Зоран Петровић
ИМАО СИ ЖИВОТ

 

дневник без историје било чега

Свака сличност са мном је измишљена,
али боли.

Они који уздишу како је живот кратак
најчешће пишу предугачке дневнике.

ПОГЛЕДАО БИХ СЕ У ОГЛЕДАЛУ

Заборавим на себе Почесто Можда
Погледао бих се у огледалу чешће
али авај док нахраним мачку
док нахраним пса заборавим на ту ствар
која одговара на сва моја питања
пуна предрасуда
увек потчињена њима и увек
несумњиво тачно
Заборавим на себе Ко зна Можда
Мада не верујем јер гледам пса
са шапом испод браде гледам мачку
са шапама око ушију и
потпуно изложених трбуха
препуних поверења
У тим сликама има много више
неке предрасуде о мени
неке лепоте коју могу лако
и не заслужено да присвојим
и да кажем
хвала ти Творче наш
на мом изгледу перфектном

СЕНКЕ СУ ПАЛЕ СА ЛИШЋЕМ

Сенке су пале са лишћем
и хлад постаје магла што лута
као мој живот између познатих глупости
које се виде одозго

НЕБЕСКО ВРЕМЕ РИБЕ

Ми смо рибе
и живимо под каменом
под каменом у којем
смо морали да изградимо
читаво небо

КАД ТЕ ПОЗОВУ

Ми одлазимо не обазирући се
као лишће као грање као баре на путу
као птице у небо као жир у земљу
без поздрава
без великих речи
без речи малих
без речи
доказујући ваљда
да су речи са овога света
(Као и ми уосталом)
ми истрошени блебетањем
удављени у сопственом даху

И зашто онда ћутање вечно
не би било неки наш
Нови почетак

КОЛИБА У НЕДОЂИЈИ

Зашто си изградио кућу над кулом мравињака
зашто си потом прогањао мраве колутавим оком гекона

Зашто си заковао рупу на крову
зашто си из своје собе истерао облак
зашто си снагом касног поветарца мислио да можеш
да га преместиш на свој прозор

Зашто си посадио ружу на сред ливаде
зашто си затим по мирису као пас
тражио своју кост која цвета међу хиљадама цветова
Зашто си мислио да је баш ружа твоја кост
изнад костију толиких који су мислили исто

Зашто си у џезви скитнице скувао чај од траве
од траве која се у кравама претвара у млеко

Зашто увек истом дрвету кажеш добројутро
Зашто увек истом комаду хоризонта кажеш добровече

Зашто још увек верујеш једино у самотничке речи
које упућујеш свему око себе из чега им повратка нема
Заиста зашто још увек верујеш у реч
која није од овога света а једина изгледа могуће
више од било чега што ти се до сада приказало као чудо.

Не знам да ли ћу то потврдити пред озбиљним судом
али ти већ говориш језиком немуштих бића.

30. мај

КАКО САМ ОДУСТАЈАО ОД ДНЕВНИКА ДО САДА

Можда сам рекао
можда нисам
Можда није требало рећи
Можда нисам знао начин
Можда није било време
Можда је било време
али га ја нисам препознао
насељен у неком времену
ван времена и времéна

У сваком случају
у глави имам то
сасвим магловито и нерођено
са чиме не знам
шта бих

Можда није било начина
да то кажем
а можда је било начина али је
начин казивао да то
не треба рећи
Можда ми је у трену изрицања
нешто друго скренуло пажњу
можда и није јер да јесте
ништа узгредно не би могло
да ме заведе
Можда ме је у тренутку изрицања
уплашила каква сенка зверчица
искочила из шуме Можда није
Можда ме је у трену изрицања
уплашило изрицање само
јер ко сам ја да изричем било шта
Можда ме је тај страх од изрицања
претворио у камен
у камен са мојим именом који
ћу тек да постанем
Можда сам рекао
можда нисам Не знам
и то ме незнање у свету
овако наказног ипак одржава

У сваком случају у глави
имам то нешто камено
са чиме не знам
шта бих

2. јун

ТО ДРУКЧИЈЕ, ТО ВЕЋЕ

То друкчије, то веће
што се по ободима света тражи
јер тамо живи један ти који ће
једини умети да те препозна
То друкчије, то веће
које се отиснуло из мноштва
надувено као балон што
самољубљем можда уме и
тебе самог да застраши
Немогуће га је спустити до тла
немогуће га је довући до племена
баш као палеолитску ловину
И шта ти преостаје него да га
старећи на многим местима
проваљујеш, смањујеш
да би некако било приземљено
и отишло са тобом у прах
којем и оно припада.

*_______
Толико о Хемингвеју, о причи „Старац и море“, о добу моје младости када се веровало у људску посебност, што је само изведеница из једног још старијег веровања да свако од нас има по једну, само своју звезду.

15. јун

ПРАВИ ЖИВОТ

Данима се ништа не догађа
Зато се ваљда и пишу дневници
да се нешто из те јаловине живота ишчепрка
нешто чему би се обрадовало дете
нешто чему само ви измишљате вредност
и што ћете сачувати на тавану
заједно са сличним бесмислицама
гомилама тога којима ће се чудити
неко ко таван буде рашчишћавао
и који ће једини видети
на шта је личио ваш прави живот

ИМАО СИ ЖИВОТ

Имао си живот и не врдај више.
Живот је ишао својим путем, ти својим. Он је застао пред гуштером на осунчаном зиду, ти си зурио у маглу на планинама. Љиљан на који је он наишао за тебе беше тек презира вредан цвет који би да представља небеса међу овим стенама.
Поруке које је живот примао беху јасне, а поруке које си ти уобразио да примаш падале су на ствари које си сретао у животу и мењале им значење и суштину.
Да је пошао за тобом, твој живот би скапао у каквом лавиринту између неба и земље.
Свео се на оно у шта већина верује: на дисање које се у теби одвија као у каквој пећини, на понирући крвоток, на размену минерала као у скривеној лабораторији чудака, на нешто вредно и скривено, чему се корен не помиње. На небо одакле је пало…
А ти си све време веровао да га не дугујеш неким животињама препотопским и да је живот риба под каменом, гмаз који пузи, недостојан твојих снова о висинама.
Живот је имао свој рачун, ти свој. Зато живот и није рачунао на тебе, јер ти рачунати и ниси знао.

Имао си живот − не врдај више.
И он је био скот, ако се узме у обзир шта је начинио од тебе.