Јелена Марићевић
ЗАВЕШТАЊЕ СЕНЗУАЛНИХ МИТОВА

Бојанa Стојановић Пантовић: У обручу
Повеља, Краљево, 2017.

Критичарка Бојана Стојановић Пантовић је, пишући о поезији Иване Миланков, „песникиње сензуалних митова“, констатовала да је „код (пост)симболиста жена увек пријемчивија за тајну, мистерију и ирационална стања од мушкараца и због тога ближа богу и нуминозном, дакако не у догматском смислу“.¹ Поред тога што је поезија песникиње Бојане Стојановић Пантовић управо на трагу поетике „сензуалних митова“, њен лирски продор снажан је и сликовит, донекле попут Светских жена (1999) Керол Ен Дафи: „жена хероја грчких митова, историјских личности, библијских ликова, јунакиња из бајки и народних прича, филмских ликова и књижевних јунака“² . Осећај малармеовски димне тајновитости и етеричности, српска песникиња прожела је такође „светским женама“, али женама које нису биле у сенци славнијих синова и мужева, као што је Нефертити, Герда која тражи вољеног Каја, Хлоја, Мелеузина, Мункова Нага Мадона / Пикова дама, Берениса, Елеонора, а посебно Хера, Ника, Атина, Марија из Ефеса из песничке књиге У обручу (2017). Творећи, дакле, магијски обруч свог света поезије, Бојана Стојановић Пантовић сугерисала је да су њене „светске жене“ познате у свету књижевности и културе.
Оно што представља битан новум, пак, тицало би се, миљковићевским језиком говорећи, проблема орфичког завештања у контексту поезије коју пишу песникиње. Иако не би требало да буде важно да ли је поезију писала жена или мушкарац, уколико поезија проговара из Искона, јесте важно са становишта по коме мит о Орфеју и Еуридици постаје парадигма модерног песништва, али мушког. Чини се да би било неумесно да се глас песникиње поистовети са песмом Орфеја, а да Еуридика буде њена песма, уколико наравно не сматрате да су песникиње, попут Тиресије, склоне мењању пола. Требало је, дакле, пронаћи мит који би био еквивалентан орфичком, али из ког би аутентично и моћно проговорио глас песникиње. Поезија Бојане Стојановић Пантовић даје одговор на то питање.
Иако постоје назнаке већ у књигама Бескрајна (2005), Заручници ватре (2008) и Исијавање (2009), у Лекцијама смрти (2013) и У обручу (2017) директније се читаоци упућују на мит о Персефони, која је, попут Еуридике, брала цвеће на ливади, али је није ујела змија, већ је отео Хад и одвео у царство сенки. За Персефоном није, наиме, плакао нико осим њене мајке Деметре. Деметра, такође, за разлику од Орфеја, није добила шансу да избави кћер у потпуности, али је успела да издејствује да Кора „проводи три месеца у подземљу у друштву Хада – као краљица Тартара и да се за то време зове Персефона, а осталих девет месеци са Деметром“³. Мит својом суштином прати смену годишњих доба. Док је, дакле, Персефона у Хаду, у природи влада зима; Деметра плаче за својом ћерком. Као што Орфејева песма настаје тек након што Еуридика заувек остане у царству мртвих, тако се и Деметрина песма оглашава зими: „И тако, преко ноћи, опет осване зима“ („Одлазеће“)⁴ .
Наравно, у том светлу, вредни су помена и мотиви поларног пејзажа, океана леда, поларног круга, те леденог ивичњака. Лирски субјект затомљен је у цикличном смењивању годишњих доба, између ћутања и лекција. Наслов књиге из 2017. антиципиран је у песми „Скадарлија, кућа Ђуре Јакшића“ првим и последњим стихом: „Уобручен је овај дан маглом, кажеш“ и „Растајемо се тако у магли, свако на свом делу обруча“,⁵ те у песми „Блага је ноћ“: „О напуштању још и ово: / гневна постеља и шака / која стеже обруч око приказе“⁶ и „Крају лета“, кругу који се „полако затвара“.⁷ Песма „У обручу“, по којој књига носи име, посвећена је Станиши Нешићу (1956–2016), аутору песничке књиге Отварање прстена (1982), коме песникиња поставља питање: „И ко каже да се прстен може отворити / (…) / А у ствари, потврди оно кружно обртање / увек све мртвијих љубави / и никад догорелих ватри, // чему присуствујемо сваки трен, / стискајући се покорно и нежно / у његовом обручу“.⁸ Песникиња увек проговара из „земаљско-небеских прстенова“, „животодавног јајета“, тј. „језгра душе“, како би рекла Злата Коцић.⁹ То је можда архетипска песма Жене.
Најдубљу и најпотреснију песму песникиња може да породи управо у улози мајке, Деметре коју је скрхала бол за ћерком, али и ћерке која је растављена од мајке. Утолико је упечатљивија и драматичнија посвета „Мајци Олги“ књизи прозаида Заручници ватре, а особито песма „Закон урне / Мојој мајци Олги“ из књиге У обручу, на чијим корицама је Жена под велом (портрет Олге) Пабла Пикаса из 1924. године. Наравно, одређен број песама посвећен је ћерки Катарини („Кћи“)¹⁰ и „Ово и оно време / Katarini, to England“.¹¹ Песникиња, као ћерка и мајка, као својеврстан Јанус, можда представља ону тачку удвајања, коју препознајемо у стиховима: „Она је била ја, ја сам била она, / та умрла нимфа загледана / у фатални портрет, / полудела од своје двојнице, / зазидана међу хладна здања Нимфенбурга“ („Nymphenburg“)¹² ; „Берениса, моја сестро под велом, близнакињо моја, моја обожавана руино“ („Отпослати глас“)¹³ ; „Удвајам се / То сам ја / Опет ја / љубим своје лице / милујем се нежно / да ли сад видиш да си то ти / у шуми сплетених руку / налик нашим / које нису ничије“ („Шкриња“)¹⁴ ; „Али ти нигде не одлазиш, ти остајеш са мном. / На средокраћи благог додира, у тачки раздвојеног тела“ („Нефертити“)¹⁵ и „Моја кап зноја је твоја / твоја кап крви је моја“ (Закон урне“).¹⁶
Берениса, „сестра под велом“, и Пикасова „Жена под велом“ којој се види лик, фигуре су које евентуално упућују на тајновитост женског гласа и повезаност са Пенелопом чије име значи „жена покривена велом“. Привидно не откривајући Пенелопу, Бојана Стојановић Пантовић вешто је приступила њеном исцртавању, певајући о сродности лирског субјекта са Одисејем у песмама „Итака“ и „Одисејев страх“. У тој сродности може се наслутути евентуална блискост или сестринство са Пенелопом, будући да се лирски субјект оглашава у женском роду: „Само што ја никад нећу затегнути лук и стрелу / да браним част свог драгог, / нити ступити ногом на Итаку“.¹⁷
Када је реч о теми двојништва и повезаности са Деметром, неизоставно се мора обратити пажња на важну улогу Јуноне у песништву Бојане Стојановић Пантовић. Још на корицама њене прве песничке књиге Бескрајна јесте фотографија Јунонине собе у Гетеовој кући у Вајмару. У песничкој књизи У обручу песма „Први дан зиме“ не апострофира директно врховну богињу римског пантеона, али отпочиње сликама карактеристичним за мит о Деметри и Персефони, тј. смени годишњих доба: „Годишња доба исцрташе своје кривудаве путање, / прелило се лето у јесен, јесен у пролеће / (…) / Дође и први дан зиме, а раздвојеност / мог и твог лика никад не беше мања; / (…) / С тобом оста моје јунско обличје, / са мном твоји трзаји руке / (…) / У чијој смо се смрти на трен угледале?“¹⁸ Спомен летњег месеца јуна, који носи име управо по римској богињи и тематизовање двојништва, наводи на веровање Римљана, по коме свака жена има своју „јунону“ као личног чувара духа. ¹⁹ Вероватно да могућност да угледа сопствену „јунону“ постоји у нечијој смрти, па то постаје важна лекција смрти или ретки „Каирос“²⁰ када лица Јануса угледају један другог.
Јанус је заштитник врата и улаза,²¹ а читава песничка књига У обручу конципирана је тако да се симболички отворе врата смрти, не би ли дошло до „Каироса“. Ради се, наиме, о томе да је књига саткана од четири циклуса као четири стране света (Изван зидина, Путовање по хартији, Недостајање тела и Непрекинуто), а сваки циклус садржи по девет песама. У Лекцијама о смрти песникиња помиње девету капију: „Ту купају се они што прођоше свих девет капија“ („Тако близу“)²² . Јанус би, дакле, чувао и отварао сваку капију илити сваку песму, коју би било могућно отворити управо у тренутку нечије смрти, тј. када се лирски субјект угледа са двојником, а песникиња са својом „јуноном“.
Јунона се, разуме се, препознаје и у поменима Хере, врховне богиње грчког пантеона, а прва песма или прва капија која отвара књигу У обручу јесте „Херина љубав“. Такође, песникиња се није задржала само на грчким и римским „сензуалним митовима“, већ је у поезију уткала и сву етеричност, мистичност и егзотичност египатске митологије. Интересантно је да у поговору своје прве песничке књиге „Уз овај рукопис, vita vitae mea“ Бојана Стојановић Пантовић каже да јој је „у највећем броју случајева кључић од ризнице туђих песничких блага даје управо моје ’неиструнуло срце песникиње’“²³ .
Наравно, Египћани су све органе вадили приликом мумифицирања, а једино је срце остајало као нада да је досезање вечности могућно. Ако је срце, наиме, лакше од перца – бескрајна душа ће бити спасена и исијаваће, након што прође све капије подземног света, изговарајући магичне стихове исписане на папирусу. Након проласка подземним светом, душа у виду астралног двојника ка треба да закорачи у Нови Дан: „четрдесет и двојица дочекују ка у судничкој дворани, која се (…) назива двораном Двије Истине“, „свеколико знање доступно човјеку сабрао је и распоредио Техути у четрдесет и двије књиге“, а сам број 42 представља „оствареност душе као цјелине“²⁴ . У песми „Још само ове године / по Бориславу Радовићу“ лирски субјект покушава да састави „венац речи / од сасушеног лишћа и цвећа. / Заливаћу их из празног бокала. / Док не никну оне четрдесет две песме“.²⁵ Четрдесет две песме требало би, дакле, да означавају и свеколико знање и оствареност душе као цјелине. Свака песма део је тог знања, свака песма зато је лекција, а лирски субјект који се удваја потенцијално је ка које креће на пут исијавања.
Песникињино ка названо је Нефертити у истоименој песми из Лекција о смрти: „Али ти нигде не одлазиш, ти остајеш са мном. / На средокраћи благог додира, у тачки раздвојеног тела“.²⁶ У „Египатском сну / за Саву Дамјанова“ каже се да „Можда је последња / утеха скарабеја / да ћемо ипак / живети вечно“²⁷, а скарабеј је амулет који штити срце, тј. ка на путу до Новог Дана илити вечности. И „Храм Амон Зевс“²⁸ и врата Универзитетске библиотеке која песникињу подсећају на улаз у пирамиду („Брандербуршка капија“)²⁹ и зазивање Беновог и Коцбековог Египта („Суматра, лава“)³⁰ чини се да не отварају само врата живота, смрти и вечности, већ и врата поезије наших савремених песникиња (Весне Крмпотић, Даринке Јеврић, Злате Коцић итд), које су своја песничка срца обасјавала Сунцем медитеранских и источњачких митова и веровања. Будући загледани у Орфеја и Еуридику, измицао нам је читав свет оних митова који су обликовали светове песникиња. У песничком свету Бојане Стојановић Пантовић најсветије су оне љубави које је и Хомер високо вредновао – родитељска љубав и пријатељство. Мит о Деметри и Персефони, те немали број песама посвећених породици (Мајци Олги, Тати, Катарини), живим и мртвим пријатељима (For M. P, За Н, Ивану Штајнбергеру, Милунки Митровић, За Саву Дамјанова, По Ф. Прешерну за Алеша Дебељака, Memento Aleš Debeljak (1961–2016), Станиши Нешићу (1956–2016)), сведочи о томе.

1. Бојана Стојановић Пантовић, „Песникиња сензуалних митова“, Кораци, 7/9, 2014, стр. 170.
2. Поговор: „Звездана харизма Керол Ен Дафи“: Керол Ен Дафи, Светске жене, прев. Милена Борић, Бранково коло, Сремски Карловци 2011, стр. 80.
3. Robert Grevs, Grčki mitovi, prev. Boban Vein, Familet, Beograd 2008, str. 85–86.
4. Бојана Стојановић Пантовић, Лекције о смрти, Повеља, Краљево 2013, стр. 11.
5. Исто, стр. 34.
6. Исто, стр. 56.
7. Исто, стр. 59.
8. Бојана Стојановић Пантовић, У обручу, Повеља, Краљево 2017, стр. 16.
9. Злата Коцић, Полог, Просвета, Београд 1999, стр. 96.
10. Бојана Стојановић Пантовић, Бескрајна, Песничка мануфактура београдске мануфактуре снова, Београд 2005, стр. 21–22.
11. Бојана Стојановић Пантовић, Исијавање, Арка, Смедерево 2009, стр. 65–66.
12. Б. Стојановић Пантовић, Бескрајна, стр. 19.
13. Б. Стојановић Пантовић, Заручници ватре, стр. 69. Курзив је песникињин.
14. Б. Стојановић Пантовић, Исијавање, стр. 51. Курзив је песникињин.
15. Б. Стојановић Пантовић, Лекције о смрти, стр. 26.
16. Б. Стојановић Пантовић, У обручу, стр. 42.
17. Исто, стр. 13.
18. Исто, стр. 47.
19. Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић, Речник грчке и римске митологије, Српска књижевна задруга 1987, стр. 182.
20. Б. Стојановић Пантовић, „Крај лета“, Лекције о смрти, стр. 59.
21. Д. Срејовић и А. Цермановић, Речник грчке и римске митологије, стр. 176.
22. Б. Стојановић Пантовић, Лекције о смрти, стр. 10.
23. Б. Стојановић Пантовић, Бескрајна, стр. 65.
24. Vesna Krmpotić, Čas je, Ozirise: Antiantologija stare egipatske poezije, Nolit, Beograd 1976, str. 79. Књига мртвих (Велика египатска књига мртвих), с немачког превео, увод и коментаре додао: Марко Вишић, Независна издања 31, Београд 1982, стр. 65.
25. Б. Стојановић Пантовић, У обручу, стр. 48.
26. Б. Стојановић Пантовић, Лекције о смрти, стр. 26.
27. Б. Стојановић Пантовић, Исијавање, стр. 14.
28. Исто, стр. 32.
29. Б. Стојановић Пантовић, Заручници ватре, стр. 11.
30. Исто, стр. 42.