Оља Василева
ИЗ БАШТИНЕ МОДЕРНЕ ИСКОНИ
ИЗ БАШТИНЕ МОДЕРНЕ ИСКОНИ1
Марко Недић: Повратак причи: огледи о савременој српској прози
Академска књига, Нови Сад, 2017.
Неретко се дешава да при читању одређених прозних или песничких остварења морамо своју пажњу вратити и преусмерити на сам почетак тог истог дела, а то је његов наслов. И у овој прилици, када се иницира својеврсни метакритички дијалог, односно када дајемо наше тумaчење других критичких текстова, у овом случају огледа, како их сам Марко Недић жанровски одређује, није наодмет да се, пре раскривања структуре и садржаја саме књиге Повратак причи, вратимо на значај и скривену употребу њеног наслова. Као да собом носи тежину препознатљивог, античко-митског повратка, заједно са књигом магијског наслова Чарање и плетење приче („Филип Вишњић“, 2017), сваки од огледа у књизи Повратак причи на нескривен начин успоставља дијалог са модерном искони српске књижевности – како би се могао одредити статус приче у критичарској визури Марка Недића.
Књига Повратак причи на идејном и структурном плану открива унутрашњу хронологију и развојност, која пре свега одговара еволутивном луку српске прозе друге половине XX века, па све до данашњих дана. Отварају је аутори који пре свега представљају онај преко потребан мост између, испоставило се, редундантног сукоба између традиционалиста и модерниста, као што су Драгослав Михајловић, Воја Чолановић, Слободан Селенић и Данило Николић, рецимо. Њих прате ствараоци који поред тематско-мотивског иновирања доносе повратак формама и жанровима чији су власници неки од њихових гласовитих поетичких претходника, реминисцентни у рефлексивној прози Славка Гордића, или „минималистичким књижевним жанровима“ Мира Вуксановића. Књигу Повратак причи затварају аутори који на најотворенији начин користе али и преиспитују владајуће поетике и устаљене тематске регистре као што су завичај и рат, конституишући свој израз на линији поетско-симболичких и ерудитних асоцијација, од Радована Белог Марковића, па све до Драга Кекановића и Мирослава Тохоља. Поставивши у својој претходној књизи, Између реализма и постмодерне, основе и изворе еволутивних кретања српске књижевности од Владана Деснице, његових поетичких иновација, затим „метафизичког реализма“ Меше Селимовића, до самосвојног прозног израза Миодрага Булатовића – Марко Недић је ауторима у својој књизи Повратак причи, у којој се на имплицитан начин и призива стваралаштво наведених класика српске књижевности друге половине XX века, поставио естетски и поетички образац на ком су многи од њих започели и неговали свој израз.
У овом контексту, Недић као критичар и есејиста формира идејно-теоријску визуру која се донекле наставља на ставове његових претходника и тумача, као што је Љубиша Јеремић ког сам цитира. Овакав став омогућио је есејисти да акценат стави на раскривање специфичне атмосфере приче сваког од ствараоца. Као да је посебно имао слуха за критеријуме старијих естетичара – Дејвида Хјума, на пример – при избору писаца и представљању њихових прича, од сличности и близине у времену и простору па све до узрока и ефекта на целокупну књижевну и читалачку јавност, Марко Недић је сваког аутора представио кроз многооблично кретање њихових сопствених гласова који свој одјек потом добијају у контексту целокупне књижевне мисли. Недић заправо конституише аналитичко-синтетички угао посматрања који је двострук, као и многе особине прозе аутора присутних у књизи Повратак причи – онај који се односи на померање поимања књижевности и приче у опусу једног писца, као и онај који иницира историјске, друштвене и културолошке промене које неминовно формирају тип гласа једног приповедача.
У књизи Повратак причи ретки су аутори који су у поетичком смислу остали на почетку свог стваралаштва. Начелне три групе аутора које смо издвојили прати и њихова сопствена, унутрашња поетичка развојна прича. Тако, у оној првој групи стваралаца чији је израз окренутији традиционалнијем поимању приче, Недић настоји да истакне поетичке резове који се односе на текстовне екскурсе, на продор одређених елемената који иновирају њихов поетички модел, као што су конституисање фантастике, ониричког, цитатности и аутоцитатности – у делима Слободана Селенића, или Гроздане Олујић, рецимо. Надаље, аутори који свој траг остављају посебним жанровским одликама свог дела у традицији српске књижевности и културе налазе простор за даље морфолошко преображавање текста, док трећи свој глас потврђују у постмодерним експериментима, примарно у ономе што су њихови претходници у поетици приклоњенијој реализму неговали као поетички изузетак, као што се назире у делима Драга Кекановића и Мирослава Тохоља. Тако су (ауто)биографски и псеудоаутобиографски елементи у прози Мирослава Јосића Вишњића, Драгослава Михајловића и др. постали начин моделовања текста, као стварни или фингирани аутобиографски израз у посве апартном рукопису Радована Белог Марковића. Необично важна и различита поетичка самоосвешћеност ових аутора имплицира њихов повратак причи која на једном нивоу подразумева задржавање њеног традиционалног „звучања“ у просторно-временској каузалности која се открива у прози Драгослава Михајловића, а истиче се и монолошко и ретроспективно казивање у изразу Слободана Селенића, или изузетно евокативан однос према причи која се враћа својој фолклорној изворности и говору завичаја, као у прози Данила Николића или Мира Вуксановића.
Поетички плурализам који Марко Недић развија у оквирном тексту Српска проза данас – критички преглед књиге Повратак причи један је од обележја савремене српске прозе, остварен на начин који код сваког од аутора изискује промишљање, релевантну и трајну промену става о тексту, на нивоу тематско-мотивског (код првог представника „џинс прозе“, прозе са елементима философије егзистенцијализма и апсурда – Гроздане Олујић) и лексичког обогаћивања у делима савремених аутора код којих језик и стил преузимају улогу теме. Отуд два не супротстављена, већ претопива гласа оличена у делима модернизованих традиционалиста, како их Недић назива, као што су, почевши од класика српске књижевности, Драгослава Михаиловића, и Данило Николић, Живојин Павловић, Видосав Стевановић, Јован Радуловић и други, али и у делима чистих модерниста, као што су друга гласовита имена српске књижевности, од Киша и Пекића, па све до Горана Петровића и Владимира Пиштала. Истичући високо динамизован унутрашњи третман приповедачких форми код писаца као што је Милисав Савић, или жанровску полиморфност у опусима Драгослава Михајловића и Слободана Селенића, Недић исцртава значајне контуре кретања унутрашњег, поетичког али и спољашњег, стварносног контекста књижевног стварања. Поред историјске, политичке и друштвене условности која није заобишла ниједног савременог српског писца, у већој или мањој мери, затим митопоетизације прозног текста, Недић уплиће још један веома важан естетски чинилац прозе о којој говори – то су биографски и аутобиографски елементи уочени у стваралаштву Драгослава Михајловића и Мира Вуксановића, са значајним подтекстом стварносно-критичког импулса који њихова проза собом носи.
Као да је Марко Недић књигом Повратак причи, а и књигом која се на њу надовезује, Чарање и плетење приче, желео да представи начин на који сваки од одабраних савремених писаца негује свој повратак причи. Тако је посебно уочен повратак роману Гроздане Олујић, са остварењем Гласови у ветру, конституисање „модерних бајки“ Данила Николића, тзв. минималистичких жанрова Мира Вуксановића, са својим кореном у делу Доситеја и Вука Караџића, или „прозних минијатура“ Радована Белог Марковића, како жанровски Недић дефинише нека од најзначајнијих дела у опусима ових аутора. Повратак причи одређених стваралаца подразумева подједнако и постмодернистичко враћање наративу који као главне јунаке конституише писца (као што то чини Милисав Савић) или реч (која се као јунак јавља у „семољској трилогији“ Мира Вуксановића). Међутим, тај повратак причи назиремо и у делима аутора код којих је присутна побуна против две крајности оличене у условној подели на традицију и модерност, као у прози Мирослава Јосића Вишњића.
Као што се да видети, ниједан појединачни повратак причи ових аутора не стоји самостално, већ исцртава један замах новог мишљења о књижевном стварању који константно доноси промене призивајући како корене свог настанка оличене у одабраном традицијском оквиру стварања, тако и конституисање сопственог става о мерилима и начинима обраде свих импулса.
Заокружујући личну књижевноисторијску, есејистичку и научну причу начелима која га воде кроз поетички диверзитет и прожимања гласова савремених српских писаца – Марко Недић оставља целовите, синтетичке записе о најзначајнијим поетичким кретањима српске књижевности друге половине XX века.