Година LII · свеска 1-3 · 2018

ДЕЈАН АТАНАЦКОВИЋ (1969, Београд) предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци. Сарађује са фирентинским Музејом природних наука на предмету Body Archives, посвећеном историји представа људског тела. Последњих година води радионице засноване на дијалогу и сарадњи студената и психијатријских пацијената. Као визуелни уметник, од деведесетих реализује самосталне изложбе и кустоске пројекте. Добитник је НИН-ове награде за свој први роман, Лузитанија, у издању Бесне кобиле (2017).

 

ЗДЕНКА ВАЛЕНТ БЕЛИЋ (1975), одговорна уредница часописа за књижевност и културу Нови живот и преводилац. Словачки језик и књижевност студирала је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Активно се бави превођењем са словачког и чешког језика. Међу преведеним ауторима налазе се и класици словачке књижевности Винцент Шикула, Рудолф Слобода, Душан Митана, Душан Душек и бројни други. Добитница је преводилачких награда „Павел Орсаг Хвјездослав“ (2012), коју додељује Асоцијација удружења писаца Словачке и Награде за превод године (2016) Друштва књижевника Војводине, а часопис Нови живот у време њеног уређивања је добио Признање за допринос јачању српско-словачких књижевних веза (2016) од Друштва словачких писаца из Братиславе. Два пута је награђивана за поезију наградом „Розлети“ (1994. и 1997). Чланица је редакције и сарадница више листова и часописа, Друштва књижевника Војводине (Нови Сад), Клуба независних писаца (Братислава), Удружења књижевних преводилаца Србије (Београд). Приредила је више књига. Пише есеје, прозу и књижевну критику, живи у Новом Саду.

 

 

МАРКО ВУКОВИЋ (1975, Крагујевац). Објављене збирке песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000), Дивљи камен (2005). Песме су му превођене на енглески, пољски, норвешки и македонски језик. Преводи са норвешког. Тренутно живи и ради у Норвешкој.

 

ТАТЈАНА ГРОМАЧА (1971, Сисак). На Филозофском факултету у Загребу дипломирала је компаративну књижевност и филозофију. По завршетку студија радила је кратко као професорица филозофије у Гимназији у Загребу, затим од 2000. до 2017. као професионална новинарка, публицистица (Feral Tribune, Сплит и Нови лист, Ријека). Данас дјелује као самостална умјетница, списатељица. Живи у Пули. Објавила: Нешто није у реду? (2000), Црнац (2004), Бијеле вране (2005), Божанска дјечица (2012), Усхити, замјерања, опчињености (2014), Болест свијета (2016), Царство немоћи (2017). Према тексту њеног кратког романа Црнац ријечки је ХНК упризорио награђивану представу 2009. За роман Божанска дјечица награђена је 2012. годишњом наградом Министарства културе Републике Хрватске „Владимир Назор“ за најбоље прозно дјело, а 2013. наградом Јутарњег листа за роман године. Била је стипендистица берлинске Академије умјетности. Есеје и огледе о књижевности и филозофији пише за Трећи програм Хрватскога радија. Неки од њених есеја могу се прочитати на порталу www.prometej.bа, у рубрици назива „Људи и књиге“.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина), дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) године са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога изложби и стручних критика.

 

БИЉАНА ДОЈЧИНОВИЋ (1963, Београд), професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета, руководитељка истраживачког пројекта „Књиженство“. Ово је први пут од 1987. да објављује поезију.

 

НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ (1979, Крагујевац) је завршио Општу књижевност са теоријом књижевности у Београду. Објавио је збирке песама Алеја часовника (са Александром Шаранцем, 1998), Нарцисове љубавне песме (1999), Астапово (2009) и Carmina Galli (2014). За збирку Carmina Galli добио је награду „Бранко Миљковић“. Песме су му превођене на више језика. Пише и књижевну критику и преводи поезију са енглеског.

 

ИРЕНА ЈАВОРСКИ (1983, Београд). Књижевна критичарка и теоретичарка. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Тренутно се налази на докторским студијама Трансдисциплинарне студије савремене уметности и медија, на Факултету за медије и комуникације у Београду. Бави се теоријом књижевности и уметности, новоматеријалистичком и спекулативно реалистичком филозофијом, студијама модерности, биополитиком и неомарксизмом. Књижевне критике и теоријске текстове писала је за: Културни додатак у Политици, Бетонов културни подлистак у Данасу, културни додатак Блица – Блиц књига; загребачку Booksu; часописе ПроФемину, Републику, Поља, АМ: Journal of Art and Media Studies, итд. Била је уредница за прозу у часопису за женску књижевност и културу ПроФемина. Радила је на различитим пројектима у култури – уређивала је и водила Бетонов пројекат јавних трибина посвећених актуелним збивањима; трибински програм за средњошколце у ДКЦБ-у, итд. Ауторка је збирке књижевних критика и есеја Деконструкција политике неутралности (Матица српска, 2012) и ко-уредница зборника политичких есеја Ка развијеној демократији (Бетон, 2013).Чланица је Форума писаца.

 

МАРИЈАНА ЈОВЕЛИЋ (1974, Суботица). Филозофски факултет – група историја, завршила у Београду, где је стекла и музичко образовање, завршивши музичку школу „Станислав Бинички”, одсек клавир. Објавила збирке поезије Каноса пред твојом душом (2005) и Кондор (Повеља, 2015). Књига Кондор била је у ужем избору за награду „Бранко Миљковић“. Поезију и есеје објављује у периодици. Објавила је у Повељи, Београдском књижевном часопису, Корацима, Пољима, Сенту, Књижевном листу, Градини, Балканском књижевном гласнику, Златној греди, Летопису Матице српске, Руковету, Екерману, Кварталу. Ради као виши кустос и водич кроз музејску поставку у Војном музеју у Београду. Члан је Музејског друштва Србије и Српског књижевног друштва.

 

ВОЈО ЛУЧИЋ (1972, Сарајево) магистрирао је 2010. на Факултету драмских уметности (студије продукције драмских уметности и медија) у Београду са тезом Функционални механизми за примену партиципативног мониторинга и евалуације у култури. Оснивач је алтернативне позоришне групе „Театар Сунце“ која је од 1994. изводила хуманитарне представе за децу и младе, а из које се временом развило и данас активно Удружење грађана за социјални развој „СУНЦЕ“. Функцију директора Књажевско-српског театра обављао је од 2012. до 2017. Од априла 2017. у Књажевско-српском театру ради као Помоћник директора за програмске и пројектне активности.

 

НАТАЛИЈА ЛУДОШКИ (1966, Перлез), историчар књижевности, есејист, књижевни критичар. Дипломирала је на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик новосадског Филозофског факултета 1990, на ком је 2003. стекла звање магистра, а 2012. доктора наука. Ауторске књиге: Слободан Јовановић као књижевни критичар (2008), О Младену Лесковцу: огледи, чланци, преписка (2011), Књижевна огледања Младена Лесковца над писцима савременицима (2015). Приређене књиге: Младен Лесковац, Избор из дела (2017), Преписка Светозара Петровића са загребачким колегама (с Радмилом Гикић Петровић, 2017). Члан је Српског књижевног друштва и члан сарадник Матице српске. Предаје Српски језик и књижевност у Зрењанинској гимназији. Живи у Новом Саду.

 

СЛАВЧО КОВИЛОВСКИ (1978, Скопље) је македонски писац и књижевни историчар, аутор једне збирке прича (Лоша тетка и друге приче), две монодраме (Син Вукашина и На ножу), три збирке песама (Сунце ће поново сјати, Поезија у покрету, Барутна поезија), три романа (Опасан сам, Сањање и Син краља) и неколико историјских и књижевних монографија. Преведен је на неколико европских језика. Добитник је неколико награда, међу којима „Трећи новембар“ (за науку), „Прозни мајстори“ (за прозу) и „Јован Котески“ (за поезију). Био је главни и одговорни уредник најстаријег македонског књижевног часописа ‒ Современост. Запослен је на Институту за македонску књижевност при Универзитету „Свети Кирил и Методије“ у Скопљу.

 

МИЛЕНА КУЛИЋ (1994, Бачко Добро Поље), студенткиња завршне године српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Добитница је награде Филозофског факултета „Боривоје Маринковић“ за 2015, за рад Трагом средњовековног позоришта у српској литератури од XII до XV века. Члан редакције Билтена Стеријиног позорја (од 2016. године). Једна од оснивачица, уредница и лекторки часописа за културу и уметност КУЛТ, који је покренут 2016. Интересује се за позоришну критику, теорију позоришних и драмских уметности, историјску театрологију и савремену књижевност. Есеје, позоришне критике, театролошке текстове и приказе књига објављује у периодици и електронским часописима. До сада објављивала у часописима: Летопис Матице српске, Сцена, Театрон, Билтен Стеријиног позорја, Детињство, Липар, Буктиња, Нови Полис, Културни херој, Пулсе, Култ. Објавила Лет Минервине сове, у оквиру едиције Првенац (Студентски културни центар, Крагујевац).

 

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ (1988, Кладово), радила је као лектор за српски језик на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде „Боривоје Маринковић“ за 2014. годину. Била је у уредништву студентског часописа за књижевност и уметност – Међутим (2011-2015). Објавила је књигу Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016).

 

РАСТКО МАРКОВИЋ (1979), библиотекар. Живи и ради у Београду. Приче објављивао у Политикином Забавнику.

 

МИЛУНИКА МИТРОВИЋ (1950, Сеча Река, Косјерић) прве стихове је објављивала у основној школи (часопис Дело). Похађала је гимназију у Ужицу, а дипломирала на Филолошком факултету у Београду. Објавила је збирке поезије: Биографија душе (1996), Старохришћанкина љубав (1997), Додир тајне (1999), Несавладано (2004), Отпис (2007), Листопадне и друге (2010), као и драму Пољско цвеће у белом бокалу (2004), збирку прича Записи на ветру (2012), Зимско писмо (2015), Успутнице (2015). Објављује у књижевној периодици поезију, књижевну критику и прозу (Kњижевне новине, Kњижевни лист, Златна греда, Поља, Свеске, Повеља, Kораци, Траг, Невен, Савременик, Сент, Бдење…). Добила је више књижевних награда и признања за свој рад у култури. Живи у Земуну и Kосјерићу.

 

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирани арабиста. У српским листовима и периодици, као и у листовима бивших југословенских република објавио преко стотину превода дела из класичне и савремене арапске књижевности. С арапског превео књиге Нагиба Махфуза Приче из нашег кварта (Самиздат Б 92, 2008) и Срце ноћи (Албатрос плус, 2016); аутор сепарата Избор из савремене сиријске књижевности за децу (Змајеве дечије игре, 1989), Чаролије изданака пустиње (арапска кратка прича, 2013), Записи са обала Нила (египатска кратка прича, 2014), Мирис цимета (Избор из прозе савремених арапских књижевница, 2016). Заступљен са преводима у антологијама Чаробни врт (антологија светске уметничке бајке, 1999) и Тањир пун речи (мајстори савремене светске приче, 2012). Члан Удружења књижевних преводилаца Србије.

 

СИЛВИЈА МОНРОС СТОЈАКОВИЋ (1949, Буенос Ајрес). Филолошке студије завршила је у Београду, где иначе живи по опредељењу и по позвању. Књижевни рад започела је 1976. преводом Кортасарове приче Здравље болесника, за крушевачку Багдалу. Исте године је за ту исту кућу приредила и избор из стваралаштва шпанских песника након Шпанског грађанског рата, чије је песме и превела у књизи Савремена шпанска лирика.  Одонда је превела више од стотину библиографских јединица са и на шпански, али са француског и португалског на спрски, укључујући и роман Дијамантски трг каталонске списатељице Марсе Рудуреде, као прво интегрално дело преведено са каталонског на српски. Уједно, то је и најпревођеније дело књижевности на каталонском, иначе језику старијем и од шпанског. Међу преводима издвајају се романи Школице Хулија Кортасара, Срце тако бело и Сутра у боју мисли на мене Хавијера Маријаса. Посебан изазов је представљало превођење књиге Музеј романа о Вечитој аргентинског филозофа, правника и књижевника Маседонија Фернандеса, који залажући се за аутономију уметничког чина, руши језичка али и логичка правила. На шпански је превела, између осталих, дела Иве Андрића, Милорада Павића, Љубомира Симовића, као и песме неколико песникиња, наших, а светских. Досадашњи ауторски рад С.М.Стојаковић као списатељице обухвата: Последње Кортасарове школице (преписка са Хулијом Кортасаром, 1991), Огледало љубави  (преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејке, 1994), Град над градовима (електронска писма „Милосрдном анђелу“, 2000), Ортегина клепсидра (огледи о ставовима шпанског мислиоца Х. Ортеге и Гасета са становишта њихове могуће примене Сада и Овде, 2001), Наставиће се… (аутобиографска теленовела, 2002), Ми, Салвадор Дали (монографија, тек незнатно параноична, 2004), Моја Аргентина (интерактивни путопис, 2005) и Све у свему (песничка збирка ћутњи, 2006). У припреми за штампу јој је Разливени залив – књига огледа и других огледала.

 

СТЕФАН ПАЈОВИЋ (1989, Чачак). Основне студије Енглеског језика и књижевности завршио је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Мастерске студије је завршио на Филозофском факултету у Новом Саду, где је октобра 2017. докторирао на тему Поетска топонимија Шејмуса Хинија, под менторством проф. др Зорана Пауновића. Редовно публикује научни рад и учествује на конференцијама. Живи у Чачку и Новом Саду.

 

КАТАРИНА ПАНТОВИЋ (1994, Београд), студенткиња мастер студија на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Пише и објављује поезију и књижевну критику у периодици (Поља, Летопис Матице српске, РЕЗ).  Добитница је следећих награда за поезију и есејистику: II награда на 49. Дисовом пролећу за најбољи есеј (2012), награда Свесловенског књижевног друштва за поезију Војислав Илић (2013), финалисткиња 20. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ (2013), III Бранкова награда за најбољи есеј (2016). Стипендисткиња је међународних пројеката студентске размене Erasmus+ и CEEPUS, те је у периоду између априла и септембра 2016. године студирала на Одсеку за славистику, на Универзитету Мартин Лутер у Халеу, Немачка, а у периоду од марта до јуна 2018. ради на мастер тези на Одсеку за славистику, Универзитет Карл Франценс у Грацу, Аустрија. Чланица је књижевно-глумачке трупе Књижевни дужници. Преводи са енглеског језика. Живи у Новом Саду и Београду.

 

ДРАГИЊА РАМАДАНСКИ (1953, Сента) професор русистике, преводилац с руског и мађарског језика. Аутор антологије савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). На основу професионалног бављења превођењем (40 књига) настала је књига есеја Снешко у тропима (2012), посвећена проблемима књижевне транслатологије. Коаутор је књиге прозе У потрази за фигурама (2012, Сента). Објављује критичке приказе, есеје и научне студије из области теорије књижевности.

 

ДАНИЈЕЛА РЕПМАН (1976, Сомбор). Објавила је збирке поезије Цикличности (Нови Сад, 1997) и Место за савршен бег (Сомбор, 2015), и роман Трагом расутих тренутака (Нови Сад, 2014). Објављивала поезију и кратке приче у часописима Аванград, Кораци, Домети, Сент, Повеља, Градина  и на порталу Prozaonline. Стални сарадник листа за културу Аванград. Више пута награђивана за поезију и кратке приче. Превођена.

Била финалиста на 14. Фестивалу еуропске кратке приче, Загреб-Ријека 2015. и Вранац ‒ најбоља кратка прича 2016. Живи у Сомбору.

 

МИЛИСАВ САВИЋ (1945, Власово крај Рашке). Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом Мемоарска проза о првом српском устанку, а потом и докторирао с темом Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878. Био је уредник Студента (1968-70) и Младости (1970-72), главни и одговорни уредник Књижевни речи (1972-1977) и Књижевних новина (1980-82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од 1983. до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године. Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету (1987/88), Њујоршком државном универзитету у Олбанију (Албани, 1985/87), Универзитету у Фиренци (1990/92) и Универзитету у Лођу (1999/2000). Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару. Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски, румунски. Аутор је лексикона Ко је ко – писци из Југославије (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је антологије савремене америчке приповетке Психополис (1988), савремене аустралијске приповетке Комуна те не жели (1990), Савремена италијанска приповетка (1992), те Модерну светску мини причу (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије Најлепше српске приче (избор, предговор, коментари, 1996). Добитник бројних награда. За животно дело добио је следеће награде: „Стефан Првовенчани“ (2008), Рамонда Сербика, „Милован Видаковић“ (2014), Витез српске књижевности (2015). За целокупно приповедачко дело: Вељкова голубица (2012).

 

ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ (1964, Шабац) докторирао права. Објавио књиге поезије: Престо (1994), Плодови (1998), Нешто поверљиво (2004), Насеље белих кућа (2012), Хиљаду карактера (2013), Речник поезије (2013), Песме љубави пуне (2014), роман Погрешно (2016), књиге есеја Туђе ствари (2000), Заклон и други есеји (2003), Слова црвена (2010) и Глава без језика (2014). Добио књижевне награде „Мирослав Антић“, Вукове задужбине, „Милан Ракић“ и Мајевички вијенац. Живи у Београду.

 

ДРАГИЦА СТОЈАНОВИЋ (1963, Зрењанин) пише поезију и објављује више од три деценије у бројним књижевним листовима и часописима (загребачки Quorum, осијечка Ревија, подгоричко Овдје, Летопис Матице српске, Поља, Свеске, ПроФемина, Траг, Урб), као и у књигама: Тескоба (1984), Кухињска кукавица (1991), Разговор са Исидором (1999), Гладне исповести (2005), Литерарни снег (2015), Од(а)бране песме (2017). Заступљена је у антологији новијег српског песништва Кад будемо траве (приредио Владимир Јагличић); у антологији Најлепше песме о љубави (приредио Пера Зубац); у антологији Колективни облак – песме о постојању (приредио Вујица Решин Туцић); у антологији ПроФемине – Жене које су појеле језик; у антологигији савремене поезије војвођанских песникиња Очи равнице и другим. Добитница је награда „Станко Симићевић“, Смели цвет, Смедеревске песничке јесени, Улазаница, Печат вароши сремскокарловачке и „Милица Стојадиновић Српкиња“.

 

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), песник, прозни писац, књижевни критичар и историчар, антологичар и преводилац. Објавио шездесет књига поезије, прозе, књижевне критике и есеја, као и антологије поезије, прозе, драме и превода. Аутор је капиталне вишетомне Граматике смрти. Приредио је двадесет књига песама савремених српских песника. Награђиван. Живи и ради у Младеновцу.

 

ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ (1952, Ритешић код Добоја) је пјесник, прозаиста, есејиста и културни посленик. Објавила је 15 збирки поезије. Уврштена је у више антологија. Награде : Награда Удружења књижевника РС(бањалучка подружница) и град Бања Лука (за најбољу књигу у 2009), Награда Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице (за необјављен рукопис, 2002), Кочићево перо, Шушњар, Шумадијске метафоре, Вински бал, К.З. „Јован Дучић“, Кључ Добор града, Рудничка врела, „Милан Лалић“, Кондир косовке девојке, Годишња награда УК Републике Српске за 2014, „Хаџи Драган“, Златни орфеј ‒ УП Седмица (Франкфурт), Међународна књижевна награда Златен прстен (Скопље)…  Објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици. Поезија јој је преведена на више страних језика (руски, италијански, њемачки, румунски, бугарски, македонски, енглески, јерменски, словеначки, украјински, пољски…).

 

ДАНИЈЕЛА ТРАЈКОВИЋ (1980), прозаиста, књижевни критичар, есејиста и преводилац, дипломирала је на Универзитету у Приштини на Катедри за енглески језик и књижевност. Објављује у земљи и иностранству. Живи и ради у Врању.

 

НАДА УСАНОВИЋ АШОЊА (1979, Котор), дипломирала је на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду, где је и запослена. Ради као библиотекар и бави се превођењем.