Милан Кундера
НАЈБОЉА МЕЂУ СЕСТРИЦАМА

 

Моја прича почиње на операционом столу. Није то баш пријатан почетак, али шта да се ради. Ни мени такође није било пријатно да лежим тамо везан за руке и ноге, горе и доле прекривен чаршафом, откривен само негде насред тела, избоден инјекцијама, а после исечен.
У почетку ваљда и нисам био толико депримиран због болова колико због других околности које су учиниле да се осећам пониженим. Овде су ме довезли на смешном покретном кревету, две сестрице су ме нагог подигле на сто и привезале ме за њега, двоје студената и једна студенткиња медицине били су ту баш на свом стажирању и посматрали су како изгледа моја кожа, моја крв, моје артерије и пожутели слој сала. Бојао сам се да погледам горе у дивовско осветљење у чијој округлој површини се у чудној изобличености рефлектовао призор из кланице. Имао сам гадљиви страх од своје унутрашњости, од читавог тог тајанственог света који сам, не познајући га, носио у себи, а који сада након отварања хируршким ножем, бестидно испада. У том моменту нисам био ништа више од пуке посуде; дух се из ње одселио и за собом је као јединог заступника оставио страх. При овој горкој интервенцији хирург је покушао да ме анимира, али његове речи су звучале празно.
Операција је некако дуго трајала и ја сам почео да осећам бол. На моменте сам зајаукао. Осећао сам колико сам био мокар од зноја, а изнад себе сам одједном видео нагнуто лице девојке у белом мантилу; није гледала у мој стомак као двојица њених колега, већ у лице. „Није то ништа, проћи ће,“ рекла је и обрисала ми чело влажном белом тканином. Хтео сам да јој нешто кажем, хтео сам да некако забашурим своје јауке, али речи су се запетљале и из њих није произашло ништа друго до бесмисао: „Ја сам посуда за отпад…“ Насмејала се и рекла: „Ништа се због тога не секирајте, то смо сви ми“, и поново ми је обрисала чело, а мени се у том моменту учинило – будући да ме је бол већ носио до прага бунцања – да се у некаквој празнини нада мном нагиње жена, бљештаво бела, бледа и прозрачна, тако како се прозрачним чине они који уопште на себе не мисле, и овде су само стога како би суосећањем преузимали наше болове. Упирао сам поглед ка њеним очима. Не, држао сам се њених очију као сламкe спаса.
Не бих вас више задржавао код тако непријатне ствари као што је операција. О томе сам ипак морао да говорим, јер се догађај о којем желим да причам врти око оне медицинарке што је поседовала прозрачно лице са прелепим цртама, а изнад свега једноставност и нежност, и тугу, тугу која није растуживала већ се спуштала на моје мисли као мелем. Када сам поново лежао у свом кревету, стално сам је видео пред собом, иако су ми очи биле затворене а тело непокретно, замишљао сам њен глас који ми је одјекивао у сећању у најразличитијим реченицама.
А онда када је дошао да ме прегледа хирург који ми је посветио нарочиту пажњу, будући да је волео музику, питао сам га ко је била та девојка која је посматрала моју операцију. „Мислите на Камилу?“ рече. „Она је баш пријатна жена, супруга оног песника Винклера, ако сте за њега чули; такође је медицинар, обоје су пред дипломирањем.“
„Винклер“, понављам, „не, то име нисам чуо“, а био сам помало разочаран јер сам то име од раније ипак знао. Да буде јасно, нисам имао ништа против тог момка, и познавао сам га само површно са некаквих вечери које смо ми композитори организовали заједно са огранком писаца или с ким већ. Био је то, такорећи, аутор који је тек започињао, није издао ниједну књигу, само је објавио пар песмица у некаквом алманаху младих аутора, и нешто се од њих рецитовало. Изазвао је узбуђење песмом која се некако овако завршавала:

Иђаше по мосту и помете корак
и тако се нађе ногама на небу
Ципелом запара небески свод
а велика рупа у плаветном платну
откри божју задњицу.

Колико ми је познато, културни функционери у мом граду тада никако нису били одушевљени овом песничком тврдњом, нису у њој видели похвалан атеистички сарказам, већ су је пре доживели као хулиганство и ексцес који заслужује осуду, због чега нису осуђивали само младог песника, већ читаву његову генерацију. Ја сам према њима, десет година млађим од мене, имао најбољи однос, а на њихову неуздржаност и мангуплук никада се нисам љутио. А сада, када ми је хирург рекао да је блиставо бела девојка заправо жена тог младог песника, све се променило. Говорио сам да су то размажени момци који су све добили за џабе, одбојно очигледни, одбојно неповерљиви, пљачкаши који нам иду за петама како би јефтино пљачкали територије које смо ми уз губитке освајали. И стога још више осетих чежњу за том прелепом и тужном медицинарком.
Зато сам се веома обрадовао када се три дана након операције појавила на вратима и пошла право ка мом кревету. Спустила је длан на моје чело и рекла: „Имате температуру.“ Стварно сам је имао, те сам јој рекао: „Био сам тужан без вас.“ Села је потом на столицу која је била поред кревета и рекла ми да ме заправо одавно познаје, и да је слушала моје композиције.
„Немојте ми причати о музици!“ – усправио сам се у кревету и фарисејски је прекинуо. Да фарисејски; јер ја сам заправо желео да причам о музици, о музици коју сам омрзнуо и без које нисам могао да живим. Био сам тада, како се каже, у стваралачкој кризи и што је још горе – нисам се против тога борио, био сам спреман да одустанем. Имао сам тридесет три године. То је доба када песници умиру. Критично доба уметника. Доба када се таленат одозго стечен, истроши. Доба у којем мудро погибе господ Исус. Да, негде између тридесете и тридесет пете налази се невидиљива тачка која вероватно обележава средину живота. Када ту тачку пређете, све ће се око вас променити. То изгледа као да сте се попели на врх брда. Живот који је пре тога био скривен иза хоризонта, који је био несагледив и тајанствен, од којег је свашта могло да се очекује, појавиће се одједном пред вама у свој својој запањујућој скромности. Сагледаћете крај својих снага и могућности, и одједном ће вам постати јасно шта ћете у животу још успети да урадите, а шта је оно што више никада нећете. Проћи ће вас жмарци по леђима, јер ћете одједном спознати стварну димензију властитог живота, након чега констатујете да је то нормална људска димензија, мала и убога, дубоко испод мере ваших снова. Обузеће вас осећај, да уколико погледом допрете до краја живота, да сте тиме на неки начин апсолвирали своју прву смрт, некакву предсмрт, испит тог бити мртав.
Код мене је то већ тако: моје тридесет и три године су ми одједном отворено саопштиле моју горку просечност. Шта? Сумњате да сам лажно скроман? И госпођа Камила је то посумњала када сам јој све ово грозничаво саопштио. Али, нисам се претварао. Наравно да знам да сам успешан композитор, да се моја дела изводе, да зарађујем новац и да ме хвале. Знам да сам већ доста тога написао; за нешто су ме од тога и замолили. Осим квартета и соната, писао сам и музику за спартакијаду, музику за филмове и позориште, приписали су то коначно мом поштењу и обзирности. Само што сам се ја одједном уплашио. Чиме је то унутар мене скривено то мноштво тонова? Каквом је то златном подлогом скривено? Шта ако се одједном открије да су све то само јако добро израђене лажне кованице без покрића? Шта ако ме оптуже за фалсификовање?
Схватите, нисам дилетант, ја познајем свој посао. Али умети нешто, не значи много ако је у питању уметност. Знате, и ципела испод просека коначно нађе своју захвалну ногу. Али шта је са просечном сонатом? Крајње је непотребна. Да ли онда можете да се привикнете на тај осећај понижења када схватите, да све те ноте са којима сте се мучили, на свету баш и не би морале да постоје? Да њима нисте рекли ни за длаку ништа ново, него што су другим нотама већ успели да кажу други? Да када стигнете до краја живота читаво своје славно дело можете да спалите и пустите да гори као хрпа новина, и нико на свету неће имати разлог да вам то забрани?
Све то и још штошта друго, избацио сам из себе испровоциран блиском Камилином присутношћу. Камила ме је пажљиво слушала, неколико пута ми је упала у реч, а на крају је ућутала и загледала се дуго негде изван мене:
„Мислим да би за таквог уметника могла много да учини жена која би га волела. Можда се све тако дешава зато што је такав уметник превише сâм. Сваки бунар може да пресуши, али када их има два, онда су као спојени судови, један се улива у други и практично су неисцрпни.“
То што је Камила говорила није имало ваљану логичку повезаност са мојим размишљањима; али тог момента ја то нисам схватао. Једноставност са којом је изговарала те помало патетичне реченице, нечим ме је омађијала, и ја сам је слушао као да ми је саопштавала какву посланицу. „Уметници некада греше у начину живота који воде. То боемство, екстраваганција, пијанке, потуцање од једне жене до друге, све то ваљда убрзава ту усахлост, зар не? Зашто баш сви уметници живе тако нездраво, када би управо они требало да буду проповедници здравља… Разумете ме?“ наставила је.
Гледао сам њено тужно лице, концентрисао сам пажњу јер сам одједном био уверен да се и она мени – скривено и децентно – исповеда; чинило ми се да из ње проговара глас неутољене чежње, и да ми прича о томе шта је желела да оствари са младим песником, а шта се разбило о његову незрелост, о његово грчевито боемство. Била ми је блиска. Осећао сам да је њен поглед, њено светло лице, њен бели мантил, да је све то утеха која ми је потребна. Веровао сам, не – знао сам да ће се наше чежње у наредним данима негде сусрести и спојити. Нисам се суздржао. Узео сам је за руку. Рекао сам јој: „Не знате колико ми је драго што сте дошли.“
„Бунцате,“ рекла је.
„Дођите код мене опет,“ замолио сам је кад је уплашено одлазила; али, више није дошла.
Из болнице су ме убрзо пустили кући. Стигао сам у своју гарсоњеру и осећао сам се као да сам стигао у уклети свет. Клавир који је некад био вечито отворен и прекривен гомилама нотног папира био је затворен, и уместо мушичавог нереда на њему је сада стајала само прашина. Утичница телефона је била искључена из зида. Звонце изнад врата било је умотано у чарапу. Тако сам напустио своју гарсоњеру пре него што сам отишао у болницу, и тако моја гарсоњера изгледа скоро три четвртине године. Згадиле су ми се жене које су током дана звале, а увече пак долазиле. Згадио ми се живот успешног произвођача нота. А ноте – ноте су ми изгледале као козји брабоњци. Већ је три четвртине године откако сам одбио да будем обична коза. Престао сам да пишем.
Након повратка из болнице још увек сам био на боловању. Осећао сам се невероватно. Замислите, најмање десет година нисам знао како је то кад се ништа не ради. Радим на радију и сваки одмор сам у потпуности посвећивао музици. Већ сам заборавио како то изгледа кад се слободно предаш доколици и љуљушкаш се сладострасно на њој као на каучу. Заборавио сам како мирише трава. Првог дана отишао сам одмах у шуму иза града и легао сам у њен горак дах. Са ужасом сам схватио да земља није само појам из песама или астрологије, већ да је то иловача прекривена маховином и травом и коровом и са хиљаду малених буба и да издише мирис као све што је живо.
Да ли сам заборавио на своју светлу девојку? Нисам је заборавио – али хтео сам да о њој још мало сањарим, па тек онда да јој се јавим и са њом се нађем. Чинило ми се да ми никако не може умаћи. Ако смем да кажем, прилично цинично: био сам уверен да је у том њеном лошем браку имам остављену као месо у фрижидеру.
Уосталом, непрестано сам је замишљао поред себе; са њом сам ишао на обалу реке Свратке да посматрам како вода тече. Мој отац је био рибар, и ту је обичавао да седи под ниским гранама жбуња на иструлелом степеништу које је водило до воде. Био сам чудесно срећан што се тамо све налазило као и пре. Говорио сам неприсутној девојци: „Гле, човек би стално само преправљао свет, па ипак је увек одушевљен када пронађе нешто што је остало нетакнуто.“
Једном сам из брњенске четврти Жабовжески ишао горе по шумском путу до Козјег брда. На једном месту шума се проредила: зауставио сам се тамо, и са неприсутном девојком загледао се доле ка долини. Показивао сам јој сеоску улицу која из Жабовжесака води до Комина; показивао сам јој црвени трамвај који у даљини иде преко ливаде, уз реку под шумом, разиграно као да вози децу на излет. Говорио сам јој да онај ко уђе у тај трамвај, може да се у њему вози искључиво и само – никуда, без било каквог циља, јер људи једнако због циљева заборављају једни друге, док сâм живот постаје циљ а никаква радост; коначно, показивао сам јој шуме преко пута нас и њихов јарко зелени зид, толико стрм да није било тешко да се у њему замисле маскирани прозори уз које би могле да се поставе мердевине, уз њих се попне и кроз те прозоре прође некуда у другачији свет, негде изван властите журбе, некуда где човек има времена да буде сâм са собом.
И док сам јој тако показивао овај предео око Свратке, чуо сам у даљини пој у којем је учествовало неколико високих гласова. Најпре сам помислио да су то деца на излету, али онда сам, у нарочитој разборитости и прекидима тог појања, почео да предосећам нешто друго. Уосталом, када су гласови на тренутак утихли, јасно се чуо звук жетелачког српа. Пошао сам пар корака у правцу песме и иза дрвета сам угледао три старице како седе на граници бусена траве. „Запеваћу вам сада нешто другачије, девојке…“ рекла је једна од њих и запевала песму стару најмање двеста година: „У Брну на Штимберку стоји врани коњ…“ Певала је то другачијом мелодијом од оне коју сам познавао из песмарице, мелодијом осетно једноставнијом, дурски, мешала је речи и није отпевала више од средине треће строфе – али ја сам стајао усхићен чувши тај глас прастарог села који је овде одјекивао скоро усред града, стајао сам одушевљен трима старицама које су себе називале „девојкама“, јер уосталом, зашто се и не би тако називале, кад оне у ствари још увек и јесу девојке, иако их је тело затекло и опколило млохавим ткивом. Три затечене девојке овде су тако певале, а ја сам их показивао неприсутној девојци будући уверен, да је бескрајно важно ослушкивати то појање затечених девојака, слушати тај двеста година стари пој, јер човек који проналази, открива и напада свемир, кроз историју се – што даље то брже – све више сурвава у непознато. Да ли би онда могао да на овом вртоглавом путу сâм себи буде довољан, да ли би могао да побегне и изгуби се од самога себе, а шта ако онда себе више не би могао да пронађе? Шта ако се ја сâм више никада не пронађем?
Тог дана сам се вратио кући у нарочитом расположењу. Чинило ми се да сам коначно сидром напипао некакво дно; да сам коначно самог себе сусрео; да сам пронашао својеврсну давно изгубљену једноставност без које се не може живети. Сва ова осећања су се у мени надвикивала и формирала нарочити садржај моје љубави. Да, заљубио сам се; а љубав није само осећање; унутар тог осећања као у некаквој љуштури постоји језгро које увек има различиту боју и различит мирис, најчешће потпуно обичан и свакодневни, али понекад једнако нарочит и јединствен. Нисам могао да речима изразим тај посебан и бескрајан садржај моје љубави према Камили, али чинило ми се да сада све зависи од тога како ћу га артикулисати и позајмити му глас који ће трајати дуже од пролазности мојих авантура.
Што да унедоглед причам: био сам испуњен музиком. Сео сам за клавир и одсвирао кратак мотив који ми је пао на памет, поново сам га одсвирао, па још једном, и још једном, био је дирљив, једноставан, мучан. Препустио сам се да ме опија на моменат, а онда сам почео да грозничаво пишем, и то без клавира на коме сам тек повремено проверавао по који звук појединог тонског низа. Писао сам до дубоко у ноћ. Написао сам дугачки став за клавир, знајући да је то други став до сада ненаписане клавирске сонате чији сам троделни облик ипак сада предосећао. Писао сам неколико дана, такорећи нисам излазио из куће, и када сам на последњу ноту дописао дебелу линију устао сам, протегао се и осећао сам да поново владам. Било је поподне, отворио сам прозор и нагнуо се ка прљавом, па ипак сунцем свечано осветљеном, дворишту своје зграде.
Онда сам се сетио: када сам последњи пут нешто тако доживео?… Да ли сам тако што уопште доживео?… Да ли сам некада тако писао?… Са таквом грозницом?… Таквом сигурношћу да је то што пишем истина, и то таква истина коју сам могао да изговорим само ја, и нико ни пре ни после мене?
Онда сам кроз своје сећање брзо пожурио уназад, прелиставао сам у свом духу све партитуре и ноте, заустављао сам се код овог или оног места и поново бих га одбацио, па бих тражио даље, док поново нисам стигао на почетак. Чујте, сâм сам се ужаснуо над том заборављеном успоменом: тамо на почетку ми се појавила слика високе, ногате, риђокосе девојке и ја сам одједном схватио да је то сестра моје медицинарке, да су оне сестре, сестре моје чежње, сестре мог унутрашњег ја, оног најличнијег ја које нас предодређује и покреће, а истовремено се пред нама као ронилац скрива у наше властите дубине.
Видео сам је јасно пред собом: ижџикљала четрнаестогодишњакиња, пегава и бледа, са фантастичним великим очима. Одмах потом ми је у сећању оживела читава сцена: продавница где сам као дечак одлазио мајци по брашно и шећер, продавница са изложеним пакетићима, кутијама, флашама и конзервама од пода до плафона. Ту је потом малени трговац, ошишан на јеж, оштрим гласом нешто виче позади иза пулта, одакле полако и бојажљиво излази она на својим крхким ногама. Посматрам је, упијам се у њену тугу. Она стаје на врхове прстију и извлачи са једне полице пакет. Трговац јој онда пред целом радњом удара шамар. А она се окреће, предаје пакетић некој дами која стоји испред пулта; предаје јој пакетић и осмехује се; да, осмехује се моћно и на силу, али њене пеге ми у том часу изгледају као смеђе сузе приковане на лицу. Стојим и посматрам је. Онда и она мене погледа својим великим смеђим очима, а ја у себи осећам такав талас љубави које мојих четрнаест година не могу да поднесу, и затварам очи.
Потом стижем кући и не мислим ни о чему већ само о њој. То бледо лице, лице од сира и снега, све то бедно и тужно, и тај њен мантил који јој је мали, све то постаје плен моје жалосне љубави у којој грцам немајући за њу никаквих речи, јер са својих четрнаест година немам никаквог искуства, па стога и никакве речи, једино ми преостају нејасна осећања са којима не знам шта ћу. Онда у том предугачком поподневу пуног мучног зијања узимам у руке нотну свеску. У то доба сам још увек ишао на часове хармоније, а у свескама сам имао пуно задатака; учитељ ми је задавао разне мелодије које је требало да код куће хармонизујем у четворогласу. Тог пута сам морао да хармонизујем песму Девојче, девојче, ластавица. Уопште ми се није радило, али те речи „девојче, девојче“ су ме одједном заинтересовале. У себи сам се пак читаво то поподне обраћао риђокосој девојци, не знајући притом, шта бих јој рекао; хтео сам да је утешим, али нисам знао којим речима. А сада сам их знао – „девојче, девојче“. И ту се нашао клавир. Почео сам да хармонизујем та четири једноставна такта, учинивши тако музику тумачем између себе и девојке. Знате ту песмицу. Сваком ко би је хармонизовао наметнули би му се одмах овакви спојеви:

Али ја нисам био баш задовољан постојећом хармонизацијом, била је превише јасна, проста, сирова, а ја сам у речи песме хтео да унесем нешто потпуно другачије, своју тугу и суосећање и жал и љубав и патњу и нежност, а онда сам поучен са нешто мало знања о наизменичним акордима почео да испитујем најразличитије варијанте хармонизације, све док коначно нисам имао осећај да је ова обухватила баш све што је било у мени, а што сам хтео да кажем:

Учитељ ме је изгрдио када сам му на следећем часу показао урађен задатак. Констатовао је да су алтернације неприродне и пребацио ми је коришћење паралелних октава. Али ја сам се заинатио и нисам устукнуо. Да, сада то знам: тада сам постао композитор. За мене тада музика постаје нешто више од техничког задатка или складиштење позајмљених израза којима сам се опијао приликом дечијих бучних клавирских импровизација. За мене је музика постала начин да изразим самог себе. Онда сам по први пут схватио да је за хармонијску везу могуће борити се. Да за мелодију или хармонију не тражимо спојеве који су лепи, већ оне који су тачни.
Да, тако је то некако било.
Сестрице једноставности, моје фантазије, моје чудне љубави, како је несхватљива ваша моћ! Нисам то могао да издржим. Осећао сам да даље нема смисла то одлагати. Подигао сам слушалицу и позвао Медицински факултет. Сазнао сам да госпођа Камила више не долази тамо. На дуже време је са својим супругом отпутовала у неки словачки град на праксу.
Уколико мислите да је то некава радост када чујете своју композицију изведену по први пут на новом концерту, онда грешите. У полупразној сали са вама седи око педесетак људи од којих трећину чине злонамерни људи из бранше, трећину глупи снобови, а трећину случајни чудаци. Онда вам ваша композиција изгледа као писмо које се изгубило на погрешној адреси.
Тако је то изгледало када је након три месеца требало да се изведе моја соната. Уз све ово, када је сала утихла а први пијаниста закорачио на подијум, поменутој трострукој публици придружила се брзим и бојажљивим кораком још једна слушатељка: Камила. Уопште нисам сујеверан, али оваква неочекивана подударност између дуго очекиваног доласка вољене жене и првог извођења композиције која је била написана о њој, морала би да вас фасцинира и сугерише вам илузију о судбинској намерности. Послушао сам цео концерт занесено, а моја соната ми се свиђала као и дана када сам је написао. Да, рекао сам да ће доћи дан када ћу за собом спалити све своје ноте, али ове ћу ипак сачувати.
Када се концерт завршио, избегао сам све познанике и пожурио сам ка њој. Треба схватити да сам управо њу три месеца чекао, три месеца сам о њој сањао, три месеца сам замишљао како ћемо се случајно срести и како, поставши присни због чекања, без речи падамо једно другом у загрљај. Верујте ми да се не сећам ниједне једине речи коју смо разменили; био сам опијен. Стиснуо сам јој руку. Лебдео сам у њеним очима као првог дана када сам пред њом лежао распорен. И чинило ми се да је широко степениште Дома уметности по којима смо силазили доле, свадбено степениште. Но ипак, како сам тако са њом по степеништу силазио, одједном сам се укочио. Доле у предворју шетао се песник. Камила је изненађено погледала зашто сам остао да стојим насред степеништа. Показао сам јој покретом главе надоле. Мирно је одговорила: „Да, то је мој муж.“
Доживео сам у животу ситуације када жена са којом варате њеног супруга, подлегне несрећној заблуди поштења и одлучи да све разреши отворено утроје. Бунцао сам; сан ми је сакрио стварност. Нагађао сам да баш у такву ситуацију доспевам, а тек када сам видео песников искрен осмех схватио сам да су моји страхови сувишни, па нисам знао да ли због тога треба да се радујем или да жалим. „Страшно ми је жао“, извињавао се песник и згњечио ми руку, „што нисам чуо вашу композицију. Све до сада сам морао да будем у болници. Рекао сам жени да бих веома волео да се са вама сретнем.“
Ни сâм не знам како, али нађох се потом у њиховом стану. Живели су под киријом и имали су само једну собицу скромно уређену са једним креветом, столом и четири столице. На столу је стајала ваза са великим букетом белих ружа. Једна ружа је била издвојена и лежала је на столици која је покрај кревета стајала уместо ноћног сточића. Изнад кревета је висила урамљена велика Камилина фотографија. Око те фотографије су у зид били забодени црвени папирни каранфили какви се продају на првомајској паради. То ме је подсетило на некакву наиву којом се украшавају сеоске слике Богородице на мукама, и стегло ми се срце. На зиду се још налазила фотографија грчког бацача диска исцепана из неког часописа. Схватио сам да сам изгубљен: био је то стан савршених љубавника.
Кад је Камила на моменат отишла у кухињу, песник је започео готово без увода: „Драго ми је да са вама могу да разговарам. Ви сте композитор, а ја покушавам да пишем песме. Могли бисмо да разговарамо о нашим преокупацијама.“
„Оставите ви наше преокупације,“ рекао сам му.
Али песник је протествовао готово тврдоглаво: „Зар желите да разговарамо о времену? Не волим празне вечери. Било би поптуно сувишно што смо се онда уопште сусрели.“
Рекох му у себи да наш сусрет уопште није сувишан јер је одједном открио понижавајућу дефинитивну самообману свега што је чинило омамљујућу садржину последњих месеци мога живота.
– Мислим – рече песник када је видео да и даље оклевам – да би најпре требало да се представимо један другоме. Шта под тим мислим: да се „представимо“. Просто да видимо на који начин нас двојица размишљамо. Кажите ми, зашто се ви лично бавите уметношћу?
Уопште не волим да причам о тим великим питањима; доводе ме у недоумицу, а те вечери су ми била стопут одвратнија.
– Или да вас питам другачије – рекао је песник. – Какав смисао по вама има уметност у свету?
Загледао сам се у песника и одједном сам у његовом наваљивању уочио сенку отрцаног момка који је лоше познавао чешки језик и који је једном давно дошао да ме наговара на маздазнанску веру.
Срећом, Камила се вратила са флашом шљивовице. Песник је морао да налије чашице и сачека док не прогутам гутљај. Онда ме је нестрпљиво подстакао: – Па кажите!
– А како ви на то гледате? – устукнуо сам.
– Па пре свега морам да вам кажем – започео је песник – да ја разликујем две ствари: поезију и стихове. Стихови за мене још увек нису поезија. Песника не можемо да упознамо кроз оно што пише, већ према ономе како живи. Поезија је живот. Схватите, ја могу да стварам поезију, а да стихове уопште не пишем.
Загледао се у мене шта ћу на то да кажем, па је наставио: – Сада смо били на пракси у Словачкој, не можете ни да замислите како тамо још увек живе Цигани. У каквим страћарама! И колико их има у једној просторији! Једном су ме позвали у једну такву рупу, стара Циганка је имала упалу плућа. Ушао сам унутра, тамо је толико смрдело, а најмање деветоро Цигана се мотало око кревета. Знате шта сам прво урадио? Замолио сам их за чашу воде. Кад су ми је дали, ставио сам је уз узглавље старе Циганке и ставио у њу две беле руже. Тек онда сам je прегледао. Наравно да су Цигани због овог били потпуно збуњени. Схватите зашто вам ово причам. Песник би најпре требало да се понаша као песник!
– Завидим вам на професији – скретао сам разговор. – Која је ваша специјализација?
– Хтео бих да специјализирам хирургију – одговорио је песник и наставио: – На медицину сам заправо кренуо против своје воље, родитељи су ме на то натерали, док сам ја хтео да пишем стихове, зато сам учење отаљавао. Све док нисам упознао Камилу… – окренуо се заљубљено ка њој, а она је сагла главу као мадона. – Камила је, наиме, потпуно другачија него што су друге медицинарке. Камила је пошла на медицину, јер воли људе. Камила је већи песник од свих песника. Разумите ме, ја сам схватио да је поезија у медицини!
Песник се узбудио, устао је са столице и почео да хода по соби: – Потпуно сте у праву када кажете да је медицина велики позив! Само што сам ја данас таквог мишљења по којем би свака људска делатност требало да буде медицина!
Погледао сам у Камилу. Посматрала је успламтелог мужа са занимањем. Сипао сам себи пиће без нуђења.
А песник је наставио: – Немојте мислити да ми је у почетку било све јасно као што је сада. Такође сам најпре замишљао да бити уметник значи бити боем, ићи у таверне, мењати девојке, пијанчити, али рећи ћу вам, то је катастрофална грешка. Из нечега што је болесно, ипак не може да настане лепота! Јер је услов лепоте управо здравље! Видите, тог бацача диска на зиду нисмо ставили тамо случајно! У Грчкој су се на Олимпијади истовремено такмичили спортисти и уметници, јер су имали један циљ: да створе здравог човека!
Камила је седела преко пута мене са својим прозрачним меланхоличним лицем, а ја сам одједном схватио да сам погрешио у својој првобитној процени, и да то није никаква суосећајна мелахнолија која из Камиле избија, већ мирно самопоуздање и сталожена вера у властиту истину чија укоченост на себе навлачи варљив изглед туге.
Песник је наставио своје страсно излагање све док на крају није покушао да заврши своја размишљања о томе како је циљ поезије, наводно, здравље; поезија би требало да постане медицина духа и да с тим у вези, мрзи сваку болесну, нездраву уметност.
Обузео ме је бес. „Као што не постоји леп или ружан рак, тако не постоји здрава или нездрава уметност. Немојте бркати појмове из једне области у другу!“
Песник се није дао уплашити, него баш супротно, сав се озарио због дебате, одговорио ми је, ја опет њему, почели смо да се свађамо док се песник није поново вратио на почетак разговора и повикао: – Уметност ипак мора да има неки свој смисао! Свој циљ!
– Вероватно – рекох.
– Па онда какав? Изјасните се!
Слегнуо сам раменима.
– Ви дакле пишете, а немате појма због чега? – напао ме је песник: – Па то ипак није могуће! Онда бисте били обичан преварант. Свакако сте нешто желели да кажете када сте писали ту сонату! Желели сте да њоме људима саопштите некакву истину!
Насуо сам себи још једну чашицу и прогутао гутљај.
– Или вам није било стало ни до какве истине?
– Хтео сам да саопштим истину; свакако нисам намеравао да лажем – одговорио сам му.
– Али какву истину? Шта сте хтели да кажете? Ја кад нешто пишем, то је онда због тога јер желим да људе уверим у конкретну истину!
– Шта мислите под речју истина?
– Истину! – повикао је песник.
– Аха, мислим да вас разумем – рекао сам му: – Истина је за вас нека одређена мисао у коју сте а приори уверени и коју желите да обнародујете. Довољно је да се она само транскрибује нотама или речима. Само што онда ви нисте више песник, већ свештеник.
ؘ– Свештеник? – протествовао је песник.
– Или учитељ – рекао сам му.
– Мислим да уметник никако не би требало да се стиди када би га људи сматрали за свог учитеља – огласила се сада Камила својим мудрим гласом, беху то њене прве речи током наше дебате. – Мој отац је случајно био учитељ. Увек сам му завидела колико су га његови ученици волели, и како су му се дуги низ година обраћали за савет. Знате, можда нас ви и не разумете баш добро. Али, када бисте сваки дан ишли по одељењу као ми и видели све оне несретнике, не би вам било глупо то што Роберт каже да би уметност требало да дели здравље.
Погодило ме је то што је Камила иступила против мене, па сам на њене речи одреаговао преосетљиво: – Што да теоретишемо. Чули сте моју сонату. Како вам се чини? Да ли је здрава или болесна?
– Рећи ћу вам шта о томе мислим – одговорила је Камила, и ја сам склопио очи да не видим то мирно, тужно лице које ме је сваки дан три месеца верно пратило. Говорила је полако и озбиљно: – Много волим музику. Мој отац је код куће имао хармонијум, и када би сео да свира, за мене је то био празник. Верујем музици. Често размишљам о томе да би код нас она требало да постане саставни део терапије. Колеге за то свакако немају слуха, јер не схватају колики утицај музика има на психичко стање човека. Знате, ја бих хтела да пацијентима у одређени део дана приређујем концерте са грамофонских плоча које би локални разглас преносио директно у собе. Уверена сам да музика уздиже, да лечи, да поспешује снагу. Пуштала бих им Баха, Моцарта, Сметану, Дворжака… Али вашу музику не бих могла да им пустим.
– Значи та соната вам се није допала? – упитао сам тихо.
– Зашто сте је написали? Шта сте њоме хтели да кажете? Кога сте њоме хтели да обрадујете? – Питала је Камила чије су речи звучале као смртна пресуда. – Немојте се љутити што сам искрена – рекла је одмах потом пошто је видела да ћутим.
Ништа нисам рекао и долио сам још једну чашицу шљивовице. У глави и срцу ми је била празнина. Овај гутљај ме је мало раздрмао, а онда је настала тишина док песник није весело рекао:
– Тако смо вас покопали, а сад ћу ја вама дати прилику да ви мене покопате. Па кад смо се већ састали, барем да се што боље упознамо. Сада пишем циклус стихова, биће то дванаест песама и више их никада нећу писати, јер желим да у тим песмама буде све. Да се после њих више ништа не може рећи.
– Мислите да се нешто такво може написати? – питао сам и механички сипао нову чашицу.
– Може – рекао је песник и почео да рецитује.
Био сам спреман да га не слушам. Иако је његов говор био наиван, у њему се осећао елан и занос својствен добу које је, нажалост, већ десет година иза мене. Наивност таленту не смета и ја сам се његовог талента у том моменту прибојавао, бојао сам се да ћу бити побеђен и посрамљен, да ће ми један од оних момчића за које сам некад навијао због њихове неуздржаности и смелости, сада приредити горку надмоћ своје младости, не само у љубави, већ и у уметности.
Међутим, већ након првих стихова сам изоштрио слух јер сам неоспорно препознао да је поезија коју слушам одвише мизерна. Прва песма је била о плесачу који партнерку подиже „као чашу вина“, а завршавала се уверавањем да је живот диван. Друга је постепено набрајала много сјајних и величанствених предмет, да би се завршила поентом да „ја највише волим просте беле раде“. Трећа је била о узалудности донжуанства и о томе како је песник у једној жени пронашао све: авантуру и мир. Једноставно речено, најбаналније моралистичко стихоклепаније.
– За сада имам само ове – рекао је песник. – Како вам се чине?
Насуо сам нову чашу и замислио се. Онда сам му одговорио: – Али оне ваше песме које сте објавили у алманаху, и које су се рецитовале на Филозофском факултету, звучале су сасвим другачије.
– Стварно? – упитао је песник задовољно.
– Свако од нас је некада направио неку грешку – насмејала се снисходљиво млада госпођа.
– Дечје болести – додао је песник.
– Онда нисте тако размишљали као сада.
Песник је оклевао. – Ваљда нисам. Ваљда сам онда све само наслућивао.
– Стварно сте то наслућивали? – питао сам неповерљиво. – Али шта је проузроковало такву промену? – питао сам даље. – Између божје задњице, о којој сте онда писали, и ваше садашње поезије – савршено хигијенске, ипак постоји некаква граница. Не прелаз, већ провалија! Кажите, шта је проузроковало такву промену!
Песник се мало снебивао, а онда је тајанственим осмехом погледао своју госпођу: – Је лʼ смем да кажем?
Камила је чедно слегла раменима.
– Ми то пишемо заједно – рекао је песник.
Нисам могао да схватим: – Заједно?
– Па да! Заједно! – Онда је почео да прича с таквом озбиљношћу да ме је жацнуо: „Када се двоје људи воли – а Камила и ја се волимо – онда све раде заједно: не сме постојати ништа у чему би једно од њих учествовало само. Они образују, не два, већ један живот! Чујте, образују! Љубав је стварање! Ми желимо да проживимо живот као песму. А ти стихови, морали би бити само цвеће које ће израсти из нашег живота.
– Значи, мислили сте само сликовито како пишете заједно!
– Ма не! Уопште не у пренесеном значењу, већ дословно! На пример, она песма о љубави, о узалудном донжуанству, то је била Камилина идеја, ја сам то само записао; и она метафора о играчици што је као чаша вина, то је Камилина метафора; и она о белој ради, то је Камила смислила, она каже да је бела рада најлепши цвет јер је најједноставнији.
Облио ме је талас нежности и мира, био сам помало припит и одједном сам осетио љубав према оба супружника, према овим лошим песницима и савршеним љубавницима. Насуо сам нам чашице, нуткао сам их да пију, смејао се и наздрављао им.
– Моја сестрице! Најбоља међу сестрицама! – проговорио сам свечано. – Наше сродство било је упредено из опсене, али ја проглашавам да ми ниси ништа мање сестра него што си била. То слатко и несретно предиво опсене, наиме, тако верно припада људском животу, да немамо право да га не признамо. Најбоља међу сестрицама – подигао сам чашу увис – волим те непрестано!
Иако ме нису разумели, обоје супружника се осмехивало, опраштајући ми овакву присност. А ја сам био незаустављив: – Ти будитељице музике! Ти успаванко песника! Ти кротитељко боема! Ти варљива меланхолијо! Ти луда мисионарко! Ти савршени пророче!
Још дуго смо се радовали брбљајући и надговарајући се.
Када сам полазио, песник ми је дао белу ружу и рекао да је ово вече које смо заједно провели, сама поезија.