sporanox españa lotrimin vs lotrisone nizoral shampoo 2 walmart nizoral shampoos

Никола Поповић
СКИЦЕ ЗА ФАДО

*

Лисабон је град бескрајне светлости и кише, наслоњен на океан. Kад киша стане, калдрма четврти Алфама за трен постане сува, док атлантска запара остаје у кућама. Степеништа и станови у зградама из колонијалног времена, уосталом, одавно су попримили сталну температуру, неосетљиву на доба године и дана. Фасаде у разнобојним керамичким плочицама штите их од морске соли и сунца.
У предворјима мозаици као сличице стрипа приказују етапе путовања у Нови свет: бродовље испловљава из португалских лука, на катаркама се вијоре краљевске заставе, једрењаке као папирнате бродове љуља олујно море, експедиције стижу до осунчаних, песковитих спрудова са палминим гранама, морепловци, капетани старог континента, сусрећу се са племенским поглавицама који носе перјанице и копља.
Унутрашњост лисабонских кућа чува топлоту, али и своју тишину и гласове. Иза тешких дрвених врата почиње живот који има чудесан ритам, као и сам Лисабон. Следећи линију мора, долази се до лисабонске луке и делте реке Тежо која се улива у океан, стварајући широку лагуну коју ниска плима ретко плави. Овде Лисабонци долазе да гледају залазак сунца. Лисабон је град широких ведута, великог кадра, али и малих сцена, скривених од погледа са улице.

*

– Изађи на лисабонску улицу. Пођи ка првом бистроу, ту наручи калвадос. У ствари, не калвадос, то је француско пиће, него порто. Отпиј гутљај, па узми нотес, налик на онај какав је носио Хемингвеј (понеси и оловку), гледај људе око себе и нацртај њихов кроки, како раде, док нешто говоре, ухвати покрет. Онда отпиј поново, и цртај, односно пиши даље, то је рецепт за слику, или причу о Лисабону…
Киша је престала а сликар, у доби између младих и средњих година, заћутао је усред мисли која већ плови другим таласима. Помиње четврти Лисабона, паркове, атељеа и ресторане, размешта их у причању као на сликама по сопственој вољи, пратећи више географију мисли него мапу града. Од његових пријатеља чујем: ако се изузму одласци у Коимбру и Порто, Антонио је Лисабон напустио свега неколико пута. Као студент дуже је боравио једино у Паризу, становао је у поткровљу које гледа на Сену. Посматрао је Париз, а сликао мотиве Лисабона.
У Алфами, улице носе имена светаца и краљева. Повезане су мноштвом уличица и засвођених пролаза осталих још из маварског времена, чија имена не знају ни они који су рођени у некој од тих кућа. У њима се даноноћно одвија непрестана игра тишине и звука који допире са улице, стапају се светлости и сенке, а из унутрашњости продре начас мирис рибе, медитеранских трава и запршке на маслиновом уљу.
И о томе, плутајући у мислима, прича сликар Антонио који се сродио са овим амбијентом, сликајући увек усред кафеа. Кад песме утихну, одлаже сликарски прибор, одмиче се од платна и кроз трепавице баци поглед на цртеж. Задовољно отпухује и, како воли да каже, отпија вино, или скида цртеж, гужва га и ставља нови лист. Али увек у паузама, између песама и сликања, почиње монологе о историји четврти и града, тумачи речи песме, каже да је португалски најбољи за поезију, а потом тоне у слику и ћутање.

*

Сликар је у праву, португалски је језик поезије. Céu, lua, noite. Тереза пева и чини се да речи за небо, месец и ноћ могу бити тако отпеване само на португалском језику. У њеном гласу, медитеранске мелодије стапају се са арапским тоновима. Врат гитаре извајан у облику сузе, лепеза сребрних чивија налик на пауново перје, седефни украс. На раменима раскошни шал, који на пригушеном светлу добија мирне и јарке нијансе. Из полутаме, музичари излазе на сцену, дубоки тембр класичне гитаре прати треперење португалске гитаре, са металним жицама и тоном сличним мандолини.
Португалска музика је израз тренутног надахнућа, стање душе музичара, увек у знаку непрестане туге за оним што измиче. Текстови су о мору, љубавној чежњи. Лисабонци уз благи осмех често кажу да им је меланхолија у крви, мада носталгија није само португалска одлика. Ko је чуо звуке Медитерана, препознаће елегичне тонове у тој музици, наполитанске баркароле, грчки сиртаки и одјек оријенталних песама о чежњи. Али у Лисабону и Португалу, земљи велике историје, измакнутој од оба светска рата, фадо је начин живота, део бића људи рођених у граду, у малим четвртима, њихов је карактер неодвојив од духа тих микрокосмоса, окренутих мору и путовањима, сновима и лутањима. Од фразе до фразе, кроз строфе од којих је свака – слика. Лисабон на трен постане Напуљ, онда Бејрут са дахом арапских макама, космополитски Левант, пасажи на португалској гитари сливају се у тонове Магреба на лаути. У Португалу је музика, више него другде, лађа која застаје на пропутовању, а онда, пролазећи кроз мореузе и олује, допловљава до свог полазишта са истом меланхолијом а опет другачија, носећи егзотичне мирисе и зачине, листове еукалиптуса, зелена и жута зрна бибера из Индије и љути афрички сос, пири-пири.
После поноћи, улицом надвлада мир ноћи. Чује се подрхтавање шина последњег трамваја и, на махове, дозивање неколицине туриста, пију пиво из конзерви у бојама португалске заставе, одлепили су једну плочицу са фасаде и сад силазе низ стрму улицу, певајући у ноћи.
– Сваки је град ноћу лепши – каже наш сликар. Лисабон стоји а ми пролазимо, и како је написао Табуки, сваким часом све је мање времена. Све у лисабонској ноћи постаје опсена и сан. Овде се душа путника отвара ка свету, и тако, слушајући фадо и гледајући, како је казао Антонио, „људе који нешто раде“, сећам се лица са путовања, која сам забележио у причама: ткач на разбоју, у Гани, задубљен у боје и кругове, рибари и капетани на либанском југу, у Сидону и Тиру, војник у Конгу, загледан у мислима у своја поља маниоке. Датуми и имена места губе се, остају сећања на људе које сам срео на путовању. Остаје само људско лице нераскидиво од амбијента у којем живи, и постаје слика отпорна на време и место. Тереза, на сцени, постаје мистично, етерично биће, као Португалка у Андрићевој причи Бајрон у Синтри којем је писац подарио речи: „Мислио је: најпосле, ево једна земља у којој је самоћа весела“. Музика, фадо, опевава радост живота и бол од живота, када се на жицама гитаре љубавна чежња претвара у светлост без краја.

*

У ноћне сате, након рибе на жару, сардина и хоботнице, што су португалски специјалитети – Лисабонци једу чорбу од кеља која крепи и враћа снагу. Сиреви, козји и други, имају континентални укус Пиринеја и свежину мора. Храна је подлога причи, уста једу и говоре. Свој фадо говори мој друг, којег су путеви посла и љубави довели у Лисабон. Он је кувар и путник, спаја рецепте с једне и друге стране света. Као и сликар, овај морнар међу мајсторима кулинарског умећа следи мапу свог света, говорећи час о ароматичним травама са Азора, па о плантажама кафе у Мозамбику и о левантским лимуновима, чији ће се укус додати свежој туни из океана и бакалару који је, иако га нема у португалским водама, национално јело.
Португалска храна има у себи нечег сасвим сиротињског, изворно медитеранског, а уједно гламур капетанских трпеза на бродовима. Португалци су поносни на зелено вино са севера земље, чији опори укус лоза вуче из сланог тла, а црна, барикирана вина чувају пуноћу медитеранског лета и преливе тамних дрвенастих тонова. Ресторан је отмен, издигнут попут лука над лисабонском улицом, која је увек пуна живота, а кувар говори више о вину него о јелу, о путовањима више него о кувању.
– Најбоља храна је једноставна, спремљена од срца – каже мој друг, жељан обичних, једноставних јела са нашег тла. Уз вино, носталгију прекривају дани испуњени кулинарским послом, који је и вештина и уметност, и све више, телевизијски шоу, а Португалци воле балкански шарм и често га зову у емисије.
– Кувару треба само један једини нож – говори ми и показује дијамантски нож направљен у Јапану, а ја описујем арапске лауте из Сирије и Ирака, како плоча од либанског кедра прави дубок и продоран тон. Онда причамо о женама и деци, о томе како је свако дете већ развило свој карактер и навике, а којим ће путем кренути, то је, како би казали Португалци, више ствар фада, звезда и већ записане судбине.
Кад јутарње зраке падну на улице и тргове са статуама коњаника, Лисабон оживи свим бојама шарене медитеранске баште, Лисабонци и туристи миле улицама које воде ка мору. Са железничке станице која је попут раскошне палате, полазе возови за Синтру и купалиште Есторил, а у лисабонском акваријуму деца, кроз стакло додирију длановима светлуцаве рибе.
Лисабон, његов звук и боје, крију тајне. Слика сусрета двају светова, на мозаицима који красе предворја, само је углачана слика колонизаторског поробљавања, трговине људским животом који је вредео колико грумен злата. Португал ће колонијама, Анголи и Мозамбику, признати независност тек седамдесетих година, након грчевитих покушаја да очува власт. О колонијалном добу, ропству и богатству донетом из колонија, од којег су грађене велелепне палате и тргови. Ветеран анголског рата тихо сведочи о оном што је, у португалско име, чињено над цивилима, отпухује колутове дима загледан у даљине, али без морепловне романтике као код сликара Антониjа, нити какво је кулинарско лутање Средоземљем мог друга.
Говоримо и отпијамо, и превише (иако се у причама, кажем му, увек пије мање), као по рецепту за португалски путопис који ми је саветовао сликар, у четврти Алфама. И као што на платну графитни обриси, крокији попут оних које прави сликарска рука и око, хватајући портрете у кафани која има ритам и акорд, тако и писац стоји са стране и наслонивши ухо на струјање града, слуша људе који говоре. Скице и приче једна за другом добијају контуре, и можда никад неће прерасти у фреску нити роман.

КОРАЧАЛИ

НИКОЛА ПОПОВИЋ (Сарајево, 1979), превео је књиге Етореа Мазине, Симоне Винчи, Валерије Пареле и бројне преводе италијанских писаца у књижевној периодици. Запослен је као наставник италијанског језика на Одсеку за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Области научног интересовања су савремена италијанска књижевност и култура. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. Аутор је критичких осврта из области филма, позоришта и књижевности, путописа и репортажа из Тогоа, Гане, ДР Конго и других земаља, те књиге Приче из Либана (Центар за културу „Градац“, Рашка, 2016). Свира класичну гитару и арапску лауту. Живи у Београду, са супругом и двоје деце.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *