Дамир Малешев
ИЗ ТВОЈЕ КОШТАНЕ СРЖИ

 

ЈЕСЕЊА МАГЛА, ЛИМАН
Јесења магла, ноћу: чини се ко да
наступа нечујна апокалипса,
или то својом душом плаши нас вода
док трају јесен и живот без смисла.

Дунав под Мостом слободе сада је
сиви бездан, али ни моста нема;
залебдео си у мраку, мада је
и то игра за оно што магла спрема.

Прожимају се светови: ко зна кога
ћеш срести, преминулог или живог;
нешто те овлаш дотакло (за име Бога!):
Рука демона или анђела крило.

Убрзај ход, до куће пут је све дужи,
(ти чак и не знаш који је онај прави);
чини ти се да само кружиш и кружиш,
и не знаш да ли у сну или на јави.

Знаш само да испод овог расула
почива добро познати град; у њему
дом, свакодневица и верна чула –
мало спасоносне досаде, све у свему.

Убого сунце је све што ти срце иште,
у новом дану свет се на окупу држи;
Јер, не постоји од магле прибежиште,
она се рађа из твоје коштане сржи.

НА НОВОМ НОВОСАДСКОМ ГРОБЉУ

О, сви су они нечији
на плодној плантажи смрти,
овлаш покривени земљом,
тек да се не може чути
бодлеровска гозба црва
и производња хумуса,
тек да се испише повест
над костима диносауруса.

О, сви су они нечији –
зар нисмо урезали у камен,
као у вечност, имена,
патетичне поруке? И прамен
косе постригли и развејали
у ветар? (Заборављени преци
пописани су уредно
у Божјој картотеци.)

О, сви су они нечији
на Новом новосадском гробљу
и широм Земљиног шара,
нико да умакне копљу
непогрешивог ловца;
Сви измешани са нама,
о, сви су они нечији
на овом гробљу без храма.

Отужно мирише биље,
а још теже се болује
кад кише расплачу земљу,
кад позна јесен столује,
кад магле замагле смисао
и путеве којима идемо.
(Житељи смрти не станују
под урезаним именом.)

ОДА ЈЕСЕНИ

Јесен је слатка реч са закаснелом горчином:
као љубав и смрт; јесен над мојим чином
када у устима кушам њено судбоносно вино
и кад певам о њој – упорно, опсесивно.

Jесен је слатка реч, а не може до краја
да истопи се у устима, она без сјаја
размеће се жутилом, рујем, патином:
јесен је горка реч, као судбоносно вино.

Ослушкујући тихо дрхтање голубова,
мој отац је записао: издајничка јесен,
исплакала се земља на површини гробова,
неко је прерано отишао: у јесен, све је сен.

Заробљен као инсект у њеном опречном меду,
замишљаш да су пред тобом, у недогледу,
таласи силних година са горком пеном –
Оно што слутиш остаће неизречено.