Бранислав Банковић
ПОД МЛАКИМ УЛИЧНИМ ОСВЕТЉЕЊЕМ

 

У рано јесење јутро, док су замагљени прозори још увек светлели у магли између црних и мокрих стабала, вукао сам се по амбулантама дома здравља као неко кога дубоко дирају нездраве успомене и старе повреде претварајући се у суицидне идеје. Доктор каже да је све то последица мојих болести, да је то у склопу мојих година и да ништа не треба да бринем. Донекле се слажем са њим, само се питам како би то могло нестати, како после свих тих кобних дијагноза наставити у смеру антипатичне стварности. Док сам био млађи веровао сам да је сваки мушкарац који избегава вино, карте и жене – болестан, само му треба поставити дијагнозу. Дијагноза није ништа друго до опис стања живог човека на мртвом језику и то углавном поприлично нетачан. У овим годинама не тражим дијагнозу већ само терапију. И то са суицидом је чиста лаж. Толика ларма само зато што су ме ухапсили док сам покушавао да купим на црно половну ловачку пушку. Само сам хтео да осетим тај хладни метал у својој руци, као писац, ради искуства, али је неко проценио да то није нормално понашање за једног просветног радника и суспендован сам са посла. Шест месеци сам радио у библиотеци, тамо сам бар имао времена да о свему размислим. Тачно је да сам много пута пожелео да искорачим из своје куле од слоноваче у неизвесност реалног света, у нешто ново, али никад то нисам учинио. Потајно сам завидео својим студентима који су живели на ивици, опијали се, маштали о далеким путовањима, напуштали посао и студије, селили се, кретали из почетка. Личио сам на посматрача који подстиче друге да изведу херојски скок наглавачке уместо њега.
Ту на ходнику срео сам свог старог пријатеља адвоката Милутиновића како узима упут за уролога. Предложио ми је да га сачекам па да одемо негде на кафу. Изгледао је стар и прилично истрошен. Био је одличан студент и добар адвокат, а онда се упетљао у политику и никад није постао судија. Тако се причало, људи ко људи. Мени су ти исти говорили да су ми теорије површне, питања опасна, а закључци погрешни. Да сам ширио лажне наде, натерао младе да сањају и огадио им старење. А ја сам само, још тада, дефинисао проблем: овај свет је подељен на старе и младе, а стари су ружни, досадни и искључиви.
Одавно је прошло подне када смо Милутиновић и ја изашли на улицу. Силуете пролазника, као тамне мрље акварела, вукле су се својим домовима. У тужно предвече ваздух је био сив и влажан док се опало лишће црно од блата лепило за обућу.
Сели смо у кафану преко пута пијаце. Био је то ћумез преотмен за два бедника који живе од првог до петнаестог у месецу и који са страхом отварају рачун за струју. Место где човек лако долази до јаловог сазнања да се изгубио у пуној празнини свемира, заувек проклет под звездама, гладан, уморан и понижен, а онда се опија до бесвести како би све то заборавио.
– Шта има ново код тебе, професоре? – упитао ме је пријатељ. Духовит човек, познавали смо се још из средње школе. Одмах смо поручили флашу вина.
– Заправо ништа – рекао сам кретенски. Изгледало је као да немам шта да кажем пријатељу кога нисам видео више од годину дана, а заправо нисам желео да му причам о својим болестима или о деци која живе у Канади. Зато сам узвратио истим питањем.
– Овог месеца сам платио школарину унуцима, грађевинско земљиште, шумарину, партиципацију, путарину, поштарину, порез и црквену таксу. Сваког месеца ми одбијају за социјално, рату за кредит, таксу на бројило и дозволу за пецање. Узимају ми прилог, зајам и донацију. Отимају провизију, претплату, аконтацију и чланарину. Све је њихово. Све моје је њихово, и живот и имовина. Написао сам и тестамент, треба само да га оверим. Да, платим код нотара и ту је крај. Осећам се као неко ко пљује на чизму која га гази, али одоздо, из жабље перспективе – одговорио је мој пријатељ који је очито био расположен за разговор и – бесан.
Мени мој живот личи на малену собу чија се врата полако затварају. Говор и смех споља све ређе допиру унутра. Све јасније видим неке давне догађаје и чујем људе који су умрли. Причао сам неупоредиво мање од мог пријатеља. Тек у сусрету са њим сам видео колико сам се потрошио у животу и колико сам се заправо ја уморио носећи дубоко у себи надгробне споменике од успомена. Нисам му спомињао своје неплаћене рачуне и то да већ неко време пијем на рецку. А пијем откад ми је супруга умрла, и то добро.
Код друге флаше тамјанике смо ‘заратили’. Стигли смо до светлих дана наше прошлости. Ја сам се баш распричао.
– Испада да смо крваве мотиве наше стварности хтели да узвисимо до поетске симболике. Не, био је то замах за уздизање људског достојанства у времену када су зло и глупост надјачали добро. Кажу да је била вештачка творевина. Па јесу ли наши животи вештачки? Јесу ли вештачки путеви и школе које смо саградили? – све више сам падао у ватру.
– Југословенска идеја је била велика. Проблем је у томе што смо ми били мали, нисмо јој дорасли – закључио је адвокат.
– Чекај, Милутиновићу, мајку му стару! Нисмо баш сви били неспособни и недорасли, како ти кажеш. Знам ја да је ту било и народа са различитим националним проблемима. И проблемима и програмима. Наглашеног субјективитета. Компликоване етничке географије. Па сувереност народа и територијално фиксирање, ма све ја то знам, али…
– Била је то земља ‘закаснелих нација’ и шта ту можемо – рекао је мој пријатељ. – Ништа. Посебно сада кад је истрошена сентиментална тактика братства и јединства и када испада да је све била лаж. Илузија. Велика, али – илузија. Као љубав, срећа, рај, као мехур од сапунице.
– Кад ови, мало млађи од нас, једног дана уђу у ЕУ, једино што ће осетити, простим подсећањем, биће горак укус преваре да су не тако давно већ живели у једној таквој земљи. А зашто је пропала? – упитао сам.
– Пропала је као и сва велика царства, јер је достигла свој врхунац – рекао је адвокат Милутиновић пре него је отишао у тоалет. Често је устајао због слабе простате, а ја кад сам рекао ‘мало млађи’ нисам мислио на групу младих мушкараца која је седела за суседним столом полупијана и разуларена. Служила их је девојка у раскопчаној блузи са мотивом зрелих јагода изговарајући простачке речи и псовке тако једноставно, као кад пада киша или дува ветар. Иза зида чула се хармоника. Људи се мичу као дрвене играчке у картонској кутији, мислио сам. Све су то робови, знојави и гладни као гњиле крушке замотане у старе новине, живе по изнајмљеним становима и спавају по расклиманим креветима, у кинеским пиџамама. Варају супруге које их пеглају и испраћају њихову децу у школу, лажно се куну, пљују по поду и баљезгају по кафанама о фудбалу и политици као уплашене звери на снегу. Ништа тужније него кад млади пребројавају срушене мостове. Личну празнину испуњавају блебетањем у одбрану својих неспособности. Малограђанска наклапања у облаку дуванског дима о јаловости сваког напора. Глупости. Обичне глупости. Цео свет плови у сплачинама од глупости. Чему интелигенција, ако стварамо у блату и живимо као животиње? Четири века се разум и искуство гложе ко је у праву, градећи некакве принципе и необорива начела тешка као камени блокови, док интимно, у сваком појединцу, сасвим тихо још увек тиња пламен илузионизма као магија апсолутног. Ту ватру треба распалити!
То сам рекао и свом пријатељу кад се вратио и сео за сто. Показао сам му очима на групу младића која је седела за столом пуним флаша. Ујутро ће се и сами осећати као празне пивске флаше које се котрљају у смеће. Зашто се не уједине као ми некада и промене оно што им смета? Омладина из целе земље може да се побуни.
– Не иде то тако – тврдио је мој пријатељ. У стварности се остварење неке замисли не подудара са тренутним надахнућем, не влада принцип хармоније у њиховим главама. Можда тамо негде у космосу. Живот се гризе по другим законима. Проблеми у стварности не решавају се на платонским гозбама под плавим хеленским небом, него уз рику топова и дим барута.
– То! – узвикнуо сам подгрејан алкохолом и поскочио као да је домаћи тим постигао гол у гостима. – Нека употребе сву снагу и енергију. Стотине хиљада руку може зграду владе да сруши и циглу по циглу да је поново сагради на Великом ратном острву. И то би било довољно, ако ништа друго. Остали би упамћени у историји да су нешто урадили или барем покушали.
На крају сам се унео у лице свом пријатељу и шапнуо му, као да смо на илегалном партијском састанку окружени шпијунима: – Ако треба да употребе силу, у реду. И ту бих их подржао. Нико није дошао на власт у фијакеру, као невеста у сватове, него је самлео хиљаде породица кроз машиницу транзиције у најкрвавијој пљескавици новије историје.
Мој пријатељ је рекао да мало претерујем и да нас двојица треба да мислимо на наше болести и да гледамо своја посла. Млади нека се боре за своја права, ако им није добро, ми смо се наратовали. Да не треба да жалимо због ствари које нисмо учинили у животу. Треба живети без кајања и бити задовољан постигнутим. Пре свега, обавеза нам је да будемо добри према себи и другима. Можда би и они хтели да им деца порасту као храст у равници који под небом пркоси недаћама, а знају да ће бити робови страних корпорација гори од својих родитеља који се опијају по мрачним крчмама. Није њима ни лако ни свеједно и нису толико глупи колико су несложни. На послетку се сложио са мном, рекао ми како сам ‘у начелу’ у праву, али да о томе не треба да шапућем. Баш то би, вели он, требало да кажем наглас и то одмах овде у кафани почевши од стола преко пута.
– Покушај, ти си искусан, паметан, а знаш са омладином. Тебе су студенти увек слушали. Објасни им неке ствари. Просветли их. Посаветуј – рекао је озбиљним тоном. Тада сам се сложио са његовом тврдњом да смо се нас двојица наратовали и осетио потребу да му све објасним: – Друже мој, ја сам се уморио. Мука ми је од свега. Ја сам се мало и пропио, а највише од свега ме изједа чињеница да се само на нас упире прстом. Криви смо кад смо били млади, криви смо сада што смо стари. Као да смо два пута остарили, а умрећемо недостојни младости у којој смо се мучили.
– Јесмо ли ми заиста за све криви, мајку му стару?
– Јесмо, и те како. Требало је направити је тако да се у сваком тренутку може распасти без гриже савести – рекао је то мој пријатељ, адвокат у пензији, са бесом у гласу и поручио нову флашу вина.
Остатак вечери смо провели загњурени у маглу над нашим столом, причајући о небитним стварима. Из дремежа би нас тргао конобаричин смех који је одјекивао као чаша која се котрља. Око поноћи смо напустили кафану као последњи гости. Испратиле су нас наше речи, уморне као крстоноше на сахрани. Напољу, под млаким уличним осветљењем, све је изгледало пожутело и устајало, као моји рачуни на креденцу.