Драгица Ужарева
ПРАВО ВРЕМЕ

БДЕЊЕ

Осетиш његово приближавање,
наслутиш га у речима успут расутим.
Разбацане кристале пуне олова,
као огрлицу нижеш. На врату се
блистави накит претвара у омчу.
Осећаш да долази. Не чујеш га,
али сваким дамаром слутиш
да је све ближи. Зато кревет
претвараш у чекаоницу.
Не препушташ се сну. Хоћеш
да покажеш како си дорастао задатку,
баш ти, ти једини од свих пре тебе
и свих који тек имају у костима
да осете обамрлост, као најаву.
Ноћима се предајеш бдењу,
исцрпљујеш своје удове, храниш
под кожом мравињаке, а желудац
претвараш у чврсто стегнуту песницу,
узалуд, јер ниси на задатку. Крај је
већ ту, удобно смештен у фотељу
крај твог узглавља. Заузет бројањем оваца
одбеглих стада, у слатком дремежу
заувек здружен с твојим бдењима,
чека да се и сам пренеш
у сан.

ОБДУКЦИЈА СНА

Смрт је, нема сумње
насилна.
Узроци због којих је
наступила
још увек су непознати.

Танки, али дубоки
убоди
у пределу грудног коша
сведоче о опасном
уплитању
јаве у средиште срца.

Силовит продор јарке
светлости
у неиспитане преплете
можданих вијуга
процес
умирања је убрзао.

Тамни подливи у кесицама
испод очију
указују на дуготрајне
проблеме
у раду срчаног мишића,
и учестале искораке
из света живих.

За сам случај, ипак,
то није од пресудног
значаја.

Поломљена ребра
и прободено
плућно крило
доказ су
насилног буђења.

Починилац злочина
остао је непознат,
а налаз обдукције
‒ немогућ.

ВИШАК ЈАВЕ

Као дете на броду рођено
што одрастало је у трбуху
потпалубља, када по први пут
с копна чује хук океана
и запита се какав је то
непријатељски звук,
тако је сан збуни и преплаши
увек када се нађе надомак
мог разбуђеног ока,
из ког вишак јаве прети
да преплави недосањани свет.

ДАЛЕКО ЈЕ ЗИД

Некоме глава служи за украс,
некоме да њом пробије зид
– моја не служи ничему.
Зато ја понизно
служим њој.
Покоравам се свакодневно,
све чешће – невољно.

Ноћу сањам зидове
високе, стамене,
бирам онај најчвршћи
који свему може одолети,
па ће и мојој глави
доћи главе.

Време је за смену власти,
осећам то.
Али, када се пробудим,
глава ме на другу
страну одвлачи
и зид остаје за нама,
далеко…

ЕЛЕКТРОЕНЦЕФАЛОГРАМ ПЕСНИКОВЕ ГЛАВЕ

Какво се корење разгранава
између два забрањена трептаја
и зашто очи не мирују
када се завеса капака
нежно преко њих надвије?

У који стих се загледати,
којом их сликом укротити,
зауставити неконтролисано врлудање?
Шта се дешава у глави песника
након команди: „Зажмурите!“
„Умирите очи!“ „Немојте трептати!“

Стварање је одраз немира.
Спокој доноси само загледаност
у напамет научене стихове
древних песника, разапете
на унутрашњој страни капака
као на једру које ветар благо
надима, док постаје све прозирније.

ПАНИКА

Нећу да пишем песму.
Имам наслов и то је довољно
свакоме ко зна како је срцу
док се стеже чвршће од песнице
уверено да никад више неће
бити у стању ни на врата да покуца.
А оном ко никад није згрчених удова
седео на туђој столици, знајући
да има брата, али да нема имена
и језиком укоченим покушавао
да нађе упориште мислима,
песма о немоћи неће открити
шта се збива у телу несрећника
ког смрт посећује мимо обичаја
из дана у дах сваког сaмовања.

ПРАВО ВРЕМЕ

Песме треба писати искључиво лети
док спарина зној изгони из тела.
С њим треба исцедити и речи,
потом их груписати према хитрини
којом су похрлиле у освајање
графитних знакова и помешати
с прашином пренастањеног сеоског гробља.

Умирати се може у било које доба године,
али је, ипак, најбоље лети, чела орошеног
песмама, не зато што је земља под ашовом
лака, већ што је мисао лети растреситија.