос, али младолик белац уђе. Лице му се озари осмехом кад је угледао Бенду.

– Госпођо Сифе! – узвикнуо је.

– Питере, мој син се вратио.

Чувши то, Питер поскочи од радости, али када је угледао Бендуиног сина, уздахнуо је.

– Али, погледајте га!

– Како то мислиш?

Звучала је као да ће бризнути у плач, што Питер, човек који ју је у тишини годинама волео, није могао да допусти.

– Како то мислиш, Питере?

Зачуђени израз Питеровог лица преметнуо се у широк осмех, који је поделио не само са Бенду, већ и са сином.

– Драго ми је што си овде, младићу.

Питер је сео на софу наспрам Бенду, а сваки пут кад би се окренуо ка сину израз беспомоћности би му замаглио лице.

Док се спремала ноћ, благи поветарац дуну кроз собу доносећи мирисе цвећа и дрвећа. Сви су попили по пет шоља кафе, али им је Бенду сипала још. Гледајући свог сина како седи тако близу ње, схватила је да је могуће заборавити све своје патње.

Тада је одлучила да им исприча о првим годинама у тој новој земљи.

– Кад смо стигли из Либерије и суочили се са свим овдашњим новинама, твој отац ми је учинио живот подношљивим. Био је вредан човек. Одлазио би у зору, радио десет сати, враћао се кући, па ишао у школу. Ја сам дане проводила истражујући места и слушајући људе како бих се упознала са њиховим обичајима. Тако сам и савладала језик. Била сам пред порођајем кад је твој отац умро. То је било тако неочекивано и разарајуће искуство да сам данима била отупела. Одлучила сам да сакријем његову смрт од његових родитеља, који су се од самог почетка противили нашем браку. Нисам желела да поверујем да ме је напустио, па сам се, кад год бих отишла у школу, па на посао, надала да ћу га срести код куће. У то време си нарочито увек био ту за мене, био си извор моје снаге. Након дипломирања сам отишла да радим као рачуновођа у једној великој компанији. У међувремену су родитељи твог оца писали писма, понекад дуга и по двадесет страница, очекујући да ће им се син јавити. Често би га грдили што допушта жени да обавља сву преписку. Оптуживана сам да сам га окренула против њих, јер смо потицали из различитих региона. Чули су да је мој муж саградио куће за сваког члана моје породице, да је заправо он уредио да двојица моје браће добију стипендије за студирање на универзитету по избору, било где на свету. Ето баш на то су га и упозоравали. Веровали су да жене имају тактичке начине како да утичу на мушкарца, а да он тога није свестан. За њих је њихов син био изгубљен.

Радила сам напорно да скрпим крај с крајем. Ти си ми био све и са тобом је мој свет био потпун, све док ниси одлучио да одеш у војску. Нисам могла да разумем зашто би желео да ступиш у војску, да учествујеш у нечему што си толико мрзео. Али сам схватила, док сам стајала тамо на станици да се опростимо, да је можда у твојој уметничкој природи постојала склоност за прихватање опасности и необичног.

Рекли су ми да си нестао у акцији, да заправо ниси преживео мисију негде по свету. Али ја нисам у то веровала. Веровала сам да си жив и да ћеш ми се једног дана вратити. Готово свакодневно сам одлазила на станицу где смо се загрлили последњи пут, надајући се да ћу те наћи.

Бенду Сифе је потом отишла до шанка и сипала три чаше шампањца из боце коју је чувала за овај дан. Пили су. Вече се потрошило. Лустер над њима давао је просторији блистави сјај налик сну. Ту и тамо би се окренула ка свом сину и видела како се врпољи. „Занемарили смо га“, помислила је разменивши поглед са Питером који је устао.

– Доћи ћу поново сутра – рекао је и отишао.

– Твоја соба је иста као када си отишао – рече Бенду Сифе. – Идем да обришем прашину.

Изашла је и отишла на спрат да поспреми собу коју је њен син користио више од двадесет година живота. И чинило се као да поново проживљава сваки тренутак тих година. Присетила се његовог рођења, његове мокре косе на својим грудима, додира његових живахних ручица и ножица, његове глади за њеним млеком, за њеном пажњом, а затим његових првих корака, његовог раста и успеха у школи, његових борби и очајних напора да постане уметник. Док се сећала тих успомена, Бенду Сифе је изненадило колико разноврсни и богати су им били животи и колико је, упркос свој патњи, живела пуним животом уз свог сина јединца.

 

 

2.

 

Афолабе Винтерсон је био међу хиљадама оних који су сваког јутра настањивали станицу из истог разлога: како би се укрцали у удобне аутобусе, брзи воз, или метро да проведу сате радећи у фабрици или у компанији од угледа. Ипак, он је на много начина био другачији од тог мноштва. Његова фасцинација људским лицима, овалним, издуженим, усуканим, бркатим, набораним, нежним, снажним, слабим, бледим, белим, црним, смеђим, жутим, истицала га је можда као јединственог. Већину јутара, пре него што би му стигао превоз, линија 11 што иде за индустријску зону, Афолабе би се наслонио на један од станичних зидова исписаних графитима и посматрао пролазнике. Видео би разочарани поглед жене којој је отишао аутобус, или усхићење мушкарца који је знао да је стигао пола сата пре поласка, па стога може да ужива у доручку у виду рол-виршле или у шољи кафе. Сваки пут би осетио налет радости упоређујући и разврставајући лица. Лице овог у оделу што је стајао крај њега, блистало је од среће. А она тамо, што сркуће чај у станичном ресторану се добро наспавала, можда у наручју љубавника, или је имала добар оброк или пријатан разговор какав недељама није имала. Она млада жена напетог погледа је можда била на разговору за посао од кога јој зависи будућност. Човек средњих година и празног погледа је непрестано мрмљао себи нешто у браду. Афолабе би настављао тако све док се на табли не би појавило обавештење о доласку његовог аутобуса и док га не би видео како стаје на перон, спреман да га одвезе на посао.

Једног дана је одлучио да се упозна са носиоцем једног од тих лица. Она је била стара жена, можда у седамдесетим, помислио је. Први пут када ју је видео седела је на клупи и читала новине. Следећег дана видео ју је како стоји усправно као богиња, одважна и грациозна, гледајући на станицу као да јој је то било краљевство, а људи њени поданици. Нешто у вези с њом, можда њена обузетост самом собом, спречавало га је да јој приђе. Од  тада је са посла одлазио сигуран да ће видети старицу. Често ју је посматрао са обазриве удаљености, не желећи да је прекида, и цртао ју је изнова и изнова, јер му је са сваким цртежом отривала неку нову црту: час нервозна, час снажна, час равнодушна према околини.

Тај дан када је одлучио да је упозна подударио се посетом његовој мајци која је живела изван града, у селу које је било део елитног предграђа. Видевши га како корача шљунковитом стазом ка њој, мајка је потрчала и обгрлила га, као да јој је ужасно недостајао. Али то није била истина, зато што ју је виђао скоро сваке недеље. Време је било милостиво према њеној тамној кожи, али је Афолабе знао колико је неговала и пазила ту кожу.

Увела га је у кућу, у том предграђу где углавном живе белци. То је била одлука због које је Афолабе касније зажалио јер су његови пријатељи живели у становима и деловима града погрдно званим „проблематични окрузи“.

Подигла га је сама, након што ју је муж напустио. Тада је била млада жена са острва у Карибима, али је била одлучна да створи место за себе у Европи. Сада је имала сопствену компанију, била је једна од малог броја привилегованих црних људи.

У погледу јој се видело да је нервозна, да је имала тајну коју је желела да подели са њим. Афолабе је сумњао да је нашла љубавника, могућег такмаца за њену љубав.

Села је за трпезаријски сто, избегавајући његов поглед, и тиме потврдила његову сумњу. „Ко би тај човек могао да буде? Је ли љубав у њеним годинама уопште могућа?“ Питао се Афолабе.

Онда је проговорила.

– Твој отац је овде – рекла је, као да су јој те речи одузеле сву снагу. – Жели да те види.

– Мајко, хоћеш да кажеш да си га позвала у нашу кућу?

– Сам је себе позвао.

Пружила му је руку и, иако је никада није одбио ни због чега, схватио је да му је сада тешко да је да јој узврати.

У том тренутку је чуо меке кораке како допиру из друге собе коју је његова мајка користила за дневни боравак. Афолабеу су звучали као звона судњег дана, подсећајући га на последњи пут када је видео оца. Тада је имао 16 година. Те године је један ћелави старац, повијен под теретом година и горких сећања, позвонио на врата њихове прве куће. Кад их је отворио, Афолабе није могао да разврста пожутело лице које је зурило у њега. Старац га је одгурнуо у страну и кренуо у кухињу да узме пиће. Афолабе је желео да заурла на њега, али се ипак обуздао.

– Немој само да стојиш ту и зеваш у мене! – зарежао је. – Где ти је васпитање? Или је то због тога што твоја мајка ових дана троши своје време једино на накупљање богатства, а нимало на тебе?

Тада му је свануло да је зурио у оца отворених уста, у оног чија су умећа угушила сваку праву амбицију коју је икада имао. Отац је изгледао бедно и заударао је на смеће старо месец дана. Говорио је режећи и сикћући, као да је у сукобу са целим светом. Тих пар сати је муштрао Афолабеа, газдовао над њим. Афолабе се надао оцу, чак га је и замишљао, кад год би са друговима из школе причао о очевима, као савршеног, као скуп свих ствари којима се дивио: наочитог, културног, образованог и укусно обученог, као што је он одувек желео да се облачи кад одрасте. Али његов отац је био другачији и нимало се није трудио да то сакрије. Викао је Афолабеу на уво каква је одговорност сина према оцу и мајци и према самом себи.

Те вечери је његова мајка дошла кући, изгледајући упадљиво лепо, висока и витка и млада, сасвим насупрот том сасушеном човеку који је тврдио да му је отац. Афолабе се ужаснуо када је бидео нежне руке његове мајке око њега.

– Али зашто мајко? – завапио је Афолабе.

Његов изненадни испад изненадио је то двоје, а његов отац засикта и јурну ка њему, можда у намери да га ошамари или укори, али је његова мајка била бржа. Обујмила му је главу рукама и просто рекла:

– Зато што ме засмејава.

Али после само недељу дана он нестаде из њихових живота. Касније му је мајка рекла да је предавао на универзитету у Америци.

Сада се поново појавио у њиховим животима.

– Зар немаш ништа што би желео да кажеш свом старом?

Афолабе је устао, у намери да што ближе приђе свом оцу и суочи се с њим. Али га његова мајка заустави.

– Ово је требало да буде поновно окупљање.

–Ти не припадаш овде – рече Афолабе.

Његов отац се здушно насмеја.

– Пази шта причаш! – упозорио га је.

Мајка је поћутала, а потом је рукама треснула по куковима, што је био знак предаје.

– Хајде онда, обрачунајте се! – рекла је.

– Син треба да зна где му је место – рече његов отац, постајући све разјаренији. – Изгледа да си задојен једино мржњом.

У том тренутку Афолабе се окренуо ка мајци и запрепастио се изненадним преображајем који је видео на њеном лицу. Деловало је као да је остарила деценију, лица избораног забринутошћу. Није желео да је повреди, или да буде разлог њене несреће. Тада је схватио да ситуацију може поправити једино ако је избегне, што је и учинио тог врелог суботњег поподнева. Нису га дозивали да се врати, и отишао је са осећајем да су се њих двоје уротили против њега. Мора да је то одредило његове даље поступке тог дана: његову одлуку да упозна стару жену на станици.

Када је угледала Афолабеа, старица је устала са клупе, очију обасјаних одблеском препозвања. Назвала га је сином, а када је устукнуо од њеног додира, био је изненађен ужасом који јој је видео у очима, за који је помислио да је због страха да јој не противуречи.

Више због пристојности, него због знатижеље, Афолабе је одлучио да крене са њом. Сада, пошто је онај белац отишао а старица отишла на спрат да поспреми собу за коју је казала да је некада била његова, он је остао сам са својим мислима. Пало му је на памет да његова мајка и ова жена имају нешто заједничко: обе су биле самохране мајке дубоко заљубљене у своје синове, обе оснажене и сломљене том љубављу. И помислио је „Сваки поступак који сада предузмем имаће огроман утицај на мој живот и животе две жене.“

 

„“

3.

 

Бенду Сифе није затекла Афолабеа у дневној соби кад се вратила. Помисливши да је отишао у тоалет, чекала је. Сат је прошао. Нервозно је сркутала своје пиће. Када ју је стрпљење издало, отишла је до тоалета и видела да је празан. Тада је затече непријатна помисао да је можда све то било само сан. Чаша пића испаде јој из руке и разби се. При покушају да покупи крхотине, посекла се и поче озбиљно да крвари. Ипак је наставила све док јој се врисак није отео, разбијајући зидове који су јој живот држали да се не распадне.

Питер, који мора да ју је чуо, улете.

– Мој син је нестао – рече она.

Прави је тренутак да је обујми рукама, помисли Питер, ову жену коју је волео током већег дела свог одраслог живота, али га је задржало дуготрајно пријатељство што је стајало на путу изражавања те љубави делима.

–Хајде, седите – изусти најзад.

Покупио је стаклиће. – Мирујте, госпођо Сифе – рече, схватајући да га ове одсечне реченице некако смирују.

Допустила му је да јој превије ране. Држао јој је руке, изненађен њиховом чврстоћом, нежношћу коју је открио у њеним длановима и њеним витким прстима. „Ово је оно што људи раде када су заљубљени“, каза Питер себи. Та присност га је охрабрила.

– Треба ти купка – рече, покушавајући да је смири.

Али Бенду је остала нема.

– Припремићу ти топлу купку.

Питер је радио пун одлучности. Фонтана радости покуљала је у њему услед схватања да се његова љубав исказује у најтежем периоду њеног живота. „Овај дан ће запечатити нашу љубав“, помислио је.

– Твоја купка је спремна – рече.

Није се померила, што га је затекло збуњеног, лишеног идеја. И тако су сати откуцавали болно измичући Питеру, сваком секундом паралишући његову решеност да се супротстави њеној тишини, њеној равнодушности. Хоће ли му љубав икада бити узвраћена, питао се.

Око пет ујутру, Бенду Сифе је устала и отишла на спрат. Вратила се одевена у традиционалну одећу домаће радиности из земље њеног порекла. Пришла је прозору, развукла завесе и стала пред њега. Спорим покретима, Бенду Сифе је подигла руке и раширила их попут некакве невидљиве струне која је држала њеног сина. Изнова и изнова, уз чучњеве и устајање, раширених ногу, подизала је руке као да призива његов лик. Превише затечен да би могао да се помери или јасно размишља, Питер је гледао тај чудни феномен који се одигравао пред њим. Бенду је наставила тако до зоре. Тада је престала, окренула се ка Питеру са безнадежним осмехом, чврсто решена да никада више не потражи свог сина, да никада више не воли.

Ипак, недељу дана касније, када се зачуло звоно и, отворивши врата, угледала Афолабеа из кога је извињење зрачило у сваком гесту, уз прећутно обећање себи да је више никада неће напустити или повредити срце које је толико тога поднело, Бенду Сифе му се бацила у загрљај. Афолабе ју је одвео из тог мирног предграђа у читав један нови свет искустава.

 

 

ВАМБА ШЕРИФ (VAMBA SHERIF) је холандски писац пореклом из Либерије. Део живота провео је у Кувајту, а данас живи и ствара у Холандији. Објавио је велики број кратких прича и пет романа. Објављивао је у бројним часописима широм света, укључујући амерички Њујорк Тајмс, немачки Култур Аустауш, јужноафрички Калахари Ривју итд. Пише на холандском и енглеском, а дела су му превођена и на француски и немачки језик. Објавио је романе Земља мојих предака (1999), Сабино краљевство (2003), Град тајни (2007), Сведок (2011) и Црни Наполеон (2015).

 

Избор, превод са енглеског

и белешка Никола Петковић