Драга П. Јовановић
СВЕТ СЕ ЗАТВАРА

Ослоњена на оронули зид старе куће, Дивна заборавља на све. Киша јој слепљује косу, кваси одећу. Низ њено лице и руке теку млазеви. Посматра поворку испред себе. Нигде краја њеној дужини и беди. Изрованим друмом прошла је цела војна спрема, тешка и најтежа возила, натоварена кола, комора, коњи. А са обе стране редови избеглица. Иду не бирајући, а житко блато прска на све стране, као да жели да сву ову беду учини потпуном. „Да ли знају куда одлазе?“, пита се Дивна.
Војници иду под оружјем, непотребним сада. Непријатељ их више неће стићи. Иду погнуте главе од бола и стида. Три године ратовања, лишавања, крви и жртава. И победа, чак и славе. И све отишло неповратно. Сад народ немоћно упире очи у њих, а они одступају, остављају га. По томе блату ваља се њихова слава. Бездушно је газе ногама. У њиховом очајању носи их мисао на дом, на покошена поља, и зденути стог, на њихове сад већ сређене и шљиваре и воћњаке обране. Жене са родитељима су средиле, чекале зиму… и њих, да им се врате на топло, сигурно огњиште. Виде како ватра на огњишту пуцкара, оца са лулом у руци, мајку с преслицом и синчића како крај своје мајке несигурно на ногама стоји. Не сме да се приближи оцу, војнику. Боји се опреме. Није га тако дуго видео. Затим, страшно! Непријатељ кундаком разбија врата. Врисак. Он бесно корача по блату, не би ли икако избрисао ту мучну слику. Бар да зна куда иде! Призрен, Албанија. Зна он тај крш. Познати су му и земља и људи. Али, сад је друго. Беда ће их пратити уз те врлети. И море − кажу − иза тих врлети. Он и не зна шта је море. Никада га није видео. Само је − кад су му о њему причали − сањао са целим народом о неком изласку на море. Море и галије! И прелаз ка савезницима! И све тоне у бол, у неизвесност. Киша застире видик, пут се губи у магли. И ноћ ће доћи ускоро, а неће донети мира њиховом телу ни души. Гледају у избеглице, које, с вером у војску, пођоше с њима. А војска, немоћна да их заштити, заварава их својом опремом, нехотице вуче за собом. Нисмо криви. Бранили су се сами пред собом у стиду и очајању. Ни наши команданти нису криви. Нико није крив. Док је био само један фронт, држали смо се. За два нас је одувек било мало. А непријатеља много, одморног и наоружаног. И поворка иде даље, одлази. Мењају се лица, али бол и очајање остају исти. Дивна нема жељу ни времена да гледа та лица, јер никога свога не тражи међу њима. Види само да њен народ некуда одлази, да се земља празни. И у њој се све празни, нестаје. И крв, и утроба. И осећања се губе, све се у њој хлади и замире. Само се мисли бесно ковитлају, а у грудима нешто сраховито туче. На махове само, па се и то примири, а ноге клецају. Нема за шта да се ухвати, само се тело својом тежином све више ослања о зид куће, а ноге све дубље тону у размекшалу земљу.
Све пропада − одзвања негде у некој даљини. Она нема снаге да разуме сву ову страхоту. Све пропада − живот, будућност, сигурност. Колико се година неко борио, да би доживео овај слом? Сто година. А она? А њена борба? Негде, у глави, рађа се мисао: важни су ови који одлазе. Ако има спаса, од њих ће доћи, ма како бедни сада изгледали. И њен друг ће се њима придружити. Има тамо наше војске која се раније повукла. Тамо су и савезници. Да ли ће негде неко ове очајнике пригрлити? Зашто све то мисли? Зашто све то зна? Отишла би, кад би могла. А куда? Код своје деце − севну јој мисао. У кривим улицама тога града, у некој соби су њена деца, давно већ сама. Њих киша не шиба. У постељи су. Па, ипак, боли ова поворка што иде у сусрет мраку и неизвесности. И Дивна хтеде да пође тим путем. Али, како вући двоје деце? Помишљала је на неко возило дан пре тога, али ју је један рођак уверио да је то безумље. Шта вреди доћи до Призрена, па ту сачекати непријатеља, кад се даље не може? Свеједно је где ће дочекати непријатеља. Боље ближе кући. А у Призрену је страшно.
− Отворени су војни магацини, госпођо. Дели се брашно грађанству. Треба да узмете један џак. Сутра већ неће бити ничега у граду.
Дивна се загледа у лице домаћина код кога је била на стану. Пошла је за њим као у сну.
Ничега се касније није сећала: како је дошла до брашна, ко га је донео. Сећа се само да је видела свог двогодишњег сина, како му низ лице теку безгласне сузе, док му усне подрхтавају. И сузе страха се претварају у сузе радости. Узима дете у наручје, утире му сузе, љуби га. A мали јој прича да је нека тета долазила, упалила лампу, да је сека дуго плакала, па заспала. А он јој прича да ће мама доћи сад… ево сад. И донеће чоколаде.
Изненада, дете се уплашено трже.
− Што си се, сине, уплашио?
− Нешто је лупнуло.
Она је имала утисак затварања тешких, окованих улазних врата. Некад се неко њима од некога штитио, тим вратима од тешког храстовог дрвета, још старијег од саме куће, налик на неки конак.
− Ништа, само су се врата затворила.
Њу накнадно обузе страх, али се брзо поврати. Као одговарајући сину, али више да би себе у нешто уверила, Дивна поче:
− Врата су зато да се отварају и затварају. А тешко се она залупе, кад се недовољно пази. Или… или… или их је промаја залупила.
У њеном личном животу могло се нешто и затворити. Над овим се ништа не може затворити. У забораву, глас јој се све више дизао. Сви треба да разумеју да се ништа не може затворити, па ма каква тешка врата се залупила. Не може… И сто пута не може. И она сама мора то да зна. Држава није пропала… Није истина да је пропала. Власт је отишла, војска је отишла. Понешто ће пропасти успут, неко ће живот изгубити, али ће се неко и вратити. Мора се вратити. А ако не?! И њу ужас обузе.
Дете вришти од страха пред мајком, али се од ње не одваја. А она не долази к себи. Најзад, ко зна каквим нагоном, дете се приљуби уз њен образ и дрхтавим гласом прошапта:
− Мама… Мама, страх ме је.
Дивна задрхта од миловања тога гласа, прибра се некако и би свесна страха на детињем лицу. До свести јој допреше његове речи.
Дете заплака.
− Зашто плачеш?
− Страх ме је мрака.
− Па има светлости. Кажеш да је тета запалила лампу.
− Има још мрака… Тамо.
Она пође погледом за његовим прстићем и виде џак с брашном и таму угла. Одатле детету прети својом огромношћу.
− То је хлеб за нас. Немој се тога плашити.
− Мама, гладан сам ‒ сети се мали.
Заборавља, помисли Дивна, заборавља на глад своје деце. И ћерчица је гладна. Ко зна колико је плакала, па уморна заспала.
Покајнички се даде на спремање скромне вечере сину, а кад он поче јести, она поче да спрема рубље за повијање девојчице. Сирота мала, сва влажна, готово расповијена од напрезања у плачу. Отворила је очи, кад се осетила потпуно слободна на свежем рубљу. И док је дете жудно гутало млеко из навреле дојке, врати јој се мисао на ону поворку, на њено очајање. Али, уједначени покрети дечјих уста и нешто благо што је од тога додира долазило ведрили су њену главу и умиривали срце. Нешто мирније, ако болно расуђивање замени љутину и плахост. Ништа се не може затворити над животом једног народа. Пет стотина година се ништа над њим није коначно затворило. Из оног мрака су дошли слобода и светлост дана. Нашао се човек, сељак, изашао из неке сеоске избе, не из „великог грмена“. И би добро. Тамо су отишли људи − Путник, Степа, Мишић. Има и савезника. И опет ће бити добро. Мора бити добро, понавља, милујући малу по образу. За нас, можда не. Али ће бити, ма за кога у будућности. И би јој лакше од тог убеђивања. То стишавање је Дивни отварало нове видике. Умор је савлађивао тело, али је машта неуморно радила. У неком бунилу, готово болесном стању, чинило јој се да нестају тешка окована врата, којим су непријатељи хтели да затворе судбину њеног народа. Нема их, нигде их не види. Види само огромну завесу чија се крила полако спуштају. Погледом одлази ка дубини неке огромне позорнице и види све нове и нове поворке, како миле стазама, како се савијају преко планина, кршева: види танке редове људи дуж козјих стаза, ивицом провалије. Најзад, обала, галије, црне, моћне, а иза њих широко море и румен на неком далеком обзорју. Галије, пуне људи, одвајају се једна за другом од обале… плове… плове… одлазе.
Никако није разумела за кога се завеса затворила. Да ли да војницима сакрије земљу и патње њихових драгих у њој или да свима, скривајући визију будућих догађаја, пружи наду у васкрсење.
Мала је испустила дојку. Заспала. Дечко с муком одржава отворене очи, бори се са сном, у страху да мајка не оде опет некуда. Дивна, опседнута визијом, устаје полако, спушта малу, покрива је. Узима покривач, леже онако обучена за сваку сигурност, пре да умири и успава дечка, но да сама заспи.
Нико не спава у вароши, иако су светлости погашене или невидљиве због добро застртих прозора. Из Качаника све ређи пуцњеви топова. Непријатељ чека зору за улазак у варош. Заштитнице, спремне за одбрану, али и за повлачење. У крајњем случају, задржаће непријатеља, што је могуће више, да би војска што даље одмакла. Преко дана уличне борбе, по улицама рањени, мртви. И српски и бугарски војници. Пред ноћ пуцњава престаје.
Идућег дана непријатељ врши претрес, по вароши, тражи оружје, војнике. Пљачка и односи све што може; уцењује људе, одводи их у командатуру, стреља успут. Безвлашће. Неколико дана − страх и трепет. Најзад се власти успостављају. Ипак, ништа боље.
Међу избеглицама, припрема за враћање кућама. Све их је више. Читаве колоне с евраћају из Призрена. Сврставају их у колоне и спроводе даље, као грађанске заробљенике. Има и војних заробљеника. Сви су голи и боси. Изнурени и гладни, заробљеници падају уз пут, добијају куршум и остају у каквом јарку.
Први воз, са женама и децом махом, одлази за Скопље. И Дивна је међу њима. Има и људи, скривају се иза пртљага, кад стража наиђе. У Скопљу су ипак били похватани и спроведени у затвор.
Дивна није могла ићи у свој стан. Заузели га немачки ифицири. Сачекала је некако код пријатеља могућност да крене у Ниш, родитељима свога мужа.

***

Град се потпуно променио, постао стран. Ненавикнута на живот у њему због краткоће свога боравка, Дивни је било хладно и мучно ово враћање, мада је осећала извесну сигурност у родном месту свога мужа, крај његових родитеља и рођака. Није рачунала да ће убрзо почети интернирање, да ће се град испразнити, а жене, остављене саме себи, сналазити како знају. Николина мајка, још јака, снажна жена шездесетих година, преузела је старање о домаћинству, кад су јој мужа одвели у Бугарску. Била је и веза са спољним светом, јер, одлазећи у варош ради куповине, запажала је прилике и промене, сретала се са познаницима, сакупљала новости о непријатељском напредовању, стању на бојиштима. После сваког њеног изласка, порасло би расположење у кући, мада Дивна није слепо веровала гласовима које је доносила Николина мајка. Али њено природно одупирање и подсвесни налог да са себе стресе тешкоће и нађе неке одушке за своја осећања и мисли, постепено су се изједначавали са осталима, и велика нада је почела готово одмах по поробљавању. Још кад су, ко зна којим каналима, почела прстизати писма с оне стране борбених линија, постајало јој је све јасније, не да ће се све ускоро свршити, као што су многи веровали, већ да је непријатељ заустављен, да наших већ има на фронту, да се савезници искрцавају, макар и не били код Ђевђелије. Једнога дана, десет месеци доцније, добила је и она писмо. Писма су стизала преко рођака и познаника у аустроугарском делу заузете територије. Тамо су били створени читави канали за њихово преношење помоћу аустријских војника чешке народности.Писма су махом била слична: садржала су само податке о здрављу, бригу и жељу за својима. Било је чак и могућности да се отпише. Истим каналом, наравно. И тежина окупације постала је подношљивија. Живело се од једног писма до другог у ишчекивању и свакодневним трзавицама, немаштини, па и глади. Али, нада је постојала. Убрзо за тим „Црвени крст“ је почео достављати и новац. Ретко, али ипак. Махом на аустријској територији, јер се код Бугара мање водило рачуна о „Црвеном крсту“.
Није била завидна њена судбина. Пасти на терет Николиним родитељима, код најзад изграђене, осигуране будућности. Али, бар је била заштићена, у кући и око деце. Бринула је за Николу и изненађивала себе прекором да то чини само у оквиру бриге за цео народ. Није могла издвајати само свој лични случај од свеукупног бола њеног народа. У мучним часовима осаме и бола, имала је визију жене раднице у вароши и селу, жене која је морала зарадити хлеб за своју децу, заштитити их од зиме бар топлијом одећом, ако су понекад морала у постељу гладна и без топле пећи. И та жена је расла у њеним очима. У мислима види ратникову жену, како јуначки прима на себе свеукупан терет домаћинства и штити нејач на дому, децу и старце. Јер, све друго је ван земље, било на граници, било по заробљеничким логорима и затворима. Види је на њиви, крај рала и плуга, на ливади са косом у руци, са српом у сазрелом житу, са мотиком око кукуруза, или међу виновом лозом. А када ноћ падне, она се уморно враћа у свој дом, срећна што је најзад крај своје деце и што им може спремити нешто бедне вечере и хране за идући дан. Јер, зором рано мора опет за истим или сличним послом, без обзира да ли се одморила или не. Најзад, долази тренутак кад се спушта на постељу, много пута не одлажући ништа од одеће, јер нема снаге да то учини. Из отворених очију клизе полако сузе низ слепоочнице. И никад није знала да ли их телесни бол изазива, или их рони из радости што је најзад крај своје деце. Или плаче због несреће оних који тамо негде на граници гину, падају рањавани, очајавају. Кад умор умине, сузе се сасушују, очи полако склапају. И тако сваки дан, без промене. А јесен долази и непријатељ односи с муком сабран плод њених руку. Но, док га прибира, она мисли да ће и њена деца јести, да ће и они, кад се буду вратили, нешто затећи. И то даје снагу. А на лице се урезују боре. Израз мушкости, грубе, ратничке, као маска се навлачи на њено љупко лице. Свест јача. Јача и отпорност. Кад они могу, можемо и ми, мисли сетно. И ми смо ратници на другом бојном пољу.
И Дивна јој је дубоко захвална на том јунаштву. И много пута има сузу за ту безимену милу мученицу. И тад би је обузео дубок, општи бол, у коме би се губио њен лични.
Тако су дани текли између очајања и наде. Непријатељ, одећајући ту наду, а и своје сигурности ради, уклања подозриве и утицајне људе. А када их више није било, прешао је на жене. Оне су биле активне и солидарне у тој општој несрећи. Боље од људи су схватале бол матере и жене, јер су биле и једно и друго. Непријатељу је пошло за руком да пронађе организаторе илегалне поште. И кад је Јелена Стојановић, омиљена због те своје активности, била спровођена у Бугарску, владала је општа жалост. Жалост је била утолико већа што је, после сваког оваквог случаја, служба преношења поште са аустријске стране била поколебана. Никад се није сазнало на који су се начин налазили људи за тај посао. Тек, са малим застојем, све је поново почињало.
За ослобођење Битоља се сазнало знатно доцније, мада се много раније о томе шапутало. Са неверицом је примљена та вест. Тек кад су с оне стране Мораве пренели неке давнашње новине, а оне пошле од руке до руке, планула је нада, више ничим задржана. Јер, сада је постојала извесност. И све се лакше подносило, иако се све дубље залазило у беду и немаштину. На пролеће и лето увек се чекало са зебњом. Ако пролеће омане, јесен се чекала. Не зна се да ли је то била лаж или истина, али се тврдило да и сами непријатељи не верују више у победу. Сувише све то дуго траје, да се не би могла сумња појавити.
Средином осамнаесте године, под утицајем таквог стања, почиње тајно припремање за дочек са оно мало сиротиње којом се располагало. Као да ће они отуда доћи и голи, и боси, и гладни. На селу, нарочито. Мајке чувале најбоље залогаје, преле, плеле, шиле рубље од неких давно сачуваних залиха. Деца су могла ићи без кошуља, али у то се није смело дирати, као у светињу. А све се чинило у страху од могуће обмане. Јер, толико пута су наде изневериле.
Јесен 1918. године није обманула. Ослобођење је дошло, радост је дошла, велика неописана радост. Било је и бола, бол ратника који су се враћали на згаришта својих домова; бола породица, које нису примиле у загрљај своје драге, пале на бојном пољу. Али, општа радост је надвладала. Никакве тешкоће неће бити неподносиве, кад овако сви заједно уђу у нов живот.

Одломак из романа у рукопису Свет се затвара (Архив Србије, V 3506)

Приређивач и аутор белешке
Татјана Јанковић

ДРАГА П. ЈОВАНОВИЋ (Крагујевац, 1885 − Београд, 1975) је рођена у занатлијској породици, Након завршене основне и више женске школе у родном Крагујевцу, наставила је школовање у Београду. На основу успеха постигнутог у гимназији, добија студентску стипендију и уписује Филозофски факултет у Женеви, где 1911. дипломира модерну књижевност. На конкурсу поводом 250 година од оснивања Женевског универзитета осваја прву награду за психолошко-драмску поему Ноћ у Венецији, као први страни студент овенчан овим признањем. Први роман Без имена, похваљен на конкурсу Београдске општине, објављује тек 1931, у својој 46. години. Следе поеме Сан летње ноћи; Ноћ у Венецији (1933) и збирка приповедака на тему жена у Првом светском рату − Мученице и грешнице: слике из ропства (1937). У том периоду Драга је члан Друштва пријатеља уметности Јефимија у Скопљу, где живи са супругом и троје деце, и члан Удружења независних књижевника. Настаје застој у објављивању, све до изласка збирке приповедака Мајка (1960) и романа Верин случај (1963), након чега стиче сатус уметника и добија књижевну пензију (1964). Уследиле су још збирка приповедака Мозаик стварности и снова (1965) и поеме Јесења ноћ; Зимска ноћ (1966). Носилац је Ордена св. Саве V и IV реда и Југословенске круне IV реда.
Евидентно је да су ратови имали пресудни утицај на списатељски рад ове књижевнице, у смислу тема којима се бавила, али далеко више као реметилачки фактор. На то указују дуже паузе у објављивању, које су уследиле након Првог и Другог светског рата. Оно што је окупирало списатељску пажњу Драге П. Јовановић јесте однос између стварности и снова, жена и њен унутрашњи свет, као и положај жене у друштву. Њене књиге нису биле прећутане у време када су објављене − прикази и осврти у књижевним часописима Мисао, Браничево и Јужни преглед уверавају нас у то. У Архиву Србије чувају се рукописи необјављених романа Радићу у фабрици, Политичари и Свет се затвара, драме Распеће и једне збирке позних песама. Имајући то у виду, као и објављене књиге, очигледно је да је књижевни опус Драге П. Јовановић далеко од занемарљивог.