Петар Милорадовић
ДЕЛОВИ РАЗОРЕНОГ СВЕТА
KАПЕТАН
Улични продавац на доку
имао је густу косу
као танке, сребрнасте жичице у сијалицама.
Ореол који би, можда,
после чешљања букнуо.
Kапетан још једне сезоне,
са манирима пророка.
Посматрали смо дешавање чуда
око нас.
Kопче и еполете,
морнарску капу са сидром,
ширите, орден.
Дугмад у облику кормила на кошуљи.
Официрски опасач.
На продају је било све.
Објашњавао је употребу алата;
говорио о старости петролејске лампе;
распону великог шестара;
препричавао ловачке приче држећи харпун;
ширио мреже;
тумачио шкољке и јежев скелет;
куцкао у бродска звона као да их штимује.
Нудио је наушнице.
У руке је узимао примитивни дурбин и окретао га ка пучини,
оснажујући трговину и прекоморским искуством.
Kашичице са угравираним грбом града;
оквир округлог прозора;
бродски сат са осмодневним ходом навијања,
били су скупљи артикли дошли са руба континента,
уверавао нас је, и пуштао фадо на неком уређају.
Насукана црвено-плава игла компаса на белом столњаку,
говорила је:
наставите сами одавде,
могуће је пронаћи свет.
Бесплатно
деца су фотографисана са њиме
и на блиц он би нестајао.
DULSINEA
Пронашао сам у луци покидане ланце
и конопац црвене боје.
Ветровит дан донео је
бродић са малом кабином имена Dulsinea.
Бродови извучeни на копно
и елисе оковане непловљењем и шкољкама,
очекивали су поправку.
Љуштиле су им се плаве нијансе
боје на боковима.
Чаршави остарели од пловидбе
на конопцима мењали су смер љуљања.
На пећи се топио битумен
и избијао је таман дим.
Призоре је обухватао звук
расипан шизофрено из мегафона.
Потом сам сирене
осећао прво у коленима
а онда сам их дубље
у себи чуо.
Звецкале су зарђале карике,
повезивао сам прекинуто.
Именовање ствари правим именом,
поражавало је.
Нашли су се на том месту једрењаци
и ветрењаче које су мериле брзину ветра.
Презасићеност сликама
споро је опијала;
на горку со подсетио је језик.
25°С
Зима изостаје,
снег се у невидљивим резервоарима скупља;
животиње дрхтуре у свом склоништу.
Напредује светло,
окреће се неразумљива планета –
ситан бод по површини
у јединици времена.
Гоблени на зиду
ка собама комшија,
насупрот њихових гоблена:
Балерине и коње гледамо,
годишња доба.
Спаваће и дневне
топле собе.
Нише пегла греје
и као локомотива плови завејаним пољима
белине тканина
или жмири жижа,
то дубоко плаво у очима ирваса.
Светлост тренутака.
Памет породичног круга.
Вребају инциденти у тексту и уопште,
достижу се степени Целзијуса;
лебде кружнице и
испостављају као омче
а чине се као милост дома, куће.
ДОПИСНИЦА ОД K.Ј.
Препознајем рукопис старца
на адреси дописне карте.
Већ му је двадесет хиљада дана живота
ускоро ће доћи у наш град…
Тако су недавно започињале песме,
док су резерве дана биле неисцрпне,
како је изгледало.
Знао сам колико у игри лото
има лоптица.
Били су рани јутарњи часови,
ноћне смене.
Патроле су крстариле градом
час као Јеховини сведоци у зеленим оделима,
час као војна полиција.
Ископине из писама гледам, рукопис.
Напомињеш о месецима прегрејаног асфалта,
то што сам прочитао пре двадесет година,
акцентујеш у напрслинама на улицама маслачке…
Преслишавам се,
опредељујем:
могуће или недоступно.
МАРС
Делови разореног света
достижу нас и котрљају се
неизвесно.
Уочи славља укључио је грејалицу на најјаче.
Никога није нарочито очекивао.
Засијале су жичане спирале.
Стао је пред огледало,
и ставио вунени качкет револуционара.
Ужариле су му се и жице у мислима,
мама, тата.
Све је свечано изгледало четврт сата.
Одједном плануо је кров куће,
трска и суво дрво претварали су се у прах.
Ујединили се очајање и немоћ.
Kасније док је обилазио згариште
поломио је кук.
Kада сам га посетио у дому за старе
наручио је за мене поклон:
кекс са наранџом, обавезно,
инстант кафу.
Шетао је помоћу колица
за кретање повређених и немоћних
са два точка.
Возио је и весео био
у далеку будућност је циљао.
Марс са двоколицом –
слика на старом флиперу –
уз шиштећи звук своје телесне инсталације,
крвне и дисајне путеве пратио је,
енергију коња тешко је обyздавао.