Александра Димитријевић
ЈАСНОСТ КАО ПУТ ДО БЕСКОНАЧНОСТИ

 

Уметница Маша Пауновић је превасходно уметница-практичар, са изванредно развијеним пластичким сензибилитетом. Основни, проблемски и идејни пунктови њеног рада тачно су фиксирани у облицима које моделује, користећи се различитим материјалима. У најопштијем смислу, њен концепт културе материјала, око којег се у највећој мери гради сва пластичка проблематика којом се уметница бави, везан је за елементе простора, структуре, материјала и начин израде. Започињући јасноћом облика, Маша своје радове завршава једном врстом бесконачности, деформишући крајеве. Експериментишући једним материјалом, уметница придодаје и другу врсту, на тај начин да ти придодати фрагменти стоје ту за себе, издвојени, обављајући функцију самопрезентације. Овакав начин израде, обликовања и комбиновања два различита материјала, даје форму спајања два „сопства“ у међусобним динамичким односима, интеракцијама и контрастима.
Маша, прибегавајући интарзијама, на ликовну сцену износи питање пластичког мишљења, и узајамне независности материјала које комбинује. Њен избор материјала, и облици које ствара, имају у том погледу, вишеструко важно значење. Најпре, највећа скулптура, сама основа, имплицира и, истовремено, афирмише слободу уметнице, да додавањем других елемената, нагласи, или пак утиша првобитну идеју. Ниједан њен рад, као основну хипотезу не поставља естетску компоненту, јер уметница не тежи натурализму, али је њен циљ свакако реализам материјала, што заправо подразумева тежњу, да се материјалу допусти да говори сопственим аутентичним језиком, језиком властите природе.
Уметница својим радовима гради својеврсни језик материјала у форми особеног дискурса, Како би она постигла деловање чистог материјала, „материјала као таквог“, уметница врши фине, минуциозне обраде, при чему додатне интервенције на појединим фрагментима, не смеју да прикривају или ометају емисију основне идеје. Машин поступак грађења форме, који следи идеју очувања и испољавања својстава материјала, не заснива се на традиционалним техникама обликовања/моделовања једне јединствене, компактне масе, већ на спајању одвојених јединица и фрагмената, у целину која није претходно задата, ни у иконографско-тематском смислу ни у свом финалном изгледу.
Целина коју уметница постиже, произилази из унутрашње логике самог поступка који следи идеју афирмације природе материјала, и то пре свега његових фактурних, а потом и других квалитета. Материјал којим се Маша користи не „жртвује“ се у процесу рада, не потчињава се претходно задатој финалној форми, нити захтевима репрезентације, и дескрипције; њега уметница генерише у специфичну форму идеје коју је имала на уму. На овај начин, уметница показује да, употреба простих, основних геометријских елемената, ослобођених непотребне декорације, није ништа мање експресивна од сложених композиција.
Иако, без утилитарности, у социјалном контексту, Машини споменици обилују јачином оне поруке која заговара међусобну независност материјала. На основу овога, отварају се питања аутономије проблема форме, где садржај одређује форму, само што тај садржај више није унутрашњи, мистични, духовни, „чисто и вечито уметничко“. Уметница, на овај начин указује на унутрашње нужности предмета којег обликује; док спољашња, социјална нужност, није наглашена.
Дело настаје у процесу избора, обраде и комбиновања материјала, у процесу грађења, конструисања, не „стварања“ у традиционалном смислу речи. Уметница, својим делом, као што је то, на пример, Meeting, указује на битност форме, и облика, који произлазе из саме природе материјала, следећи захтеве функционалне артикулације целине. Тај рад, конкретно, осликава и једну причу, која садржи и извесну дозу елегичности, тако да, оваква комбинација, без икаквих интарзија, указује на, овога пута, међусобну зависност идеје и материјала. У овом случају, материјал као такав, усамљен, без додате идеје, не би био производ једног конкретног радног процеса.
За радове Маше Пауновић, могло би се рећи да пролазе кроз неку врсту редукције, која се завршава таман онда када основна начела њихових идеја почињу. Она скулптуру приказује као чисту уметност, ослобођену свих сурогата; у њој нема утилитарности, само поједини садржај, и форма.
Могло би се рећи да уметница, на известан начин, пориче традицију. Међутим, то није типично авангардно негирање традиције и култа прошлости у име идеологије новог, напретка и будућности, какву су заговарали и спроводили италијански футуристи. Маша, својим радовима, не доводи у питање одређене моделе „високе уметности“ прошлости, већ концепт „високе уметности“, прилагођава својој идеолоgији, која се заснива на одбацивању канона било које врсте. Поједини радови алудирају на шаке, на поздраве, поједини на бесконачност, дају посматрачу увид у све тежње ове уметнице, и могућност да се препусте и прочитају ове, наизглед херметичне радове. Њене скулптуре, заправо представљају неку врсту необичног тријумфа вајарства, успон до највише тачке, попут супрематистичких слика, после чега, као што је Маљевич схватио, даље кретање више није могуће, макар не по путањи којом се до те тачке дошло. Међутим, нема никаквог парадокса у томе што долазак до крајње тачке истовремено значи сазнање о постојању (нове) границе – којој Маша управо и тежи.