Стефан Пајовић
ФРАНЦУСКИ ГЕНЕРАЛ СТАРОГ КОВА И НАРОД СЕЉАКА РАТНИКА

Луј Франше д’Епере: Мемоари: Солунски фронт, Србија, Балкан, Централна Европа, 1918 – 1919
Прометеј, Нови Сад, 2018.

 

То су те сјајне трупе … због којих сам ја горд што сам их водио,
раме уз раме са војницима Француске
(Д’Епере 2018: 189).

 

Српски читалац има ретку прилику да у години када се обележава стогодишњица завршетка Првог светског рата чита мемоаре главнокомандујућег генерала на Солунском фронту 1918. године. У питању је велика част и привилегија коју француски читалац – још увек нема. Наиме, дневнички записи Луја Франше д’Епереа (1856–1942) чувају се у приватној збирци госпођа Клод и Флоријан де Сан Пјер, док се микрофилм налази у поседу Министарства одбране Француске (д’Епере 2018: 227). Ови мемоари, који се састоје од дванаест поглавља, нису никада раније објављивани, нити у француском оригиналу, а нарочито не у преводу на било који страни језик. Захваљујући поприлично добром послу који је обавила преводилац Вера Павловић, српска читалачка публика је данас у прилици да чита 11. поглавље д’Епереових мемоара насловљено: Моје командовање на Истоку. У њему француски генерал описује период од јуна 1918. године када је преузео команду у Солуну, па све до јануара 1919. године када га пут води даље у Истанбул.
Необазривог читаоца ће на почетку можда збунити назив едиције новосадског Прометеја у којој излази ова књига. Уз српске војводе – попут Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића – на први поглед чуди како се ту нашло име једног Француза. Чињеница да му је краљ Александар Карађорђевић 1921. године (исте године када одлуком француске владе добија чин маршала) доделио почасни чин српског војводе, сведочи да д’Епере није био обичан Француз – барем не у очима Срба. Рођен је у Алжиру као син француског колонијалног официра и своју богату војничку каријеру градио је у многим државама, укључујући Вијетнам, Кину, Мароко, Алжир и Тунис, али је и путовао по Немачкој, Сједињеним Америчким Dржавама, Италији, Грчкој, Албанији и Босни и Херцеговини. Све у свему, било би незахвално набрајати све јединице у којима је служио, одликовања која је завредео, и војна и дипломатска искуства која је стекао током своје богате каријере. Све што читалац треба да зна у вези са д’Епереовим ангажманом на Солунском франту, јесте да је пре тога командовао разним јединицама на Западном фронту, да би након Битке код Пута Дама и немачке победе, он експресно био постављен за главнокомандујућег на Солунском фронту 6. јуна 1918. године.
Као свестран официр, д’Епере је знао колику важност у војним операцијама играју закулисне политичке радње, тако да своју приповест о времену проведеном на Солунском фронту започиње догађајима који су претходили његовом доласку на Балкан. У том одељку књиге се сусрећемо са плејадом француских политичара и генерала које не би било могуће идентификовати да нема богатих фуснота. На моменте се чак може стећи утисак да се чита какво научно дело, а не мемоари. Што се садржаја тиче, д’Епере превасходно барата подацима о местима, распореду јединица и њиховим нумеричким ознакама, што је свакако вредно историчарима који ће изучавати ову књигу. С друге стране, просечан читалац добија јединствени увид у херојско поглавље српске националне историје из угла поприлично непристрасног француског генерала.
Наративно и садржајно посматрано, д’Епереови мемоари на моменте заиста попримају обрисе књижевног дела. Наиме, да ли свесно или несвесно, али на неколико места (48, 98, 108, 110) он упорно понавља да се сваког месеца искрцава 200.000 Американаца на Западу, тако да није неопходно да он шаље трупе са Источног на Западни фронт, пре свега мислећи на британске јединице. Може бити да је ова констатација одраз његове озлојеђености због тога што је смањиван број трупа под његовом командом и што је Солунски фронт сматран другоразредним. Такође, гдегод да пође, а то је најчешће било у обилазак трупа, д’Епере не пропушта да наведе стање путева, као и уредност и организованост војничких кампова. Значајна су му била и одликовања и није пропустио да их уредно сва наведе, колико год штуре биле те реченице написане бирократским стилом.
Што се д’Епереа као приповедача тиче, само се на махове може уочити намера да се исприча прича, најчешће шаљивог карактера. Тако сазнајемо да док су савезничке трупе зимовале у Москопољу у данашњој Албанији, локално становништво је желело да њихова деца науче француски језик. Како су Французи имали под својом командом и два батаљона Вијетнамаца, деца су уместо француског научила да говоре вијетнамски анамитски (64). У истом пасусу сазнајемо и за батаљон албанских стрелаца под вођством Есад-паше који се борио на страни српске војске. Такође, д’Епере истиче и да су војници добијали следовања хране у облику зечетине из далеке Аустралије (67) и да је у главном штабу код Војводе Степе Степановића вечерао прасеће печење (73). Управо су овакве цртице из свакодневног живота највећа вредност ратних мемоара, ко год да је њихов аутор.
Д’Епере такође не пропушта ни да наведе како га је време затекло у место у које је дошао. Као неко ко је вичан пустињском ратовању, врућина је требала да буде нешто на шта је навикао. Ипак, тешко је подносио лето на грчком приморју, што се може видети сваки пут када се жали на несносну врућину. Да ли као наративно средство или не, али тек када је започела свеопшта офанзива „почиње да бива мање топло“ (89). Наравно, захлађење се може приписати добу године (18. септембар), али свакако да је то могла бити и наративна стратегија којом нам д’Епере жели ставити до знања да је и он био нестрпљив да крену ратна дејства исто колико и српска војска.
Када је српска војска у питању, д’Епере несумњиво има хвале за српског војника-сељака и његове борбене могућности. С друге стране, не пропушта да на неким местима критикује логистику српске војске и хронични недостатак обавештајне службе и других родова војске – осим пешадије. Осим тога, стиче се утисак да је за д’Епереа српски војник толико вредан јер тачно зна за шта се бори – за повратак у своју отаџбину. Овакав лајт-мотив срећемо и у делу фикције, роману Слободана Владушића Велики јуриш где се такође истиче усредсређеност и сврсисходност српског војника. За њега боравак у Солуну и у Грчкој није само још једна војна, већ питање живота и смрти – и баш зато српске армије добијају ту част и напор да буду на челу пробоја Солунског фронта. Д’Епере још 23. августа записује једну кратку и једноставну реченицу која говори толико тога: „Срби су нестрпљиви да крену у борбу“ (81).
Пријатељство између српског народа и француског маршала оличено је у заједничким сликама са регентом Александром Карађорђевићем које се налазе на доста места у књизи. Заправо, мемоари су богато илустровани, тако да д’Епереа можемо видети у више ситуација, од седења за радним столом, преко јахања уз Живојина Мишића и регента, па све до његове посете манастиру Грачаница и слике са свештенством и генералима 1921. године. Све у свему, у књизи се налазе 23 илустрације од којих неке јавност није имала раније много пута да види.
Фотографије нису једини прилог овог издања мемоара. Поред увода који потписује приређивач, др Војислав Павловић, директор Балканолошког института САНУ, ту су и оригинална документа, попут телеграма и писама из д’Епереове кореспонденције са француским Министарством рата и са српским генералштабом. Унутар корица ове књиге своје место је пронашао говор „Александар, мој друг по оружју“ који је д’Епере одржао 3. новембра 1934. године (након атентата у Марсеју), као и оригинал предговора за књигу Милана Шантића Витези слободе, написан у Паризу октобра 1938. године. Унутар овога говора може се наћи чувени опис српског војника, који је данас помало скрајнут: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“ (189) Напослетку, мемоари су обогаћени вредним исечцима из српске дневне штампе из 1921. године када је д’Епере, сада маршал, поново посетио Југославију – у чијем је ослобађању, па самим тим и стварању, учествовао три године раније.
Мемоари Луја Франше д’Епереа заслужују пуну пажњу, пре свега савремене српске историографске науке јер се појављују један век након догађаја које описују, као примарна научна грађа. С друге стране, они су важни и за савремено поимање Првог светског рата због онога што д’Епере недвосмислено потврдио: „Битка код Доброг Поља је била једина одлучујућа битка у Великом рату“ (99). Иако је данас Западни фронт културолошка асоцијација на Први светски рат, остаје чињеница да је победа Савезника зарађена на Солунском фронту, који је за земље Запада био и остао другоразредан читав један век након завршетка рата. Д’Еперови мемоари су стога сведочанство о томе како је некада изгледао и како се држао се један прави француски генерал и како је знао да испрва вреднује српскога војника, а касније и да заволи отаџбину своје српске браће по оружју. Прометеј је једну овакву личну повест заувек отргао од заборава, јер њених 1 000 примерака сада кружи Србијом да још једном посведочи о тој поносној 1918. години.