Милан Кундера
ВЕСНИК

 

1.
Иако верујем у Тшиску, одмах на почетку желим да изјавим да нисам песимиста. Баш напротив, имам смисао за радости живота и трудим се да их реализујем колико год ми то околности дозвољавају. На пример, јуче је нашу болницу посетила делегација из Братиславе, асистенти и доценти Медицинског факултета који су били заинтересовани за неке новине које је на мом одељењу спровео мој шеф. У делегацији је била и једна асистенткиња, веома лепа жена витких ногу, баш витких какве волим. Пошто ми је тога дана од самог јутра све ишло на руку (биле су то додуше ситнице, али ја им придајем велики значај: када сам прилазио станици трамвај је управо пристизао, сестре на мом одељењу нису хистерисале, а храна у мензи је била јестива), обузело ме је самопоуздање; чим се прилика указала, ту жену сам одмах погледао погледом у коjeм је била обавезна доза дрскости (макар и симулиране), без које, како се каже, не можеш да импонујеш женама. А када смо се некако случајно нашли на секунду сами у мојој инспекцијској соби, позвао сам је на састанак следећи дан шаљивом самоувереношћу која је искључивала било какво одбијање.
Ова мала авантура (тачније речено: обећање авантуре) испунила ме је осећањем радости које ме је држало све до наредног дана, односно овога јутра. Веома сам се радовао вечерњем сусрету, јер Словакиње волим и дајем им предност у односу на Чехиње, из неколико разлога. Пре свега, јер су елегантније, потом, јер су мање еманциповане и коначно, у моменту љубавне екстазе узвикују „јој“.
На свом електричном штедњаку старог нежење скувао сам обавезан јутарњи чај, уз њега сам појео земичку и пожурио сам на трамвај. И опет – трамвај је стајао на станици, кондуктер ме није грдио што у моменту нисам нашао ситнину, а онда ми се коначно, и у трафици поред болнице, где сам пошао да купим цигарете, продавац осмехнуо. Зато сам срећан устрчао уз степенице, ушао у собу на мом одељењу и безбрижно обукао бели мантил.
Кроз врата је провирила сестра Алжбјета и рекла: „Господине докторе, назад на ходнику вас чека неки господин.“
Изашао сам на ходник и погледао около. Ту сам га угледао. Испружио је руке, а ја сам осетио као да жели да ме загрли сама Несрећа.

2.
Ко ме не познаје и не зна да сам рационалан и скептик до сржи, посумњао би да сам сујеверан. Ја, наиме, верујем да ће ме сваки пут када сретнем Тшиску, цео дан пратити несрећа – или барем (да се једноставно изразим) малер, непријатности и неуспех. Знам да то звучи сујеверно, али шта да радим кад иза тог сујеверја стоји дугогодишње искуство? И какво је то, заправо, сујеверје – када је однос између Тшиске и мојих неуспеха директно статистички провераван и проверен?
Не може се, свакако, негирати да тај однос (ма како реалан), у себи има нечег ирационалног и једва да се може објаснити. Познајем само једно, какво-такво, логично тумачење: Тшиски су очигледно суђаје још у колевци даровале толико животне несреће, да капацитет његовог властитог живота ни близу није довољан да се она потроши, па је Тшиска онда уоколо исијава. Сиромах; родио се у породици ситног предузимача који је, додуше, убрзо после његовог рођења умро (уваливши тиме породицу у велике егзистенцијалне неприлике), мада је поврх тога ипак стигао да на будући живот свог сина нанесе тамну сенку класног порекла. Када је Тшиска студирао медицински факултет (годину дана касније од мене), десило му се неким несрећним случајем да се током студентских свечаности (званих мајалес – мајске свечаности) нашао у близини групице која је узвикивала веселе пароле које су се одмах потом показале политички веома кажњиве, тако да је Тшиска (иако сâм свакако није ништа узвикивао, јер се то супротстављало његовој благој природи) био обележен, и за упозорење – избачен са факултета. Сазвежђе кадровских мрља уздигло се на небу његовог живота и неумољиво је сијало.
Када су ме касније у животу сналазиле једнако сличне неправде (потказивање и обележавање), често бих се сетио њега са сетном симпатијом, па сам чак себи пребацивао да га избегавам. Али било је довољно да га већ следећег дана сретнем, па бих одмах сва пребацивања одбацио: у мензи сам тог дана наравно, уместо меса добио жилаву комадину, на мом одељењу се погоршало стање једном пацијенту, а госпођица са којом сам те вечери имао рандеву, извинила ми се јер је добила кијавицу.

3.
„Пријатељу, ти си мој спас! Мораш да ми помогнеш!“ викао је Тшиска и стезао ми руку.
„Шта ти је?“ питао сам тескобним гласом.
Шмркнуо је својим великим носом: „Имам кијавицу. Напада ме грип“.
„Па то није ваљда нека катастрофа?“, одговорио сам му.
„То је катастрофа јер за три дана треба да се женим, не могу ваљда да тада имам црвени нос“.
„Па кад се већ жениш, то онда стварно јесте катастрофа. Даћу ти калцијумову инјекцију“, рекао сам му и повео га у своју собу. „Алжбјета“, позвао сам сестру, „дајте овде господину колеги калцијум у вену“. А Тшиски сам рекао: „Алжбјета боде много блаже него ја!“
Ово је било против прописа, инјекције у вене смео је да даје само лекар, али шта да се ради; током свог дугогодишњег познанства са Тшиском, научио сам да водим рачуна о одговарајућим одбрамбеним правилима: најпре сам се трудио да Тшиску уопште не сретнем; под два (уколико би сусрет био неизбежан) да барем избегнем непотребан физички контакт; под три, да током времена када сам са њим у истој просторији, уколико је могуће, између мене и њега увек буде некакав непробојни материјал. Признајем да сам прибегавао комичним екстремним ситуацијама када сам чађавио лице комадом новина или некаквог лифлета како бих се одбранио од Тшискиног утицаја који, као наиван материјалиста, нисам умео другачије да објасним него као некакво зрачење.
Тшиска је потом предано сео на столицу коју му је Алжбјета примакла, и тако седећи невешто је скинуо сако и подврнуо рукав кошуље до лакта, откривши мршаву, жилаву (и прилично маљаву) подлактицу. Увек ме је обузимала нека тугаљивост при погледу на његову и најмању нагост. Већ је његова убога ћела (та бесрамност лобање) у мени изазивала осећај извесног мучног стида, таквог који човека обузима при погледу на било какву огољену несавршеност, на пример на нагост старих и обогаљених људи. Брзо сам зато скренуо поглед и шмугнуо иза паравана где је био умиваоник; пустио сам воду, и веома полако, прао своје савршено чисте руке.
У том моменту се у просторији чуо Алжбјетин глас: „Да не заборавим. Треба да вам пренесем да у пола пет данас имате ону мајску комисију.“
Било ми је као да ме је неко ошамарио. „Како то у пола пет? Зар увек то треба да сазнам у последњем тренутку?“
Схватио сам да су већ било какве мере предострожности биле сувишне. Тшиска је већ био испунио своју данашњу мисију.

4.
Нашао сам се, наиме, у нерешивој дилеми. У пола пет сам имао договорен судар са лепом Словакињом, а у исто време мајску комисију у болници.
Да одустанем од судара ми се није хтело – али једнако нисам могао да не одем на комисију. Та добровољна комисија, као што је опште познато, требало би да у свим радним организацијама у нашој земљи припреми прославу Првог маја; требало је, дакле, да обезбедимо украшавање болнице плакатима, паролама, заставама и цвећем, да пацијентима обезбедимо пренос радио репортаже са свечаности и коначно, да организујемо двоје агитатора који би позвали персонал болнице на параду.
Моје чланство у овој важној комисији за мене је имало нарочити значај покајања; или да се модерније изразим: значење поправног испита који ми уосталом није био дозвољен само тако, без ичега, и чије одобрење бих једва добио без протекцијског заузимања свог шефа, примаријуса наше интерне службе.
Мој положај у болници, наиме, није баш тако сјајан. Баш напротив: лош је колико се само може замислити. Већ ми се дуже време чини да се њишем на танкој нити. Све је то замесио несрећни пацијент Ржежабек којем сам уз сав напор интелигенције, снаге и лекова, успео да вратим здравље. Дотичном Ржежабеку није ништа боље пало на памет, него да ми одмах први дан по изласку из болнице, као израз захвалности, пошаље велику корпу са вином, чоколадом, мађарском саламом, шунком и сардинама. У болницу је корпу донео запослени у Продавници хране, и наравно да је то одмах читава болница сазнала. Само ја нисам знао да то сви знају, и урадио сам оно што сам најглупље могао да урадим. Уместо да садржај корпе разделим колегама и (углавном) сестрама (што би ме могло још колико толико спасити), покушао сам очајно да корпу сакријем (због властите части, не због себичлука или из страха), и током три дана сам односио кући боце и конзерве у актовци. Наравно да је ово одмах сазнала главна сестра са хирургије и да је уврстила Ржержабекову корпу у дневни ред првог састанка болничког савета – чија је била председница. Наводно, било је потребно темељно претрести морални профил лекара: боримо се против корупције, а корупција се све више шири; сада је, тобоже, свима јасно зашто сам Ржежабеку посветио тако превелику пажњу; неопходно је притом, упитати нашег примаријуса (главна сестра је са њим водила давнашњи рат), како такве односе може да трпи на свом одељењу.
И тако су мог шефа позвали у одбор. Шеф ме је бранио и позивао се на моје лекарске успехе. Али то је само била вода на воденицу наших противника, јер су они на то одговорили, да се ја тобоже свом лекарском позиву тако грозничаво посвећујем, само да бих од пацијената изнудио разне компензације; тиме је пак, све уочљивије како ја занемарујем свој јавни допринос, не идем на састанке и немам никакве функције у масовним организацијама; то баш и не чуди, функционерски послови се обављају за џабе, и стога ме не привлаче; када би сe за њих добијала корпа пуна намирница, похрлио бих први да се пријавим. Шеф је тада предложио да ми доделе некакву функцију и да провере како ћу се показати. И тако сам постао члан мајске комисије; примаријус ми је то с поносом саопштио, као да му је пошло за руком да за мене добије од папе право на ванредну куповину индулгенција.

5.
Стајао сам замишљено иза паравана над умиваоником, када сам чуо Тшискин глас из собе: „Једнако сам хтео, пријатељу, да с тобом мало више поразговарам. Видиш, код мене је баш лоше. Не знам ко би могао боље да ми помогнео од тебе…“
Изашао сам иза паравана и (одмахнувши руком на све сигурносне мере) загледао сам се у Тшиску (управо је закопчавао рукав кошуље); имао сам жељу да га задавим.
Али Тшиска је ка мени окренуо своје плаве очи (широко отворене као небески загрљај) и причао ми је о томе да живи са Андулом (својом будућом супругом) и са њеним дететом (које Андула има из првог брака) у једној гарсоњери, и да немају наду за стан, иако је на путу нова беба (како је изговорио са срамежљивим поносом). Али то није оно најгоре. Када се беба буде родила Андула ће морати да се одсели, а он не зна како ће то сâм да изведе, нарочито пошто у његовом предузећу имају ресистематизацију и постоји опасност да ће изгубити радно место. Ја сам, тобоже, лечио његовог управника, да ли бих могао да се за њега заузмем?
Још увек је седео на столичици у кошуљи без сакоа, дугачак, носат и незграпан, црне косе која му је расла око високе, шиљасте ћеле; посматрао сам његов дугачак уздигнут птичји нос, и одједном сам схватио да то није нос као саставни део лица, већ да је то насађен нос (споља насађен), нос као обележје, нос као значење вредности, нос који Тшиска мора да носи кроз свет као што је мистр Јан Хус морао да носи подругљиву круну на глави или Дон Кихот посуду за бријање.
Схватио сам да Тшиска не одговара за свој нос једнако као што не одговара за своју чудну мисију. Живи ту на свету својом доброћудном љубављу за пријатеље и уопште не слути да је злоупотребљен; злоупотребљен митолошким силама које га користе као свог изасланика, као свог весника (митолошког весника) да разноси малер и неуспех онима којима је искрено одан. Схватио сам да имам право да Тшиску избегавам, али ништа ме не оправдава да према њему будем зао.
„Не бој се, учинићу за тебе шта будем могао; ипак знаш…“ рекао сам Тшиски меким гласом, и у себи сам обећао да ћу своје обећање испунити.
Тшиска ми се на то захвалио беспомоћним осмехом пуним љубави.

6.
Нисам ситничар. Ситне непријатности које ми је током преподнева на пут нанео Тшискин флуид (Алжбјета је била лошег расположења и двапут се на мене извикала, пацијенту Кадлечки је загонетно порасла температура, на сакоу ми је отпало дугме) прихватио сам са задовољством које у човеку пробуди ваљано испуњење предсказања. Оно што је стварно било озбиљно, било је моје суделовање на поподневној мајској комисији. Пре подне ни на шта друго нисам ни мислио. Али, да ли је мој мозак лоше радио, или је моја ситуација била заиста безизлазна. Како да се оправдам?
Смислио сам три типа изговора:
1. Болест. Али знате како је баш лекару тешко да има изговор због болести (у болници међу лекарима и сестрама)?
2. Породичне обавезе. Али какве? Хтео сам да објавим да ми је умро стриц Војтјех, али онда сам одмах схватио да главној сестри нимало не би било недолично да позове погребни завод.
3. Рећи истину; ганути искреношћу; обећати да ћу на следећем састанку све надокнадити. Само што би моје извињење, у коме бих признао своју наклоност ка Словакињи, наишло на неразумевање, а мојим би непријатељима (по потреби агресивно пуританским) пружило нове аргументе против мене.
Али зар ја, тридесетогодишњи мушкарац, лекар који је спасао већ многим људима здравље, немам право на своје поподне, на своје вече, на своју авантуру, на свој властити живот? У себи сам развијао ову одбрану своје слободе, али убрзо сам чуо (једнако у себи) други (ништа мање патетичан) глас који је говорио о томе, да за Први мај цела болница треба да светли радосним бојама како би пацијенти који немају среће да иду у паради, осетили барем посредством паноа, парола и папирних украса, делић првомајског одушевљења. Да ли онда сматрам – питао ме је тај глас значајно – своје лично задовољство важнијим од задовољства стотине болесних?
Покушао сам онда да замислим како дисциплиновано идем на састанак мајске комисије; али у том моменту сам видео дуге Словакињине ноге и осетио сам да сам изгубљен; да сам против императива њене привлачности једнако беспомоћан као против императива састанка. Та дилема се нада мном затворила као клопка.

7.
Ручак у кантини изнад свих очекивања (уколико занемарим загорели лук) није био тако лош. Преко пута мене је седео мој примаријус. Као и обично био је добро расположен; хвалио је братиславску делегацију, поверио ми је шта су словачке колеге рекле о нашим резултатима, и изјавио је (пола у шали, пола у ганућу) да ниједан примаријус нема тако сјајне сараднике као он, и да је то кључ свих успеха.
На то сам му одговорио, ако и мене ту убраја, да онда претерује: стварно му више приређујем брига него што му помажем.
„Ма свашта,“ одговорио је, „читава та неприлика са корпом ће се слећи; само сада морате да чините добра дела и да се укључите. Нећу ваљда да изгубим најбоље људе ради будалаштине.“
Био сам изненађен како ме је баш данас снашао овај пријатан разговор, и пало ми је на памет да као што против сваког отрова постоји противотров, онда сигурно и против Тшискиног флуида постоји антифлуид, а да је његов извор можда управо моћна личност нашег примаријуса.
„Дакле онда, како ћемо данас да играмо?“ питао ме је, и ја сам одмах знао да говори о фудбалу. Шеф је волео чудан фудбал; кажем чудан, јер он на фудбалу ваљда никад није ни био; пратио га је једино у новинским репортажама и путем радио и телевизијских преноса. Ово посредовање пак није одузимало интензитет доживљаја, баш супротно: што је примаријусово интересовање било апстрактније, толико је било богатије за разрађену теорију (о фудбалској тактици, о саставу националног тима, о националном стилу игре и слично).
Нејасно сам наслућивао да се данас игра некаква међународна утакмица. Зато сам на шефово питање одговорио једнако само питањем: „Какав је састав?“
„Безвезе“, рекао је шеф; опсовао је тренера и вођење фудбалске репрезентације и изјавио, да ништа више не би волео него да Чехословачка изгуби. „Само, у бесу сам разлупао радио, и не знам где ћу да слушам пренос. Морао бих код неког у посету.“
Знао сам да слушање фудбалских и хокејашких преноса (заједно са фотељом, писаћим столом, акваријумом и супругом) чини идиличан свет шефовог дома и да фудбал (или хокеј) истргнут из овако финог окружења губи за шефа драж и смисао. Зато сам рекао: „Код куће имам транзистор. Могу да вам га позајмим.“
Шеф је заблисато: „Шта, зар ви нећете то да пратите?“
Завртео сам главом. „А где вам је транзистор?“
„Код куће“.
„Онда, знате шта. Одвешћу вас кући у четири, па ћете ми га дати,“ рече шеф, а да није ни слутио да је уместо мене решио моју дилему.

8.
Повезаност између шефове жеље и моје дилеме се на први поглед може учинити неразумљива. За објашењење је довољно да нешто математички укратко размотримо:
Наша болница се налази у предграђу (означимо га словом А). Мој стан је у другом делу предграђа (означимо га словом Б). Рандеву имам негде у центру Прага на Вацлавском тргу. Мајску комисију у болници. У четири сата ће ме примаријус одвести до предграђа Б. Може се претпоставити да ћемо тамо стићи у четири и петнаест. Шефу ћу дати транзистор, он ће потом наставити кући, а ја ћу од тог момента моћи да рачунам само на трамвај. Пут од предграђа Б до Вацлавског трга трамвајем траје око четврт сата. Пут од предграђа Б до предграђа А (односно кроз цео Праг) трамвајем траје педесетак минута. Уколико онда изађем из предграђа Б у четири и петнаест, са Словакињом ћу се наћи таман око пола пет, док ћу на састанак мајске комисије каснити најмање тридесет пет минута, што и није баш мањи преступ него да уопште не дођем.
Ако бих хтео да на мајску комисију стигнем на време, морао бих да одбијем свог шефа (човека који је толико тога доброг за мене учинио!), што се жестоко коси са мојим представама о међуљудским односима. Са друге стране, ова морална дужност није ни у каквом спору са мојим рандевуом на Вацлавском тргу.

9.
У почетку се све одвијало према прорачуну. Изашли смо из болнице у четири сата. Током пута сам се дотакао неких тема: изнео сам своје мишљење о терапеутској методи примаријусовог колеге кардиолога Буњичека, изразио сам негодовање у вези са програмима чехословачког радија и осудио сам састав националног фудбалског тима.
Примаријус се такође дотакао неких тема: и сâм је изнео негативно мишљење о програмима чехословачке телевизије, оцрнио је састав националног тима и коначно, двапут ми поновио да брижљиво извршавам своју функцију у мајској комисији.
Након овако проведених петнаест минута, нашли смо се испред моје куће. У том моменту ми се у мислима појавила слика од које сам се презнојао: видео сам свежањ кључева са једним малецким (проклетим) кључем затуреним у фиоци стола у инспекцијској соби у болници. Посегао сам руком у џеп и стварно – био је празан.
„Онда, јелʼ бисте могли да ми донесете тај транзистор?“ понуткао ме је шеф када се зачудио зашто се не померам с места.
„Не могу,“ рекао сам и објаснио му да сам у болници заборавио кључеве.
Шеф је онда изјавио да му се не иде назад, и да ће с тим у вези морати (хтео-не хтео) да некоме пође у посету. Пружио ми је руку и рекао:
„Па ништа, барем сам вас довезао кући“.
Отишао је и оставио ме да стојим испред закључаног стана.

10.
Колико ли сам само пута рекао да је паметније, да оног дана када сретнем Тшиску, уопште не бијем унапред изгубљену битку, већ да се радије завучем у кућу, легнем у кревет и читам кримиће. Било би стварно невероватно да се пода мном кревет сруши, или да у корице кримића у штампарији грешком повежу реферате са стручне конференције. Само што ми је бег кући у овом моменту био онемогућен. Био сам искрцан испред свог стана и нисам могао да уђем унутра. Није ми преостало ништа него да се потчиним Тшиски и пођем (уз тужну гордост прогнаника) све до краја свог усуда.
Пошао сам на трамвајску станицу. Трамвај који је ишао на Вацлавски трг стигао је уз пет минута кашњења. Био је препун, тако да сам морао да се ухватим за држач и одупрем ногама на ивицу степеништа. Кондуктерка се на мене извикала и хтела је да ме избаци напоље. Три странице сам се бранио. На четвртој ме је назвала неваспитаним човеком, па сам капитулирао. Изашао сам, и одмах се на исти начин обесио у приколици возила. Горе на Вацлавском тргу, на станици је изашло много људи. Да бих им ослободио пролаз, са степеништа сам морао и ја да сиђем. Али, у међувремену се на платформи сакупило још доста путника, тако да када је трамвај кретао, за мене није преостао ни делић на степеништу, па сам после безуспешног покушаја да се некако ухватим, остао да стојим на станици.
Сат на супротној страни улице показивао је пола пет. До пасажа Алфа, где сам имао рандеву са Словакињом, одавде је пешке трајало пет минута. Одозго никакав трамвај није долазио. Почео је да ме обузима немир. Стога сам пошао надоле, са леве стране широке улице зване Вацлавски трг; ишао сам брзо средином тротоара и беснео у себи на људе што се ту роје у тако густим групама и што иду полако, те човек који жури мора да их заобилази у веома широком луку.
А онда сам је (око двадесетак метара испред себе) видео; никако Словакињу – већ неког другог:
Ишла је као и ја – средином широког тротоара, ишла је одоздо мени у сусрет. Појединости (њеног одела и њених црта) су ми се урезале магловито, јер је сабласт њене целе појаве прогутала било какав детаљ. Уреазало ми се само оно суштинско: била је то старија госпођа, помало згурена у браон капуту, а на глави је имала шешир који је вероватно био стар и похабан, али на њој је ипак деловао као обележје некаквог достојанства. И у читавом њеном ходу било је нечега што се упорно трудило да буде достојанствено; ишла је средином тротоара, ишла је полако (јер је можда помало храмала), али је и поврх тога ишла таквим ходом, као да за њом корача невидљива гомила војске коју она предводи.
У руци је имала штап. Не знам баш добро какав је то био штап. Ваљда је на крају имао гумени вршак и био је у вези са њеним лошим ходом. Али можда то уопште није био штап, већ некаква кратка мотка или тесно савијен кишобран. Стварно нисам био способан да уочавам детаље, пошто сам био обузет сабласним изразом те жене која ме је – и то ме је уплашило! – упорно гледала и приближавала ми се тако, као да је хтела да ме својим штапом (својим жезлом) удари. Удаљеност између нас се смањивала уз мучну незаустављивост и ја сам распознавао све уочљивије, да та повијена жена стварно мене гледа, и да је највише због мене узбуђена. Када смо се приближили на два корака, енергично је замахнула штапом; најпре ми се учинило да жели да ме удари, али штап је око мене описао само мали круг, уопште ме није дотакао и својим крајем се усмерио ка асфалту. Жена је рекла: „Иде се десном страном!“
Морао сам брзо да одскочим како се са њом не бих сударио. Старица није чак ни успорила свој корак, није се ни осврнула и удаљавала се даље узбрдо по Вацлавском тргу.

11.
Схватио сам да ме је окупирала митологија. Не због тога што старица није припадала овом свету. Ма то је само нека стара озлојађена удовица, болно незадовољна светом у коме је остала сама. Као у свим женама и у њој се препознаје делић Месије: кад већ није била у стању да спаси свог покојника, барем да спаси свет. Дању излази на улице, држи се тачно замишљене средишње путање тротоара, и строго прати да ли људи иду куда би требало. Задовољна је када две супротне струје теку једна уз другу, једва се додирујући, али у њој се буди гнев против сваког ко нарушава овај велики улични поредак.
Иако је мало ударена, то је свакако потпуно обична и стварна жена. А ипак је уједно (скривеним планом) и митолошка чуварка Поретка (мени тако дубоко мрске силе). Она је дводома као и читав овај свет који нам је наметнут својим појавним лицем, док своје друго лице, пуно тајних значења, од нас скрива.
Када сам схватио да ме после митолошког весника сада посећује (у истом дану) овај следећи емисар, схватио сам да немам разлог ни за какву наду.
Срећом – учинило ми се – да се ни о чему није радило. Никада се, наиме, није десило да у данима када бих срео Тшиску, дама са којом је требало да се нађем, уистину и дође. Наставио сам онда даље путем, само због тога да бих могао да се уверим (пошто дан када сретнем Тшиску није дан изненађења, већ дан потврде) да су у питању митолошке силе и да ме испред Алфе нико заправо не чека.
Међутим, десило се нешто још више узнемирујуће: иако сам каснио скоро десет минута, Словакиња је стајала код пасажа.

12.
Зауставио сам се. Нисам био у стању да јој приђем. Савладао ме је страх. Стајао сам тако да ме не види, док сам ја (скривен иза гомиле пешака) њу добро могао да посматрам.
Већ је била нестрпљива, окретала се десно, лево, али на такав начин да не би било превише уочљиво да је неко оставља да га чека. Потврдио сам јучерашњи утисак: била је лепа, имала је витке ноге, дуг поносни врат, уздигнут, фино повијен нос и веома светлу косу. Била је заводљива. Већ сам хтео да ка њој потрчим, кад сам у том часу одједном схватио: она је заводљива, да; она је заводљива као што је клопка заводљива.
Још ми се није десило да у дану кад сретнем Тшиску, започнем нешто ново. Ако би сад то требало да се деси, каква ли ће се невоља скривати у том познанству? Чак су ми и оне жене које сам упознао без Тшискиног предзнака, донеле више невоље него задовољства. Ладно су ми претиле трудноћом, удате претњом нељубазних мужева, а највише сам се плашио заљубљених жена: њихових неурачунљивих поступака, безобзирности посвећене осећањима. Ах да, доживео сам већ доста мука, али шта су све оне наспрам оног шта за мене спрема ова жена коју је Тшиска послао?
Словакиња није више издржала да стоји у месту; направила је пар корака, зауставила се код излога и претварала да посматра робу. Нисам одолео да у том моменту не кажем како јој отпозади ноге изгледају баш добро. Али чак ни те ноге нису успеле да прекину ток мојих мисли:
Највише ме је изненадила сумњива пожртвованост да ме Словакиња ту чека петнаест минута, па ми је на памет пало да и лакоћа којом сам је убедио на састанак, није објашњива. Ипак нисам толко уображен да бих мислио како је жена са тако узвишеним носем и поносним вратом пала на некакав мој шарм. Очигледно су на делу неки јачи разлози који су је навели да се интересује за мене. Шта ако ју је неко поставио да искористи моје познате слабости које имам према женама? Шта ако неко зна за наш састанак? Шта ако се неко спрема да ме изненади док сам са Словакињом? Шта ако је Словакиња удата, а откривање нашег састанка изазове скандал? Шта ако неко жели да ме тим скандалом обележи? Или – шта ћеш горе – да ме присили да ступим у службу оних који иначе раде на обележавању других, и да сâм тако морам да уходим невине људе?…
Словакиња се сада окренула од излога и поново се уоколо осврнула (морао сам да устукнем мало у страну да ме не би видела); онда је неупадљиво погледала на сат; схватио сам да више неће дуго чекати; да имам последњу секунду могућности да отрчим до ње.
Али пропустио сам ту секунду. Једнако дискретно, као што је малочас погледала на сат, сада се окренула ка Мустеку и полако и лежерно је одлазила надоле Вацлавским тргом. Поново сам коракнуо улево и за секунду удесно, како бих још мало могао да посматрам барем њен одлазак који ми је остављао само делиће њене фигуре: покрет руку при ходу, ружичасту боју њеног капута, онда још једном заљуљану златну главу и даље више ништа…

13.
Стајао сам на пешачком острву. Онда је стигао трамвај који иде до мог предграђа. Овог пута уопште није био препун. Ушао сам и са чуђењем видео слободно место; сео сам и хтео да се зарадујем повратку кући; само што никако нисам могао да заборавим Словакињине ноге.
Почео сам себи да пребацујем кукавичлук и поставио сам себи ова питања:
Да ли бих се повукао пред Словакињом када бих са њом имао састанак јуче или данас? (Свакако не). Да ли би ме сва ова размишљања што су ме пре пар секунди опседала, спопадала јуче или сутра? (Једва). Да ли је онда Словакиња јуче била друга жена него данас? (Није). Зашто би онда данас требало да је опасна по мене, а јуче или сутра да не буде? (Не знам). Да ли онда Тшиска несретно утиче на објективне околности мога живота, или пре на мој субјект, на моје мисли? (Чини се да пре утиче на моје мисли). Није ли онда малочас било у моћи мојих мисли да се супротставим Тшискином утицају, да се не дам омести и освојим ту прелепу жену коју бих јуче без размишљања освојио, а која се данас неповратно изгубила у гужви?
По мојој души су ходале Словакињине витке ноге, а ја сам изашао из трамваја и ушао у своју зграду, попео се на трећи спрат до своје гарсоњере. Тек код врата сам се сетио да сам кључеве заправо заборавио у болници. Сишао сам поново доле и чекао трамвај. Наставио сам да размишљам у себи:
Добро. Тшиска је учинио да данас размишљам другачије него што бих то чинио јуче или сутра. Али, ако размишљам другачије, да ли то значи да размишљам много горе? Да ли је моје становиште о опасности Словакиње било нелогично? (Не, било је логично и заснивало се на мом искуству). Да ли ми Тшиска доноси челичење мисли или пре просветљење? Шта лицу света у коме живим више одговара, тај текући, лакомислени изглед како га иначе доживљавам, или овај данашњи посебан изглед? Који је од њих онај прави? Који од њих је само појавни, а из којег избија суштина?

14.
Трамвај који је ишао ка болници се зауставио. Био је препун. Прогурао сам се до средине возила и десном руком ухватио за кожни рукохват; уморно сам ослонио главу о ту руку и гледао кроз прозор како се лагано смењује зграда за зградом.
Знао сам да данас нећу наћи мир. За педесет минута ћу бити у болници, за следећих педесет поново код куће. Али једва да ћу моћи да легнем на кауч и читам кримић. Мораћу да размишљам како да оправдам данашње неприсуствовање састанку комисије. То неће бити лако, већ сам данас промислио о свим могућим изговорима и ниједан није вредео ни за шта.
А да се ради само о томе да нађем оправдање пред друговима из комисије! Још горе је то што ће главна сестра сигурно одмах ујутру да са злурадим задовољством саопшти нашем примаријусу, да се са мном „стварно не може сарађивати“, и да би примаријус стварно „морао да размисли о својим лекарима“. Шта да кажем примаријусу?
Ваљда да му кажем да сам се разболео, иако је био са мном четврт сата пре почетка састанка?
Да ли треба да га лажем како је стриц Војтјех био сахрањен, иако смо у ауту весело разговарали и ни о каквој сахрани није било речи?
Или би требало да му кажем да сам „просто заборавио“, иако ми је истог дана неколико пута поновио да не заборавим на мајску комисију?
Како да му то објасним? Сада ће се сигурно наљутити и окренуће ми леђа! А ја ионако висим на концу и потребна ми је његова потпора! Он је ипак моја једина заштита! Једина заштита!
У том моменту је преда мном поново искрснула Тшискина појава; видео сам га како седи на столици са заврнутим рукавом до лакта, и одједном ми је пало на памет да је он нешто сасвим друго од весника несреће; тако сам га назвао кад сам га посматрао кратковидим очима овог варљивог света; али уколико на ствари гледам прозорљивим очима, да ли је то што називам несрећом уистину несрећа? Да ли је ово опкољавање у коме сам се баш сад нашао нешто изузетно у мом животу? Не, ипак је ситуација оваквог опкољавања већ одавно суштинска, непроменљива, права ситуација мог живота. Ја сâм је већином нисам свестан, не примећујем је, јер је скривена иза кулиса свакодневне колотечине; живим не знајући ко сам, шта сам, где сам, али тамо, у тој окренутој страни света одакле пристижу митолошки емисари, тамо је већ све познато и одређено. Не, Тшиска није весник несреће, како сам га површно доживљавао, он је митолошки лучоноша, осветљивач истине, весник ствари које (у својој суштини и у својој истинитости, у својој нужности) – јесу.

15.
У трамвај су нахрупили нови људи чији ме је моћни талас погурао ка унутрашњости возила. Окрзнуо сам притом колено човека који је читао, и који је потом подигао поглед са књиге и застрашујуће ме погледао. Гужва ме је притискала са свих страна, тако да сам морао да останем да стојим баш испред њега. На глави је имао тамносиву бригадирску капу, био је обучен у похабану (једнако тамносиву) униформу нејасне провенијенције; униформа (празних еполета) могла је да припада чувару, вратару, али једнако и кондуктеру или железничару, коначно и некој мени непознатој институцији. Човек је још једном подигао очи (засенчене ободом бригадирске капе) са књиге и погледао горе ка мени.
Замислио сам да би сада устао, погледао ме по трећи пут, и пред свима ми лупио шамар; потом би сео и више не би подизао поглед са књиге.
Шта би заправо у таквој ситуацији требало да урадим? Прво ми је пало на памет да би требало да му узвратим шамар. Али то би било превише ризично; момак је био у униформи. Био је јавни радник, а напад на јавног радника се у нашој земљи строго кажњавао. Знао сам да том човеку никада не бих узвратио шамар.
Шта онда да радим? Да се правим да се ништа није десило. Чак ни да не трепнем, да га не погледам, и да укоченим погледом гледам напоље кроз прозор. Да, такав факирски мир би био веома делотворан. Али шта ако би човек наставио са шамарањем? Шта ако би то трајало толико дуго да код мене ипак изазове неку реакцију?
Да ли бих на шамаре требало да одговорим речима. Да нешто кажем. Али шта? То би морало да буде нешто веома духовито, да не буде увреда униформисане особе, а ипак да му се сви смеју, а ја тако избегнем понижење! Али где да се тако брзо сетим правих речи?
Интензивно сам мозгао и тражио адекватан одговор на шамар; онда сам са ужасом схватио како се презнојавам и како ми је мозак очајно празан.

НАЈБОЉА МЕЂУ СЕСТРИЦАМА

Моја прича почиње на операционом столу. Није то баш пријатан почетак, али шта да се ради. Ни мени такође није било пријатно да лежим тамо везан за руке и ноге, горе и доле прекривен чаршафом, откривен само негде насред тела, избоден инјекцијама, а после исечен.
У почетку ваљда и нисам био толико депримиран због болова колико због других околности које су учиниле да се осећам пониженим. Овде су ме довезли на смешном покретном кревету, две сестрице су ме нагог подигле на сто и привезале ме за њега, двоје студената и једна студенткиња медицине били су ту баш на свом стажирању и посматрали су како изгледа моја кожа, моја крв, моје артерије и пожутели слој сала. Бојао сам се да погледам горе у дивовско осветљење у чијој округлој површини се у чудној изобличености рефлектовао призор из кланице. Имао сам гадљиви страх од своје унутрашњости, од читавог тог тајанственог света који сам, не познајући га, носио у себи, а који сада након отварања хируршким ножем, бестидно испада. У том моменту нисам био ништа више од пуке посуде; дух се из ње одселио и за собом је као јединог заступника оставио страх. При овој горкој интервенцији хирург је покушао да ме анимира, али његове речи су звучале празно.
Операција је некако дуго трајала и ја сам почео да осећам бол. На моменте сам зајаукао. Осећао сам колико сам био мокар од зноја, а изнад себе сам одједном видео нагнуто лице девојке у белом мантилу; није гледала у мој стомак као двојица њених колега, већ у лице. „Није то ништа, проћи ће,“ рекла је и обрисала ми чело влажном белом тканином. Хтео сам да јој нешто кажем, хтео сам да некако забашурим своје јауке, али речи су се запетљале и из њих није произашло ништа друго до бесмисао: „Ја сам посуда за отпад…“ Насмејала се и рекла: „Ништа се због тога не секирајте, то смо сви ми“, и поново ми је обрисала чело, а мени се у том моменту учинило – будући да ме је бол већ носио до прага бунцања – да се у некаквој празнини нада мном нагиње жена, бљештаво бела, бледа и прозрачна, тако како се прозрачним чине они који уопште на себе не мисле, и овде су само стога како би суосећањем преузимали наше болове. Упирао сам поглед ка њеним очима. Не, држао сам се њених очију као сламкe спаса.
Не бих вас више задржавао код тако непријатне ствари као што је операција. О томе сам ипак морао да говорим, јер се догађај о којем желим да причам врти око оне медицинарке што је поседовала прозрачно лице са прелепим цртама, а изнад свега једноставност и нежност, и тугу, тугу која није растуживала већ се спуштала на моје мисли као мелем. Када сам поново лежао у свом кревету, стално сам је видео пред собом, иако су ми очи биле затворене а тело непокретно, замишљао сам њен глас који ми је одјекивао у сећању у најразличитијим реченицама.
А онда када је дошао да ме прегледа хирург који ми је посветио нарочиту пажњу, будући да је волео музику, питао сам га ко је била та девојка која је посматрала моју операцију. „Мислите на Камилу?“ рече. „Она је баш пријатна жена, супруга оног песника Винклера, ако сте за њега чули; такође је медицинар, обоје су пред дипломирањем.“
„Винклер“, понављам, „не, то име нисам чуо“, а био сам помало разочаран јер сам то име од раније ипак знао. Да буде јасно, нисам имао ништа против тог момка, и познавао сам га само површно са некаквих вечери које смо ми композитори организовали заједно са огранком писаца или с ким већ. Био је то, такорећи, аутор који је тек започињао, није издао ниједну књигу, само је објавио пар песмица у некаквом алманаху младих аутора, и нешто се од њих рецитовало. Изазвао је узбуђење песмом која се некако овако завршавала:

Иђаше по мосту и помете корак
и тако се нађе ногама на небу
Ципелом запара небески свод
а велика рупа у плаветном платну
откри божју задњицу.

Колико ми је познато, културни функционери у мом граду тада никако нису били одушевљени овом песничком тврдњом, нису у њој видели похвалан атеистички сарказам, већ су је пре доживели као хулиганство и ексцес који заслужује осуду, због чега нису осуђивали само младог песника, већ читаву његову генерацију. Ја сам према њима, десет година млађим од мене, имао најбољи однос, а на њихову неуздржаност и мангуплук никада се нисам љутио. А сада, када ми је хирург рекао да је блиставо бела девојка заправо жена тог младог песника, све се променило. Говорио сам да су то размажени момци који су све добили за џабе, одбојно очигледни, одбојно неповерљиви, пљачкаши који нам иду за петама како би јефтино пљачкали територије које смо ми уз губитке освајали. И стога још више осетих чежњу за том прелепом и тужном медицинарком.
Зато сам се веома обрадовао када се три дана након операције појавила на вратима и пошла право ка мом кревету. Спустила је длан на моје чело и рекла: „Имате температуру.“ Стварно сам је имао, те сам јој рекао: „Био сам тужан без вас.“ Села је потом на столицу која је била поред кревета и рекла ми да ме заправо одавно познаје, и да је слушала моје композиције.
„Немојте ми причати о музици!“ – усправио сам се у кревету и фарисејски је прекинуо. Да фарисејски; јер ја сам заправо желео да причам о музици, о музици коју сам омрзнуо и без које нисам могао да живим. Био сам тада, како се каже, у стваралачкој кризи и што је још горе – нисам се против тога борио, био сам спреман да одустанем. Имао сам тридесет три године. То је доба када песници умиру. Критично доба уметника. Доба када се таленат одозго стечен, истроши. Доба у којем мудро погибе господ Исус. Да, негде између тридесете и тридесет пете налази се невидиљива тачка која вероватно обележава средину живота. Када ту тачку пређете, све ће се око вас променити. То изгледа као да сте се попели на врх брда. Живот који је пре тога био скривен иза хоризонта, који је био несагледив и тајанствен, од којег је свашта могло да се очекује, појавиће се одједном пред вама у свој својој запањујућој скромности. Сагледаћете крај својих снага и могућности, и одједном ће вам постати јасно шта ћете у животу још успети да урадите, а шта је оно што више никада нећете. Проћи ће вас жмарци по леђима, јер ћете одједном спознати стварну димензију властитог живота, након чега констатујете да је то нормална људска димензија, мала и убога, дубоко испод мере ваших снова. Обузеће вас осећај, да уколико погледом допрете до краја живота, да сте тиме на неки начин апсолвирали своју прву смрт, некакву предсмрт, испит тог бити мртав.
Код мене је то већ тако: моје тридесет и три године су ми одједном отворено саопштиле моју горку просечност. Шта? Сумњате да сам лажно скроман? И госпођа Камила је то посумњала када сам јој све ово грозничаво саопштио. Али, нисам се претварао. Наравно да знам да сам успешан композитор, да се моја дела изводе, да зарађујем новац и да ме хвале. Знам да сам већ доста тога написао; за нешто су ме од тога и замолили. Осим квартета и соната, писао сам и музику за спартакијаду, музику за филмове и позориште, приписали су то коначно мом поштењу и обзирности. Само што сам се ја одједном уплашио. Чиме је то унутар мене скривено то мноштво тонова? Каквом је то златном подлогом скривено? Шта ако се одједном открије да су све то само јако добро израђене лажне кованице без покрића? Шта ако ме оптуже за фалсификовање?
Схватите, нисам дилетант, ја познајем свој посао. Али умети нешто, не значи много ако је у питању уметност. Знате, и ципела испод просека коначно нађе своју захвалну ногу. Али шта је са просечном сонатом? Крајње је непотребна. Да ли онда можете да се привикнете на тај осећај понижења када схватите, да све те ноте са којима сте се мучили, на свету баш и не би морале да постоје? Да њима нисте рекли ни за длаку ништа ново, него што су другим нотама већ успели да кажу други? Да када стигнете до краја живота читаво своје славно дело можете да спалите и пустите да гори као хрпа новина, и нико на свету неће имати разлог да вам то забрани?
Све то и још штошта друго, избацио сам из себе испровоциран блиском Камилином присутношћу. Камила ме је пажљиво слушала, неколико пута ми је упала у реч, а на крају је ућутала и загледала се дуго негде изван мене:
„Мислим да би за таквог уметника могла много да учини жена која би га волела. Можда се све тако дешава зато што је такав уметник превише сâм. Сваки бунар може да пресуши, али када их има два, онда су као спојени судови, један се улива у други и практично су неисцрпни.“
То што је Камила говорила није имало ваљану логичку повезаност са мојим размишљањима; али тог момента ја то нисам схватао. Једноставност са којом је изговарала те помало патетичне реченице, нечим ме је омађијала, и ја сам је слушао као да ми је саопштавала какву посланицу. „Уметници некада греше у начину живота који воде. То боемство, екстраваганција, пијанке, потуцање од једне жене до друге, све то ваљда убрзава ту усахлост, зар не? Зашто баш сви уметници живе тако нездраво, када би управо они требало да буду проповедници здравља… Разумете ме?“ наставила је.
Гледао сам њено тужно лице, концентрисао сам пажњу јер сам одједном био уверен да се и она мени – скривено и децентно – исповеда; чинило ми се да из ње проговара глас неутољене чежње, и да ми прича о томе шта је желела да оствари са младим песником, а шта се разбило о његову незрелост, о његово грчевито боемство. Била ми је блиска. Осећао сам да је њен поглед, њено светло лице, њен бели мантил, да је све то утеха која ми је потребна. Веровао сам, не – знао сам да ће се наше чежње у наредним данима негде сусрести и спојити. Нисам се суздржао. Узео сам је за руку. Рекао сам јој: „Не знате колико ми је драго што сте дошли.“
„Бунцате,“ рекла је.
„Дођите код мене опет,“ замолио сам је кад је уплашено одлазила; али, више није дошла.
Из болнице су ме убрзо пустили кући. Стигао сам у своју гарсоњеру и осећао сам се као да сам стигао у уклети свет. Клавир који је некад био вечито отворен и прекривен гомилама нотног папира био је затворен, и уместо мушичавог нереда на њему је сада стајала само прашина. Утичница телефона је била искључена из зида. Звонце изнад врата било је умотано у чарапу. Тако сам напустио своју гарсоњеру пре него што сам отишао у болницу, и тако моја гарсоњера изгледа скоро три четвртине године. Згадиле су ми се жене које су током дана звале, а увече пак долазиле. Згадио ми се живот успешног произвођача нота. А ноте – ноте су ми изгледале као козји брабоњци. Већ је три четвртине године откако сам одбио да будем обична коза. Престао сам да пишем.
Након повратка из болнице још увек сам био на боловању. Осећао сам се невероватно. Замислите, најмање десет година нисам знао како је то кад се ништа не ради. Радим на радију и сваки одмор сам у потпуности посвећивао музици. Већ сам заборавио како то изгледа кад се слободно предаш доколици и љуљушкаш се сладострасно на њој као на каучу. Заборавио сам како мирише трава. Првог дана отишао сам одмах у шуму иза града и легао сам у њен горак дах. Са ужасом сам схватио да земља није само појам из песама или астрологије, већ да је то иловача прекривена маховином и травом и коровом и са хиљаду малених буба и да издише мирис као све што је живо.
Да ли сам заборавио на своју светлу девојку? Нисам је заборавио – али хтео сам да о њој још мало сањарим, па тек онда да јој се јавим и са њом се нађем. Чинило ми се да ми никако не може умаћи. Ако смем да кажем, прилично цинично: био сам уверен да је у том њеном лошем браку имам остављену као месо у фрижидеру.
Уосталом, непрестано сам је замишљао поред себе; са њом сам ишао на обалу реке Свратке да посматрам како вода тече. Мој отац је био рибар, и ту је обичавао да седи под ниским гранама жбуња на иструлелом степеништу које је водило до воде. Био сам чудесно срећан што се тамо све налазило као и пре. Говорио сам неприсутној девојци: „Гле, човек би стално само преправљао свет, па ипак је увек одушевљен када пронађе нешто што је остало нетакнуто.“
Једном сам из брњенске четврти Жабовжески ишао горе по шумском путу до Козјег брда. На једном месту шума се проредила: зауставио сам се тамо, и са неприсутном девојком загледао се доле ка долини. Показивао сам јој сеоску улицу која из Жабовжесака води до Комина; показивао сам јој црвени трамвај који у даљини иде преко ливаде, уз реку под шумом, разиграно као да вози децу на излет. Говорио сам јој да онај ко уђе у тај трамвај, може да се у њему вози искључиво и само – никуда, без било каквог циља, јер људи једнако због циљева заборављају једни друге, док сâм живот постаје циљ а никаква радост; коначно, показивао сам јој шуме преко пута нас и њихов јарко зелени зид, толико стрм да није било тешко да се у њему замисле маскирани прозори уз које би могле да се поставе мердевине, уз њих се попне и кроз те прозоре прође некуда у другачији свет, негде изван властите журбе, некуда где човек има времена да буде сâм са собом.
И док сам јој тако показивао овај предео око Свратке, чуо сам у даљини пој у којем је учествовало неколико високих гласова. Најпре сам помислио да су то деца на излету, али онда сам, у нарочитој разборитости и прекидима тог појања, почео да предосећам нешто друго. Уосталом, када су гласови на тренутак утихли, јасно се чуо звук жетелачког српа. Пошао сам пар корака у правцу песме и иза дрвета сам угледао три старице како седе на граници бусена траве. „Запеваћу вам сада нешто другачије, девојке…“ рекла је једна од њих и запевала песму стару најмање двеста година: „У Брну на Штимберку стоји врани коњ…“ Певала је то другачијом мелодијом од оне коју сам познавао из песмарице, мелодијом осетно једноставнијом, дурски, мешала је речи и није отпевала више од средине треће строфе – али ја сам стајао усхићен чувши тај глас прастарог села који је овде одјекивао скоро усред града, стајао сам одушевљен трима старицама које су себе називале „девојкама“, јер уосталом, зашто се и не би тако називале, кад оне у ствари још увек и јесу девојке, иако их је тело затекло и опколило млохавим ткивом. Три затечене девојке овде су тако певале, а ја сам их показивао неприсутној девојци будући уверен, да је бескрајно важно ослушкивати то појање затечених девојака, слушати тај двеста година стари пој, јер човек који проналази, открива и напада свемир, кроз историју се – што даље то брже – све више сурвава у непознато. Да ли би онда могао да на овом вртоглавом путу сâм себи буде довољан, да ли би могао да побегне и изгуби се од самога себе, а шта ако онда себе више не би могао да пронађе? Шта ако се ја сâм више никада не пронађем?
Тог дана сам се вратио кући у нарочитом расположењу. Чинило ми се да сам коначно сидром напипао некакво дно; да сам коначно самог себе сусрео; да сам пронашао својеврсну давно изгубљену једноставност без које се не може живети. Сва ова осећања су се у мени надвикивала и формирала нарочити садржај моје љубави. Да, заљубио сам се; а љубав није само осећање; унутар тог осећања као у некаквој љуштури постоји језгро које увек има различиту боју и различит мирис, најчешће потпуно обичан и свакодневни, али понекад једнако нарочит и јединствен. Нисам могао да речима изразим тај посебан и бескрајан садржај моје љубави према Камили, али чинило ми се да сада све зависи од тога како ћу га артикулисати и позајмити му глас који ће трајати дуже од пролазности мојих авантура.
Што да унедоглед причам: био сам испуњен музиком. Сео сам за клавир и одсвирао кратак мотив који ми је пао на памет, поново сам га одсвирао, па још једном, и још једном, био је дирљив, једноставан, мучан. Препустио сам се да ме опија на моменат, а онда сам почео да грозничаво пишем, и то без клавира на коме сам тек повремено проверавао по који звук појединог тонског низа. Писао сам до дубоко у ноћ. Написао сам дугачки став за клавир, знајући да је то други став до сада ненаписане клавирске сонате чији сам троделни облик ипак сада предосећао. Писао сам неколико дана, такорећи нисам излазио из куће, и када сам на последњу ноту дописао дебелу линију устао сам, протегао се и осећао сам да поново владам. Било је поподне, отворио сам прозор и нагнуо се ка прљавом, па ипак сунцем свечано осветљеном, дворишту своје зграде.
Онда сам се сетио: када сам последњи пут нешто тако доживео?… Да ли сам тако што уопште доживео?… Да ли сам некада тако писао?… Са таквом грозницом?… Таквом сигурношћу да је то што пишем истина, и то таква истина коју сам могао да изговорим само ја, и нико ни пре ни после мене?
Онда сам кроз своје сећање брзо пожурио уназад, прелиставао сам у свом духу све партитуре и ноте, заустављао сам се код овог или оног места и поново бих га одбацио, па бих тражио даље, док поново нисам стигао на почетак. Чујте, сâм сам се ужаснуо над том заборављеном успоменом: тамо на почетку ми се појавила слика високе, ногате, риђокосе девојке и ја сам одједном схватио да је то сестра моје медицинарке, да су оне сестре, сестре моје чежње, сестре мог унутрашњег ја, оног најличнијег ја које нас предодређује и покреће, а истовремено се пред нама као ронилац скрива у наше властите дубине.
Видео сам је јасно пред собом: ижџикљала четрнаестогодишњакиња, пегава и бледа, са фантастичним великим очима. Одмах потом ми је у сећању оживела читава сцена: продавница где сам као дечак одлазио мајци по брашно и шећер, продавница са изложеним пакетићима, кутијама, флашама и конзервама од пода до плафона. Ту је потом малени трговац, ошишан на јеж, оштрим гласом нешто виче позади иза пулта, одакле полако и бојажљиво излази она на својим крхким ногама. Посматрам је, упијам се у њену тугу. Она стаје на врхове прстију и извлачи са једне полице пакет. Трговац јој онда пред целом радњом удара шамар. А она се окреће, предаје пакетић некој дами која стоји испред пулта; предаје јој пакетић и осмехује се; да, осмехује се моћно и на силу, али њене пеге ми у том часу изгледају као смеђе сузе приковане на лицу. Стојим и посматрам је. Онда и она мене погледа својим великим смеђим очима, а ја у себи осећам такав талас љубави које мојих четрнаест година не могу да поднесу, и затварам очи.
Потом стижем кући и не мислим ни о чему већ само о њој. То бледо лице, лице од сира и снега, све то бедно и тужно, и тај њен мантил који јој је мали, све то постаје плен моје жалосне љубави у којој грцам немајући за њу никаквих речи, јер са својих четрнаест година немам никаквог искуства, па стога и никакве речи, једино ми преостају нејасна осећања са којима не знам шта ћу. Онда у том предугачком поподневу пуног мучног зијања узимам у руке нотну свеску. У то доба сам још увек ишао на часове хармоније, а у свескама сам имао пуно задатака; учитељ ми је задавао разне мелодије које је требало да код куће хармонизујем у четворогласу. Тог пута сам морао да хармонизујем песму Девојче, девојче, ластавица. Уопште ми се није радило, али те речи „девојче, девојче“ су ме одједном заинтересовале. У себи сам се пак читаво то поподне обраћао риђокосој девојци, не знајући притом, шта бих јој рекао; хтео сам да је утешим, али нисам знао којим речима. А сада сам их знао – „девојче, девојче“. И ту се нашао клавир. Почео сам да хармонизујем та четири једноставна такта, учинивши тако музику тумачем између себе и девојке. Знате ту песмицу. Сваком ко би је хармонизовао наметнули би му се одмах овакви спојеви:

Али ја нисам био баш задовољан постојећом хармонизацијом, била је превише јасна, проста, сирова, а ја сам у речи песме хтео да унесем нешто потпуно другачије, своју тугу и суосећање и жал и љубав и патњу и нежност, а онда сам поучен са нешто мало знања о наизменичним акордима почео да испитујем најразличитије варијанте хармонизације, све док коначно нисам имао осећај да је ова обухватила баш све што је било у мени, а што сам хтео да кажем:

Учитељ ме је изгрдио када сам му на следећем часу показао урађен задатак. Констатовао је да су алтернације неприродне и пребацио ми је коришћење паралелних октава. Али ја сам се заинатио и нисам устукнуо. Да, сада то знам: тада сам постао композитор. За мене тада музика постаје нешто више од техничког задатка или складиштење позајмљених израза којима сам се опијао приликом дечијих бучних клавирских импровизација. За мене је музика постала начин да изразим самог себе. Онда сам по први пут схватио да је за хармонијску везу могуће борити се. Да за мелодију или хармонију не тражимо спојеве који су лепи, већ оне који су тачни.
Да, тако је то некако било.
Сестрице једноставности, моје фантазије, моје чудне љубави, како је несхватљива ваша моћ! Нисам то могао да издржим. Осећао сам да даље нема смисла то одлагати. Подигао сам слушалицу и позвао Медицински факултет. Сазнао сам да госпођа Камила више не долази тамо. На дуже време је са својим супругом отпутовала у неки словачки град на праксу.
Уколико мислите да је то некава радост када чујете своју композицију изведену по први пут на новом концерту, онда грешите. У полупразној сали са вама седи око педесетак људи од којих трећину чине злонамерни људи из бранше, трећину глупи снобови, а трећину случајни чудаци. Онда вам ваша композиција изгледа као писмо које се изгубило на погрешној адреси.
Тако је то изгледало када је након три месеца требало да се изведе моја соната. Уз све ово, када је сала утихла а први пијаниста закорачио на подијум, поменутој трострукој публици придружила се брзим и бојажљивим кораком још једна слушатељка: Камила. Уопште нисам сујеверан, али оваква неочекивана подударност између дуго очекиваног доласка вољене жене и првог извођења композиције која је била написана о њој, морала би да вас фасцинира и сугерише вам илузију о судбинској намерности. Послушао сам цео концерт занесено, а моја соната ми се свиђала као и дана када сам је написао. Да, рекао сам да ће доћи дан када ћу за собом спалити све своје ноте, али ове ћу ипак сачувати.
Када се концерт завршио, избегао сам све познанике и пожурио сам ка њој. Треба схватити да сам управо њу три месеца чекао, три месеца сам о њој сањао, три месеца сам замишљао како ћемо се случајно срести и како, поставши присни због чекања, без речи падамо једно другом у загрљај. Верујте ми да се не сећам ниједне једине речи коју смо разменили; био сам опијен. Стиснуо сам јој руку. Лебдео сам у њеним очима као првог дана када сам пред њом лежао распорен. И чинило ми се да је широко степениште Дома уметности по којима смо силазили доле, свадбено степениште. Но ипак, како сам тако са њом по степеништу силазио, одједном сам се укочио. Доле у предворју шетао се песник. Камила је изненађено погледала зашто сам остао да стојим насред степеништа. Показао сам јој покретом главе надоле. Мирно је одговорила: „Да, то је мој муж.“
Доживео сам у животу ситуације када жена са којом варате њеног супруга, подлегне несрећној заблуди поштења и одлучи да све разреши отворено утроје. Бунцао сам; сан ми је сакрио стварност. Нагађао сам да баш у такву ситуацију доспевам, а тек када сам видео песников искрен осмех схватио сам да су моји страхови сувишни, па нисам знао да ли због тога треба да се радујем или да жалим. „Страшно ми је жао“, извињавао се песник и згњечио ми руку, „што нисам чуо вашу композицију. Све до сада сам морао да будем у болници. Рекао сам жени да бих веома волео да се са вама сретнем.“
Ни сâм не знам како, али нађох се потом у њиховом стану. Живели су под киријом и имали су само једну собицу скромно уређену са једним креветом, столом и четири столице. На столу је стајала ваза са великим букетом белих ружа. Једна ружа је била издвојена и лежала је на столици која је покрај кревета стајала уместо ноћног сточића. Изнад кревета је висила урамљена велика Камилина фотографија. Око те фотографије су у зид били забодени црвени папирни каранфили какви се продају на првомајској паради. То ме је подсетило на некакву наиву којом се украшавају сеоске слике Богородице на мукама, и стегло ми се срце. На зиду се још налазила фотографија грчког бацача диска исцепана из неког часописа. Схватио сам да сам изгубљен: био је то стан савршених љубавника.
Кад је Камила на моменат отишла у кухињу, песник је започео готово без увода: „Драго ми је да са вама могу да разговарам. Ви сте композитор, а ја покушавам да пишем песме. Могли бисмо да разговарамо о нашим преокупацијама.“
„Оставите ви наше преокупације,“ рекао сам му.
Али песник је протествовао готово тврдоглаво: „Зар желите да разговарамо о времену? Не волим празне вечери. Било би поптуно сувишно што смо се онда уопште сусрели.“
Рекох му у себи да наш сусрет уопште није сувишан јер је одједном открио понижавајућу дефинитивну самообману свега што је чинило омамљујућу садржину последњих месеци мога живота.
– Мислим – рече песник када је видео да и даље оклевам – да би најпре требало да се представимо један другоме. Шта под тим мислим: да се „представимо“. Просто да видимо на који начин нас двојица размишљамо. Кажите ми, зашто се ви лично бавите уметношћу?
Уопште не волим да причам о тим великим питањима; доводе ме у недоумицу, а те вечери су ми била стопут одвратнија.
– Или да вас питам другачије – рекао је песник. – Какав смисао по вама има уметност у свету?
Загледао сам се у песника и одједном сам у његовом наваљивању уочио сенку отрцаног момка који је лоше познавао чешки језик и који је једном давно дошао да ме наговара на маздазнанску веру.
Срећом, Камила се вратила са флашом шљивовице. Песник је морао да налије чашице и сачека док не прогутам гутљај. Онда ме је нестрпљиво подстакао: – Па кажите!
– А како ви на то гледате? – устукнуо сам.
– Па пре свега морам да вам кажем – започео је песник – да ја разликујем две ствари: поезију и стихове. Стихови за мене још увек нису поезија. Песника не можемо да упознамо кроз оно што пише, већ према ономе како живи. Поезија је живот. Схватите, ја могу да стварам поезију, а да стихове уопште не пишем.
Загледао се у мене шта ћу на то да кажем, па је наставио: – Сада смо били на пракси у Словачкој, не можете ни да замислите како тамо још увек живе Цигани. У каквим страћарама! И колико их има у једној просторији! Једном су ме позвали у једну такву рупу, стара Циганка је имала упалу плућа. Ушао сам унутра, тамо је толико смрдело, а најмање деветоро Цигана се мотало око кревета. Знате шта сам прво урадио? Замолио сам их за чашу воде. Кад су ми је дали, ставио сам је уз узглавље старе Циганке и ставио у њу две беле руже. Тек онда сам je прегледао. Наравно да су Цигани због овог били потпуно збуњени. Схватите зашто вам ово причам. Песник би најпре требало да се понаша као песник!
– Завидим вам на професији – скретао сам разговор. – Која је ваша специјализација?
– Хтео бих да специјализирам хирургију – одговорио је песник и наставио: – На медицину сам заправо кренуо против своје воље, родитељи су ме на то натерали, док сам ја хтео да пишем стихове, зато сам учење отаљавао. Све док нисам упознао Камилу… – окренуо се заљубљено ка њој, а она је сагла главу као мадона. – Камила је, наиме, потпуно другачија него што су друге медицинарке. Камила је пошла на медицину, јер воли људе. Камила је већи песник од свих песника. Разумите ме, ја сам схватио да је поезија у медицини!
Песник се узбудио, устао је са столице и почео да хода по соби: – Потпуно сте у праву када кажете да је медицина велики позив! Само што сам ја данас таквог мишљења по којем би свака људска делатност требало да буде медицина!
Погледао сам у Камилу. Посматрала је успламтелог мужа са занимањем. Сипао сам себи пиће без нуђења.
А песник је наставио: – Немојте мислити да ми је у почетку било све јасно као што је сада. Такође сам најпре замишљао да бити уметник значи бити боем, ићи у таверне, мењати девојке, пијанчити, али рећи ћу вам, то је катастрофална грешка. Из нечега што је болесно, ипак не може да настане лепота! Јер је услов лепоте управо здравље! Видите, тог бацача диска на зиду нисмо ставили тамо случајно! У Грчкој су се на Олимпијади истовремено такмичили спортисти и уметници, јер су имали један циљ: да створе здравог човека!
Камила је седела преко пута мене са својим прозрачним меланхоличним лицем, а ја сам одједном схватио да сам погрешио у својој првобитној процени, и да то није никаква суосећајна мелахнолија која из Камиле избија, већ мирно самопоуздање и сталожена вера у властиту истину чија укоченост на себе навлачи варљив изглед туге.
Песник је наставио своје страсно излагање све док на крају није покушао да заврши своја размишљања о томе како је циљ поезије, наводно, здравље; поезија би требало да постане медицина духа и да с тим у вези, мрзи сваку болесну, нездраву уметност.
Обузео ме је бес. „Као што не постоји леп или ружан рак, тако не постоји здрава или нездрава уметност. Немојте бркати појмове из једне области у другу!“
Песник се није дао уплашити, него баш супротно, сав се озарио због дебате, одговорио ми је, ја опет њему, почели смо да се свађамо док се песник није поново вратио на почетак разговора и повикао: – Уметност ипак мора да има неки свој смисао! Свој циљ!
– Вероватно – рекох.
– Па онда какав? Изјасните се!
Слегнуо сам раменима.
– Ви дакле пишете, а немате појма због чега? – напао ме је песник: – Па то ипак није могуће! Онда бисте били обичан преварант. Свакако сте нешто желели да кажете када сте писали ту сонату! Желели сте да њоме људима саопштите некакву истину!
Насуо сам себи још једну чашицу и прогутао гутљај.
– Или вам није било стало ни до какве истине?
– Хтео сам да саопштим истину; свакако нисам намеравао да лажем – одговорио сам му.
– Али какву истину? Шта сте хтели да кажете? Ја кад нешто пишем, то је онда због тога јер желим да људе уверим у конкретну истину!
– Шта мислите под речју истина?
– Истину! – повикао је песник.
– Аха, мислим да вас разумем – рекао сам му: – Истина је за вас нека одређена мисао у коју сте а приори уверени и коју желите да обнародујете. Довољно је да се она само транскрибује нотама или речима. Само што онда ви нисте више песник, већ свештеник.
ؘ– Свештеник? – протествовао је песник.
– Или учитељ – рекао сам му.
– Мислим да уметник никако не би требало да се стиди када би га људи сматрали за свог учитеља – огласила се сада Камила својим мудрим гласом, беху то њене прве речи током наше дебате. – Мој отац је случајно био учитељ. Увек сам му завидела колико су га његови ученици волели, и како су му се дуги низ година обраћали за савет. Знате, можда нас ви и не разумете баш добро. Али, када бисте сваки дан ишли по одељењу као ми и видели све оне несретнике, не би вам било глупо то што Роберт каже да би уметност требало да дели здравље.
Погодило ме је то што је Камила иступила против мене, па сам на њене речи одреаговао преосетљиво: – Што да теоретишемо. Чули сте моју сонату. Како вам се чини? Да ли је здрава или болесна?
– Рећи ћу вам шта о томе мислим – одговорила је Камила, и ја сам склопио очи да не видим то мирно, тужно лице које ме је сваки дан три месеца верно пратило. Говорила је полако и озбиљно: – Много волим музику. Мој отац је код куће имао хармонијум, и када би сео да свира, за мене је то био празник. Верујем музици. Често размишљам о томе да би код нас она требало да постане саставни део терапије. Колеге за то свакако немају слуха, јер не схватају колики утицај музика има на психичко стање човека. Знате, ја бих хтела да пацијентима у одређени део дана приређујем концерте са грамофонских плоча које би локални разглас преносио директно у собе. Уверена сам да музика уздиже, да лечи, да поспешује снагу. Пуштала бих им Баха, Моцарта, Сметану, Дворжака… Али вашу музику не бих могла да им пустим.
– Значи та соната вам се није допала? – упитао сам тихо.
– Зашто сте је написали? Шта сте њоме хтели да кажете? Кога сте њоме хтели да обрадујете? – Питала је Камила чије су речи звучале као смртна пресуда. – Немојте се љутити што сам искрена – рекла је одмах потом пошто је видела да ћутим.
Ништа нисам рекао и долио сам још једну чашицу шљивовице. У глави и срцу ми је била празнина. Овај гутљај ме је мало раздрмао, а онда је настала тишина док песник није весело рекао:
– Тако смо вас покопали, а сад ћу ја вама дати прилику да ви мене покопате. Па кад смо се већ састали, барем да се што боље упознамо. Сада пишем циклус стихова, биће то дванаест песама и више их никада нећу писати, јер желим да у тим песмама буде све. Да се после њих више ништа не може рећи.
– Мислите да се нешто такво може написати? – питао сам и механички сипао нову чашицу.
– Може – рекао је песник и почео да рецитује.
Био сам спреман да га не слушам. Иако је његов говор био наиван, у њему се осећао елан и занос својствен добу које је, нажалост, већ десет година иза мене. Наивност таленту не смета и ја сам се његовог талента у том моменту прибојавао, бојао сам се да ћу бити побеђен и посрамљен, да ће ми један од оних момчића за које сам некад навијао због њихове неуздржаности и смелости, сада приредити горку надмоћ своје младости, не само у љубави, већ и у уметности.
Међутим, већ након првих стихова сам изоштрио слух јер сам неоспорно препознао да је поезија коју слушам одвише мизерна. Прва песма је била о плесачу који партнерку подиже „као чашу вина“, а завршавала се уверавањем да је живот диван. Друга је постепено набрајала много сјајних и величанствених предмет, да би се завршила поентом да „ја највише волим просте беле раде“. Трећа је била о узалудности донжуанства и о томе како је песник у једној жени пронашао све: авантуру и мир. Једноставно речено, најбаналније моралистичко стихоклепаније.
– За сада имам само ове – рекао је песник. – Како вам се чине?
Насуо сам нову чашу и замислио се. Онда сам му одговорио: – Али оне ваше песме које сте објавили у алманаху, и које су се рецитовале на Филозофском факултету, звучале су сасвим другачије.
– Стварно? – упитао је песник задовољно.
– Свако од нас је некада направио неку грешку – насмејала се снисходљиво млада госпођа.
– Дечје болести – додао је песник.
– Онда нисте тако размишљали као сада.
Песник је оклевао. – Ваљда нисам. Ваљда сам онда све само наслућивао.
– Стварно сте то наслућивали? – питао сам неповерљиво. – Али шта је проузроковало такву промену? – питао сам даље. – Између божје задњице, о којој сте онда писали, и ваше садашње поезије – савршено хигијенске, ипак постоји некаква граница. Не прелаз, већ провалија! Кажите, шта је проузроковало такву промену!
Песник се мало снебивао, а онда је тајанственим осмехом погледао своју госпођу: – Је лʼ смем да кажем?
Камила је чедно слегла раменима.
– Ми то пишемо заједно – рекао је песник.
Нисам могао да схватим: – Заједно?
– Па да! Заједно! – Онда је почео да прича с таквом озбиљношћу да ме је жацнуо: „Када се двоје људи воли – а Камила и ја се волимо – онда све раде заједно: не сме постојати ништа у чему би једно од њих учествовало само. Они образују, не два, већ један живот! Чујте, образују! Љубав је стварање! Ми желимо да проживимо живот као песму. А ти стихови, морали би бити само цвеће које ће израсти из нашег живота.
– Значи, мислили сте само сликовито како пишете заједно!
– Ма не! Уопште не у пренесеном значењу, већ дословно! На пример, она песма о љубави, о узалудном донжуанству, то је била Камилина идеја, ја сам то само записао; и она метафора о играчици што је као чаша вина, то је Камилина метафора; и она о белој ради, то је Камила смислила, она каже да је бела рада најлепши цвет јер је најједноставнији.
Облио ме је талас нежности и мира, био сам помало припит и одједном сам осетио љубав према оба супружника, према овим лошим песницима и савршеним љубавницима. Насуо сам нам чашице, нуткао сам их да пију, смејао се и наздрављао им.
– Моја сестрице! Најбоља међу сестрицама! – проговорио сам свечано. – Наше сродство било је упредено из опсене, али ја проглашавам да ми ниси ништа мање сестра него што си била. То слатко и несретно предиво опсене, наиме, тако верно припада људском животу, да немамо право да га не признамо. Најбоља међу сестрицама – подигао сам чашу увис – волим те непрестано!
Иако ме нису разумели, обоје супружника се осмехивало, опраштајући ми овакву присност. А ја сам био незаустављив: – Ти будитељице музике! Ти успаванко песника! Ти кротитељко боема! Ти варљива меланхолијо! Ти луда мисионарко! Ти савршени пророче!
Још дуго смо се радовали брбљајући и надговарајући се.
Када сам полазио, песник ми је дао белу ружу и рекао да је ово вече које смо заједно провели, сама поезија.