Доброслав Смиљанић
ОСМАТРАЧНИЦА ИЛИ ДУХ НА ПОСМАТРАЊУ

Славко Гордић: Осматрачница, књижевне и опште теме
Академска књига, Нови Сад, 2016.

Осматрачница није примарно географски, него функционални (и метафорички) појам, најчешће у војном, стратегијско-техничком вокабулару, извиђачко-обаветајном и све више у туристичко-излетничким мапама. У сржи тог појма је сваковрсна радозналост. У земљописним координатама, то је доминантна висинска тачка која отвара панорамски видик и релативно најбољи преглед нижих нивоа становитог пејзажа.
Као код Старца Вујадина који са свог издигнутог стојишта и станишта осматра, „гледајући доле на друмове, куд пролазе Турци и трговци“. Умало не рекох – Турака више нема, има их, не морам шаку изнад очију, ево долазе, вапимо да дoђу; писмени жбири, харачлије и трговци као да нису ни одлазили. И чекамо.
Славко Гордић ништа не чека. Oн дочекује. И све што допадне у његове руке постаје видљиво и читљиво, са отвореним улазима за удео читаоца. Свакa темa, свaкo дело које прође осетљиве критичке детекторе његове бритке интелигенције, добија матичну повељу о сопственим вишковима или мањковима смисла, своју легенду и путању у пренасељеноj галаксији cosmosа noetikosа. И прва реч коју сусрећемо, прва тема коју она именује (гласи Личност) и долази из идејне и емпиријске социо-антрополошке сфере књижевно-критичког мишљења, као теоретизована скица историјског и антрополошког искуства које, из евазивног разочарања, слома и бламаже тоталитарних утопија, не пројектује више несигурне путање до хуманог у-топоса.
Живимо у софистицираној (не мање бруталној) присили најбољег од свих светова – у свету свеопште рециклаже. Будућност, као модалитет времена, посадашњена, појмовно све мање означава повесно ново, неочекивано и непредвидљиво; сведена је на ниво предвидљиве или слепе (свеједно) интересне сукцесије у свету, где се све мења – да би суштински остало исто.
Начело, рекло би се, као начело књиге, израња фундаментални појам без којег нема модерног историчног мишљења нити разумевања људских невоља нашег времена, егзистенцијално омеђеног секундарним проласком кроз историју. То је кључни појам у персоналном и универзалном поимању духовних, емпиријских, каузално-последичних, ирационалних и свих дејствених чинилаца у врењу социјалног караказана. Притом и личност и свет (пост)модерне остају инвалидно дефинисани. На онтичкој страни нуди се технолошки оптимизам,
у виду научно-техничког прогреса и метаморфозе обликовног процеса у сферама рада иза којег се све мање види дом човека, личност међу личностима, што се корозивно прелива и на уметност.
У онтолошкој равни друштвеног бића отворене су све могућмости – од напредовања у слободи и хуманизације до сопствене анихилације. Ову антиномичност и отуђујућу регресију историјске егзистенције могућно је наслутити већ на врхунцима античког мишљења, у фрагментима Хераклита „мрачног“ чију мрачност опозива јасна дубина афоризма о трагичном eгзистенцијалном разлазу између сна и реалности, визије и могућности, речи и дела, чина и последице. Славко Гордић, легитимитетом обавештеног човека, налази овом појму и темељ и слеме у хришћанско-православној теологији и релевантним „филозофско-психолошким школама мишљења“, подразумевајући, свакако, досеге античког духа и, надасве, Велике француске револуције, једине која је променила свет, ма како је вредновали, и прва која је, по теоријско-практичном налогу времена исписала на својој застави себарски сан надирућих, у начелном тројству: слобода, братство, једнакост. Ту се појавио и појам индивидуума (личности per se) као самосвесног друштвеног чиниоца.. Али прокламовани принципи били су превисока лествица због структурално неотклоњиве грешке и у систему новог света, а да не би били изигравани, бламирани и укидани у пракси, иако то у основи не умањује њихов значај као повесни досег и обавезујућу тековину.
У тој раселини између даног и неданог куда теку, мутни, вртоглави таласи драматичног друштвеног праксиса, налази се и Гордићева угрожена Личност коју раздире одсуство идентитетске самоизвeсности. Отуда, под Гордићевим пером, васкрсавају и у кантовској дикцији рачвају неуротична и судбоносна питања нашег доба на распућу: „Ко сам, какав сам, коме налик, чему склон, ако се мењам, којим смером…“, при чему малаксава нада у брзу извесност одговора на ове недоумице. Штавише, пресрета нас, у Гордићевом избору, антиномичан афоризам Пола Валерија, по мишљењу Франсоа Моријака, највеће интелигенције двадесетог века: „Не могу да кажем ништа о себи а да ми се оно сасвим супротно већ истог тренутка не учини истинитијим“. Помислимо, какав то онда излаз преостаје песнику доли да из те „подеротине“ (Бланшоов израз) извлачи тамну фугу о раздртом човеком бићу. Готфрид Бен као да на то удара печат проживљеним личним искуством: „Јединство личности је спорна ствар“.
Једна од битних дефиниција Гордићевог појма личности афористички је сажета у исказ: „нисмо никад начисто“ са собом и са светом. Са таквоg полазиштa он налази јаке ослонце за легитимитет своје анализе, од неизбежног Валерија,
па до „у свему друкчијег Кафке“, звезданог Матића („Каква пустош ако живот има један смисао, макар и звездан“) у релативерзуму Милице Николић; Светозара Влајковића наклоњеног амбигвитетној самоанализи дуалне природе једне од драматис персона његовог романескног пандемониума; Роберта Музила, књижевног метеоролога нагонских, психичких, идеoлошких, антитетичко-утопијских смрсака и других узларијума у велелепном, нехеројском, микроаналитичком епу о човеку без својстава, па, наравно, и до репрезентативних песника (а како би друкчије и могло код хиперсензбилног аналитика поезије), примерице, једног Toмаса Tранстремера („у нама живе сва наша доба“), потом, труматичног, Дучићевог вапаја: „Ја где сам“ – загубљен међу оним сапутницима под кожом. Нaведене илустративне апозиције хоће само да назначе референтни делокруг у коме се креће алузивна и гипка есејистичка мисао аутора. Мали есеј са великим антрополошко-филозофским налазиштима која леже под његовим духовним поседима као аргументативно подземље и залеђе.
Сличан стил, у варијантном изразу, сусрећемо и у осталим текстовима, при чему сам стил није, или није само, човек, него пре свега и изнад свега израз који сублимира оно битно. Израз без редунданце, који нема наличја, иако о њима говори, већ много лица да би личио на себе. Властитим рукописом. Јер, самим додиром неких чворова појмовне и ерудитске мреже овог рефлексивног писма испостављају се нови дијалошки захтеви, што несумњиво говори о његовим скровитим потенцијама. Ту се најочитије манифестује стилска и формативна tehne, својствена и осталим ауторовим саставима, не само у овој књизи. Пример како се може на малом простору изаткати један сложен тематски конструкт јединственим аналитичким продорима и неочекиваним увидима, држе овог ствараоца на врхунцима књижевно-критичке мисли у нас.
Напис С Толстојем опет, почиње нимало реторичким питањем које прозива социологију књижевности и књижевног живота, ако је она сама још у животу: „Ко још чита Толстоја?“ Па ето, ja имам у рукама необорив доказ – сам Славко Гордић. Одмах следи питање, оно – како? Тако што (издвајам од свег осталог), иронишући покондирену ниско-интерпретативну памет о ниско-миметичкој књижевној технологији Толстојевог приповедања, силази у „подруме доње“ ове горостасне Вавилонске куле у којој бруји више језика него што их чују и разумеју „врли“ тумачи поменутог типа.
Два руска џина, Толстој и Достојевски, не могу се поредити површним знањем и оскудним разумевањем, јер ни свет Толстоја, кога Горки назива Саваотом, није без зачудних и тамних вилајета у којима гонетање „знакова поред пута“ није пророчки сасвим и увек извесно. У одбрану Лава Николајевича, Гордић указује на артистички необичне, иновативне, готово претходеће поступке и моменте именоване у теоријским концептима формалистичког бревијара: очуђење, гранично и ониричко искушавање оностраности и смрти, монолошки „ток свести“, синестезијски трансфер чула, тзв. перцептивне синестезије, кад чула помешају и замене своје улоге.
Аутор предочава да се и наша модерна књижевна мисао суочавала са Толстојевим делом – Исидора, Матић (преводиоци такође, од Глишића до J. Mаксимовића), али и они који су се фикционално-рекреативним начином „уплитали“ у Толстојев имагинативни космос. Додајмо да се и наша филозофска, теолошка и књижевно-историјска радозналост окретала Толстојевом делу, што је свакако значајно за историју идеја и за компаративне студије.
У неизбежној принуди да се отржемо од екстензивне заводљивости појединих Гордићевих текстова (ставова, уочавања, поређења), заустављамо се пред безмало неочекиваним сучељавањем два моћна а удаљена духа у простору и времену, јединствена и сродна у метафизичкој потрази за смислом постојања, служења истини и човековом задатку на земљи (јер „шта је човек а мора бит човек“). И најпосле, оба загледана у тавни понор свих тајни сублимираних у тајни смрти. Реч је о Толстоју и Његошу, о дубинском укрштају два различита духовно-сазнајна пута, о узајамности живота и смрти, о судбини човека коју „непостојаност колеба ужасна“ и сједињује „кроз мраке жедно тумарање“ у метафизички крик са дна, у онтологију „немог једног наречија / до погледа с мраком угашена“. Пред врховном тајном падају сва питања, све сврхе, јер до ње ништа не допире. Од свих разлога у празној торби смисла, остаје само један, законодавни разлог да се живи.
Тема тајне, на овај или онај начин, провлачи се безмало дуж целе књиге чиме се литераризује стање егзистенцијалне зимоморе запреченог опстанка. У том опстанку подноси се све што се догађа (према Марку Аурелију) или се пак регредира на пуко преживљавање с нејасном свешћу и подсвешћу: шта учинити са собом, да би то био спасоносни излаз за Некуд, испод заповедног ига слепе воље и виртуалне самообмане.
Kao интелектуалац и стваралац, Славко Гордић се осврће на индикативне симптоме времена, видљиве и невидљиве, фокусирајући не само идејни и књижевни, него упоредо и стварносни положај човека савремености. У изврсном чланку Отуђење и оно после (у садржају књиге аутор сугерише дневничко порекло дела текстова), Гордић ставља у интерпретативни триангл изабранике са највише светске књижевне полице: Гогоља, Мелвила и Кафку. Нема сумње, то је специфичан избор по сродности, по социолошко-психолошким и антрополошким димензијама њиховог погледа на усуд модерног човека у непредвидљивом свету.
Гордић подсећа на негдашњу волшебну моћ ове „свеименујуће и свеобјашњавајуће појмовно-терминолошке алатке“, управо, на њену вулгарно-дилетантску, промискуитетну злоупотребу која је у изворном значењу претпостављала, сажимала и заснивала цео један херменеутички систем тумачења историјске производње људског живота. Коначно, појам је, и без полемичке екскомуникације, неосетно ишчилео из језичког саобраћаја, да би, истрошен и превршен, не без сумњичавог предубеђења, свој ressurectio доживео на правом пољу свог дејства, у крајње интересантној Гордићевој симултанци са горе поменутим књижевним тројством, и то све, наравно, почев од примордијалног „шињела“, коме се дивила и наша Исидора, Гордићева експериментална обнова овог хришћанско-теолошког и хегеловско-марксистичког појма (уз Лукачеву надградњу са „попстварењем“), упркос ранијем арчењу и ачењу и свођењу на излизан нумизматум, показује да „у руци Мандушића Вука“ и овај појам открива у себи још живу интерпретативну супстанцу, кадру да конотира смисао неких савремених феномена. То Гордић бриљантно демонстрира а да није закаснели алијенолог, него, пре бих рекао, методски интегралист, способан да заузима адекватна стојишта и азимуте према самој природи предметне ствари.
Кад је реч о релацији културе и зла, однос и природу ова два феномена могућно је схватити на темељу њиховог порекла и дејства у историјском процесу. Ако је култура ношена универзалним градитељским еросом, зло је, насупрот томе њена разорна негација. Култура је трансценденција, зло је ретенција. Оно не улази у њену дефиницију и није њена иманенција јер јој претходи и продужено је прати као сенка и варварско наличје. Култура и човек с муком се чупају из варварства, и први цивилизацијски торњеви на сунцу, означили су њено јутро сецесије. Цивилизацију, пак, не можемо идентификовати са културом, али ни замислити без ње. Неконтролисана логика цивилизације (и напретка са превагом губитака) носи и супротне, нехумане потенције, доводећи човека пред судбоносно распуће: употреба или злоупотреба њених моћи. Култура је дух и дијалог који почиње са Грцима; цивилизација, пак, условно прогрес коме се морају стављати знакови поред пута.
Са ових и сличних контекстуалних претпоставки Гордић улази у засењујућу, ерудитно подржану филозофско-социолошку и књижевно-антрополошку истрагу савремених контроверзних збивања и сукоба, проузрочених, широм планете, понајпре нарцизмима малих, безначајних разлика (Фројд), а у нашем балканском вилајету најизразитије, баш између национално, језички и верски блиских колективитета разгоревао се у крваве пароксизме пробуђеног варварста, обарајући притом априорне доктринарне догме о хармонији мултикултурализма и неконфликтној мешавини етницитета. То структурална природа планетарног поретка не допушта, упркос краткорочним репресивним затишјима која вазда пуцају при срачунатом геополитичком померању и активирању неуралгичних тачака у неком часу. Од стране заинтересованих великих сила, наравно. Гордић без илузија, са утемељеним скептицизмом, води расправу о томе шта ту култура може. Шта култура може против зла, против рата, вештачке смрти? Мало? Нимало? Скоро ништа. Хердер поштује словенску културу, Грипарцер верује у словенску будућност, Томас Ман обожава руску књижевност, Рилке граничи Русију са Богом. Залуд. Хитлер са 96% народне подршке крволочно јуриша на Русију. У питању су два одвојена поља, једно је поље духа, друго је поље силе.
Да ли закључити одатле да култура треба да остане равнодушна према ономе на шта не може да утиче? Док се рат, највише зло, припрема и разбуктава у њеном окриљу? Наравно, нипошто! Култура губи рат против рата, а побеђује после рата. Таква је природа снага, апсолутно различита на противним странама. Да ли је култура невина? Не сасвим, али у највећој мери, она има обнављајућу критичку моћ саморефлексије, пропитивања и самокорекције.
У свим општим темама књиге саучествују у Гордићевим регистрима ствараоци од имена и ранга да веродостојно сведоче за његове тезе. Тиме читалац добија неку врсту духовне мапе којом може да се креће у верифијабилном дијалогу са аутором и накнадном лектиром. Тиме смо и читалац и моја маленкост на добитку. А критичар, у овом случају и теоретичар, на прагу заслуженог самозадовољства да је обавио посао јер је покренуо замајац. То је, ето, култура изнад сваког зла. Три последње речи и сав свој духовни завежљај, оставио нам је етерични сновидац, жртва рата. Култура је екран на коме историја показује своје светле и тамне стране. Иако изложена разложној критици (нимало поштеђена ни у Гордићевој слици света), она је једини медијум у коме човек, освојеним духовним мерилима, може да процењује висине свог успона и дубине свог пада, принуђен да пред судом сваке епохе покаже шта има у пртљагу. Да би колико-толико разведрио тмоле тонове своје повесне елегије, Гордић у завршним редовима о Толстоју наводи речи оновремених савременика: Толстоја о Достојевском, Тургењева о Толстоју (изричаје те истинске величине читалац може да пронађе, уживајући у Осматрачници). А што се тиче саме повеснице света, Хегел је језгровито довео до речи невесело искуство човеково: „Историја није тле среће, периоди среће су празни листови у њој“.
Eсеј о Милану Кашанину, Живот за приповетку, узбудљив је биографско- интерпретативни преплет реалног и духовног (имагинарног) у животу, положај и однос уметниковог живота у животу и живота у имагинацији. Питање је којем се царству приволети: животу као властитом делу или животу за дело, где је улог „цео један живот за танушну духовну светлост“. Како проживети животни век, један, непоновљив – дилема је коју решава и Томас Ман у исповедном писму свог јунака Тонија Крегера Јелисавети Ивановној на север.
Немогуће је у тесним овирима једног приказа апострофирати све проблемске регистре ове, не знам да ли у свему најбоље, али свакако најзанимљивије ауторове књиге у којој се необичном продуктивном магијом прегнане фразе не хвата само суштина предмета en question него и финеса. Стога ћу оставити аутора да у транслогичком дијалогу духовно тихује са Тихоном у поднебљу вере и чуда (по Хегелу љубав је врхунско чудо), али и немилосних невоља нашег времена, уроњеног у прозорљиве медитације светогораца: Порфирија, Пајсија, Емилијана и других посвећеника божје промисли, који храбре најнесрећније у патњи и муци, библијском надом да је Бог увек близу.
Не би праведно било мимоићи пригодну, али аутентичну белешку која носталгично рехабилитује појам завичајности у вратоломној цивилизацијској хуци овог доба и потирању људског сећања, кидањем пупчане врпце са местима непатвореног детињства, усудом савремене обескорњености и присилног номадизма. Завичај и генерацијска припадност све су мање меморијски факти у искуству човека данашњице. То доноси мањак истинских, непословних, присних и пријатељских веза са добраним изгледима усамљености у безличној гомили без компаса. Гајдобра, дакле, није само реално место детињства, оно је неисцрпан, лични мотив потраге, повратка, реевокације и реконструкције оног првобитног чија прва реч, ако буде запамћена, има будан удео у последњој. У плавној реци времена, емфатична рука љубави држи најдражу Гајдобру високо изнад воде.
Што се тиче егзалтације општим местима, она у поетској топологији не подлежу дискусији, јер у поетској сфери она престају то бити. Поетска универзалност је увек novum, с оне стране фиксиране општости и једнодимензионалне јасности, под претпоставком да допуштамо непоновљивост израза и поштујемо иновативни суверенитет слободног медија.
Кренемо ли даље у читалачкој одисеји кроз ову несумњиво мудру и привлачну књигу, читалац ће, и поред евентуално личних искустава и сазнања о рату, наићи на обиље референтних тематских ослонаца који подржавају живу ауторову рефлексију у аналошкој и телеолошкој интерференцији мисаоних увида и огледа из традиције, са актуалитетима, буком и бесом савремености. Троделни есеј Три варијације о рату најпре подсећа, тоном дилематске недоумице, на Борхеов историјски фатализам у погледу узалудности афективних и моралистичких реакција на космичке, историјске и цивилизацијске исходе и обрте.
Наравно, признати историјски фатум суспензијом дијагностичког ума, значи поништити историјско искуство и дејственост критичке воље у клинамену променљиво-опречних сила. Модерни рационализам извлачи фатум из друштвеног праксиса и смешта га у природни завичај индивидуалног усуда – литературу, где логос историје губи надлежности и предаје своје мандате законодавству имагинације. Међутим, по Бошку Петровићу, који у Гордићу има најбољег познаваоца и тумача, „ќарте су тако измешане да се у истој колевци њише добро и зло“. Коментаришући расправу класичара-филолога Курта А. Рафлауба Рат је отац свега, Гордић, у знаку ауторовог амблематског цитата из Хераклита Рат је отац свега и свега краљ, проширује и проверава тему у пољу наше историје и литературе, указује на ревизиону плиму прекрајања фактичних појава и чињеница догођених у стварном времену и простору које памте још живи сведоци и учесници. Нико тако не бежи од злочина као злочинац који га приписује жртви или га прекрива шашом, репризирајући га управо тиме што га прикрива. Треба очекивати од таквих историчара да Јасеновац и географски преселе у Србију. Он је ионако највећи српски град закланих.
Рафлаубова студија, имајући у виду раније увиде, тачно констатује да је рат технолошки револуционисао снаге продукције и у античким и у нашим временима. Партенон, Илијада, Херодот и Тукидит, па чак и демократија и слобода („eleutheria“ – реч коју је сковао Пиндар) – не би се вргли у наше наслеђе без рата. Као да је и сама лепота у некој тајној вези и неприродном блуду са ратом и крвљу. Потреба за слободом под Периклом може да первертира у империјално наметање те слободе другима. Гордић снажно подвлачи размах тог империјалног наметања данас. Аутор се слаже са антиратном изреком Хабермаса да је срећан ко живи у земљи којој нису потребни хероји. Малро би сигурно рекао да није срећна земља којој за одбрану недостају хероји.
Пада у очи, међутим, Гордићева аналитичка преокупација феноменом књижевне рекреације рата и људских судбина у њему – Слике и одјеци Великог рата у прози Вељка петровића и Милана Кашанина – овом приликом кроз биографску и поетичку паралелу дела двојице веома значајних писаца чије су се сказаљке, како примећује писац, у неколико махова поклопиле, што није далеко од могућности да се у неком часу, сви тематски рукавци слију у јединствену ауторску целину о једном виду српског прозног израза. О разлагању или „расклапању“, како би рекао Воја Чолановић, антропологије зла и смрти, о разарању људске супстанце као инхерентне oдреднице човекове природе, за коју нећете рећи да се мења.
У четвртом поглављу књиге под насловом Изворишта, токови, поред Гордићевих већ фабулозних годишњих прегледа поетске продукције у пређашњим књигама – овде имамо два о приповедачкој продукцији из 2013. и 2014. године (и они скупа представљају изванредан прилог књижевној историји), али ја морам да издвојим неупоредив, антологијски пример комплексног критичког разбора у тумачењу приповедног дела Мира Вуксановића. То је доиста парадигматично предавање самој ствари анализе из које се предмет рађа у препородној светлости. Бриљантност овог извођења подсећа ме на сличан аналитички подухват (да се задржимо у нашем књижевном ареалу) аутора Васе Павковића у тумачењу једне песме наше скоро заборављене песникиње између два велика рата, публикованог у часопису Поезија.
Завршно поглавље носи носталгичан наслов Сећање. По тоналитету и пријатељској наклоности оно то и јесте. Али и са јаким окусом горчине. Ево пролошких речи за све феномене и текстове овог типа (у чланку о Чедомиру Мирковићу – Једначина благости и енергије – уз 10-годишњицу смрти): „Сви као да негујемо празнину око своје стварне или умишљене репутације, и не помишљајући да би нас… дивљење изједаначило са оним коме се дивимо“. Знатан број значајних људи отишло је заувек из живота у незаслужен мук и заборав иако су дотле били врло присутни на јавној сцени. „А по некима се од њих“ – поменимо само Миодрага Павловића – „некад рачунало времe“, напомиње Гордић.
Није само на делу онај пословично брзи српски нехај и заборав о којем је својевремено говорио Михиз, већ и нешто ружније и тужније: нетрпељивост и мржња, којима и није потребна аргументација, јер се исказује као аргумент по себи. Не пролази боље ни опозитно нагнуће: уколико чините чујнијим и видљивијим труд и резултат других, сумњичећи вас за шићарџијску размену услуга и трговину утицајем. Етика колегијалног уважавања, професионално поштовање туђег труда и доприноса, отимање од заборава и полемички апел на културу сећања, главни су мотиви извлачења из сенке у јавни фокус драгоцених посленика српске литературе: Бошка Петровића, Чедомира Мирковића и Живана Милисавца. Због мноштва живих идеја згуснутих у овој књизи, њено поновно читање биће увек у знаку свежине као и први пут.