Александар Иванович Куприн
ПРИЧА О ЗГАЖЕНОМ ЦВЕТУ
Посвећено хризантемама боје рђе
I
Некада давно живела је прелепа девојка, али не у неком царству или краљевству већ у мојој машти.
II
Била је особито лепа, баш зато што није била свесна своје лепоте.
Витка, гипка, по девојачки чаробно неспретна.
Била је срдачна и благонаклона према свему – према цвећу, зверкама, рибама, према прецима, људским грешкама или несмотреностима. И, то јој нимало није било тешко.
III
Пошто је у свакој причи потребно да се прикаже спољашњост јунакиње, онда ћемо заједно, драги мој читаоче, то и да урадимо.
Дакле, замисли:
Биљка поникла у стакленој башти, па ипак одличног здравља. Помало бледог лица, али без и најмањег трага умора.
Лаки и вешти покрети.
Чедне девојачке ноге. Јасан и нежан профил. Изражајне, насмејане усне. Какве ли среће!
Једва приметно повијена у леђима, али пристаје јој. Спонтано весела.
Малко неправилан облик уста и зуба, али је и то на њој очаравајуће.
Изнад свега, најлепша је била нежност која је избијала из ње тако лако као светлост и топлота сунца…
IV
Наредна слика.
Вртлог валцера. Causerie1
. Енглески бисквити. Слуге у белим рукавицама. Степениште украшено унајмљеним тропским биљкама.
И, ево, појављује се он.
Наравно, негде је запослен.
Раздељак, бркови, вештина рукољуба. Са добрим везама у друштву. У униформи је. На челу, на дугмадима, напред и позади – некакви амблеми у облику орлова, секира, звезда.
Укратко, негде и нечему служи.
V
Ово поглавље ће бити најкраће.
Брак, ужурбано сашаптавање рођакиња. Одлазак у иностранство…
Уосталом, дајем могућност читаоцу да сам доврши ову слику или да је прочита код бесмртног писца Тургењева.
VI
Овај човек ју је неколико пута учинио трудном. Сва њена лепота уништена је честим порођајима.
Претворио је у куварицу, у учесницу неважних тричавих свађа и сплетки, оскрнавио јој душу свакаквим хартијама установе (у) којој је служио.
VII
Ближи се расплет. Она умире.
Чекао је да прође година и оженио се другом. После годину и по није се могао сетити чак ни њеног изгледа. И рекло би се, драги читаоче, да од миомирисног цветка није остало ништа и да можемо завршити ову ћудљиву причу.
VIII
Ипак не. Остало је.
У једно зимско предвечерје седела је за клавиром и из досаде пребирала тужне акорде на црним диркама.
Кад ето песника, човека којег она, вероватно није ни примећивала и којег је можда трпела у свом дому из пуког сажаљења, који је спазио њене руке.
Биле су то лепе, скоро савршене руке. Руке, које би свака жена, без стида, показала целом свету.
IX
Од тада је прошло око сто година.
Давно су покојни и родитељи, слуге у белим рукавицама, и дивни цветак угажен туђом ногом; преминуо је и јунак наше приче са чином некаквог или нечијег саветника.
Али ако би песник то пожелео, подарио би бесмртност не само очаравајућој сени, него чак и оним рукама, које су миловале црне дирке једне вечери у тужном полумраку.
П.С. Ова прича написана је за оне који схватају да је највећа патња и највеће уживање – мисао.
АЛЕКСАНДАР ИВАНОВИЧ КУПРИН (1870-1938) је познати руски писац прве половине ХХ века. Оставио је иза себе бројна значајна дела: Двобој, Јама, Суламка, Соломонова звезда, Гривна од граната, Чудесни лекар, Циганчица, Бела пудлица, Две љубави, Чари, Пиратка, У зверињаку, Олесја, Молох, Тврдица Пљушкин и др. После револуције емигрирао је у Париз, вратио се у домовину 1937, годину дана пре смрти. Сахрањен на Волковском гробљу у Санкт-Петербургу.
Избор, превод са руског и белешка о аутору
Нада Усановић Ашоња