Зденка Валент Белић
ПЕТ СЛОВАЧКИХ РОМАНА О СЛОБОДИ

Словачка књижевност, посебно проза, је на територији бивше Југославије дуго била јако слабо превођена а тиме и скоро непозната, за разлику од чешке књижевности чија је присутност на књижевој сцени била далеко већа а рецепција код читалаца успешна. Услед тога врхунски словачки писци попут Антона Балажа, Душана Митане, Станислава Ракуса, Винцента Шикуле, Рудолфа Слободе, Павела Виликовског и других, остали су за ову културну јавност анонимни и услед тога елитни читалачки или интерпретативни део књижевне јавности на овим просторима стекао је дугорочно мишљење о већем значају чешке књижевности и о њеном вишем књижевном квалитету у поређењу са словачким делима. Пошто се о односу једног народа према друштвеним чињеницама такође закључује на основу уметничких артефакта из редова његових уметника и начина обраде актуелних друштвених тема, тиме је настао утисак у споменутом делу јавности да су се Чеси далеко оштрије побунили против репресије и тоталитаризма наспрам Словака.
Захваљујући едицији Сто словенских романа, коју у Србији објављује београдски Архипелаг, али и захваљујући другим преводима словачке прозе на српски језик у последњој деценији, ова слика о словачкој књижевности се постепено мења, тако да су почели да се појављују новински и књижевнокритички текстови, у којима и сами критичари уочавају овај привид или заблуду.

СТО СЛОВЕНСКИХ РОМАНА

Едиција „Сто словенских романа“ је први књижевни пројекат Форума словенских култура, међународне организације која делује од 2004. године и која се бави питањима савремене културе и културног наслеђа. Овим пројектом Форум словенских култура је започео интензивну књижевну размену између словенских народа, као и ширу међународну промоцију и представљање словенских књижевности. Припрема едиције се вршила на следећи начин. Земље чланице (форума) су уз помоћ стручних и партнерских институција одабрале по десет романа објављених након пада Берлинског зида који ће представљати њихову земљу у овој антологијској колекцији. Једини обавезан критеријум био је уметнички ниво дела. Пошто је у пројекат укључено десет словенских држава и то: Словачка, Србија, Русија, Македонија, Бугарска, Босна и Херцеговина, Белорусија, Хрватска, Словенија и Украјина, настао је списак од сто романа. Нажалост, у пројекат нису укључене све словенске земље, нпр. Пољска или Чешка, без којих ниједна антологија савремене словенске прозе не може бити потпуна. Према плану пројекта, романи би требало да буду преведени на свих десет језика укључених земаља, а затим и на енглески језик, како би се обезбедила боља рецепција у несловенским земљама, односно у земљама енглеског говорног подручја.
Едиција Сто словенских романа има прецизне и строге стандарде издавачке реализације. Визуелна страна је такође веома важна и за њу је карактеристичан једноставан и ефектан дизајн. Репрезентативности ове збирке доприносе врхунски преводи, на шта се обраћа посебна пажња, висок квалитет лектуре и коректуре, уреднички стандарди и квалитетна штампа и повез. Циљ овог пројекта јесте узајамно упознавање, јаче прожимање култура, подстицање узајамног превођења дела, али и одгајање нове генерације врхунских преводилаца и интерпретативне јавности, наравно и подизање нове генерације књижевних критичара, који ће бити упознати, који ће умети да разумеју и интерпретирају најрепрезантативније што у другим словенским културама данас настаје.
У свакој земљи је објављивање збирке поверено једном издавачу. У Србији је овај задатак припао издавачкој кући Архипелаг из Београда. Овај издавач је уједно један од најактивнијих на целом пројекту.
За промовисање словачке књижевности стратешки је веома значајно активно укључивање Словачке у овај пројекат, али такође и чињеница да комисија Слолије доследно финансијски подржава његову реализацију.
Поред већ поменутог основног критеријума ументичког квалитета дела за уврштање романа у едицију, већ на први поглед се може приметити да пет – до сада објављених – словачких романа имају и друге заједничке чиниоце. Сви одабрани романи имају исту тему – критику тоталитарног друштва и освајање основних људских слобода и потреба у таквој средини. У сваком од њих је ова тема обрађена на другачији начин и сваки је аутор понудио своје виђење „излаза“ из дехуманизоване атмосфере.

ЛОГОР ПОСРНУЛИХ ЖЕНА АНТОНА БАЛАЖА
ИНСТИНКТ, ТЕЛЕСНОСТ И ТЕЛО КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ

О Антону Балажу се не може говорити само као о словачком писцу, пошто његово стваралаштво надраста националне оквире. Како тврди Иван Миленковић, који је о овом роману писао за часопис Време, А.Б. спада у групу средњоевропских уметника (упоредио га је са Кундером, Храбалом, Хавелом, Манцлом и Форманом) односно „књижевним и филмским мајсторима, који су мрачној стварности приступали са луцидним и резигнираним хумором“. У роману Логор посрнлих жена на критичан и гротескни начин Балаж је приказао слику тоталитарног комунистичког друштва и пружио нам дирљиву, и уједно духовиту, слику словачког друштва у другој половини XX века. То је дело које се у великој мери заснива на истинитим историјским чињеницама. Радећи као новинар, Антон Балаж је имао прилику да се сретне са Данијелом Окалијем, једним од идејних твораца логора принудног рада, који је вођен дубоким маркистичким уверењима дошао на идеју да их оснује и у њима преваспитава људе, пошто је веровао да се „заблудела овца може вратити на прави пут“. Апсурдно је, али праведно, што је и овај идејни творац логора скоро две деценије провео у једном од тих логора на „преваспитавању“. Иако овим романом доминира гротеска, Балаж је у њему јасно приказао насилну суштину ауторитарног система, у ком појединац, особа са свим својим жељама, потребама, идејама и иницијативама постаје нежељена компонента и мора да се подвргне идeологији и њеним перспективама. Апсурдно човек који бива затворен у логору достиже слободу затварајући се у себе, у своје тело и душу и на тај начин његов инстинкт и телесност постају једини простор личне слободе.
Од почетка до краја дела Антон Балаж не одустаје од своје суптилне сатире, која још експлицитнији облик добија када група изгладнелих људи покушава да по сваку цену уђе у логор, пошто из њега осети мирис гулаша. Ограда не издржи, јер генијални творци логора нису ни слутили да ће једног дана неко покушати да у овај ограђени простор уђе а не да из њега побегне.
Осим што приказује слику словачког друштва непосредно након Другог светског рата, Балаж у Логору посрнулих жена пише оду женском телу и приказује веома јаку еротску димензију приче. Мада су жене у логору по сваку цену деeротизоване и обучене у сиве неугледне државне спаваћице, еротика из њих просто избија и роман је набијен шармом женског тела. У томе се налази следећи апсурд. Док код појединца ово тело буди снажне и лепе страсти, када се ради о државном апарату, он са овим телом поступа као са објектом мучења – као слободном територијом коју по сваку цену треба освојити и укинути.
Након рације у Видрици, у чувеном братиславском кварту црвених фењера, проститутке су похапшене и затворене у логор принудног рада у ком би, по мишљењу мудрог партијског руководства, требало да буду преваспитане у честите другарице и требало би да изуче кројачки занат. Убрзо након доласка у логор једна од јунакиња веома оштроумно примети да ће у овако уређеном друштву њено тело на дуже време бити за њу једина слободна територија. Приказујући телесност, секс, инстинкт као супротност наметнутим репресијама, Балаж наглашава премисе тоталитарног друштва, које директно противрече здравом разуму. Апсурдно је учити другарице занату, ако се уједно укида приватно предузетништво, као што је апсурдно „лечити“ проститутке од секса, тако што их затворе у логор пун мушкараца. Или како је то сам писац рекао: „Највећа грешка социјализма јесте то, што је покушавао да промени свет а притом није променио људе“.
Логор посрнулих жена у контексту ове едиције читамо не само као слику словачког друштва у лоша времена, него као универзалну параболу о победи основних људских слобода над дехуманизованим друштвеним уређењем.

НЕНАПИСАНИ РОМАН СТАНИСЛАВА РАКУСА
ПРОФЕСИОНАЛНО ОСТВАРЕЊЕ И СТВАРАЛАШТВО КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ

Као што се у претходном роману јунацима и јунакињама насртало на њихово тело, телесност и истинкт, овде се интервенција тоталитарног друштва на живот појединца манифестује као онемогућавање професионалног остваривања, уметничког стваралаштва и испуњења људске егзистенције мисијом и смислом.
Адам Захаријаш је факултетски професор који већ на самом почетку приче постаје жртва сумњичења, страха и потказивања, због чега остаје без посла. Након што му је забрањено да предаје, брижни пријатељи га запошљавају у позоришту као, у суштини излишног помоћника драматурга; али, управо због чињенице да добија ново запослење, али не и посао – није му пружена прилика да заиста ради и ствара, његово понижење је још веће. Управо овим Ракус приказује суштину односа у тоталитарном друштву: није битно да се бавите нечиме – поготово не по сопственој вољи из из личне иницијативе – важно је да се видљиви или само мало прикривени механизми „друштвене воље“ баве појединцем, сваким понаособ и без разлике. Да му је било дозвољено да се оствари као писац у пуној мери, његова егзистенција као аутора и појединца би имала смисла – управо то овај друштвени механизам који намеће „колективне циљеве“ не сме дозволити, и зато га по сваку цену у томе спречава.
Захаријаш покушава да се обрачуна са наметнутим осећањем маргиналности и сувишности писањем романа, али врло брзо сазнаје да то неће бити могуће, између осталог и због тога што му је режим забранио да објављује под својим именом. Тада почиње да тражи аутора за своје дело. У атмосфери страха, сумњичења и аутоцензуре ни ово није једноставан задатак…
Ракус сугестивно приказује репресију кроз причу главног јунака, приче осталих јунака, али такође и пишући роман у роману. Радња овог уметнутог романа, који је заправо тај ненаписани роман, се одиграва у предвечерје Другог светског рата, у време јачања нацистичке власти и овим Ракус повлачи јасну паралелу између комунистичког и нацистичког режима, као две варијанте једног те истог друштвеног уређења.
Осим главне приче, интересантно је пратити начин на који аутор приказује средину у којој се главна радња одиграва. Мада се главном јунаку у животу нешто важно дешава, што је у суштини дубоко непоштено и нехумано, његова средина – колеге на факултету и у позоришту – на ову животну трагедију не гледају ни најмање са емпатијом. Портрети поједних професора, доцената и асистената, њихова сервилност према режиму, којој су узрок њихови лични карактери, кукавичлук, страх, каријеризам, штреберство, али и њихова ћудљивост и слабости међу којима доминира алкохолизам, искориштавање колегијалности и остале ситне и озбиљније људске карактерне мане приказане су врло сликовито.
У Ненаписаном роману Станислава Ракуса јунаци непрестано осећају да нешто неповратно нестаје из њихових приватних и јавних живота. Често из свих тих живота истовремено. Јунаци овог романа се суочавају са суровом стварношћу у којој личне жеље немају велику вредност и у којој њихове намере зависе скоро искључиво од друштвених околности. Адам Захаријаш је једном стигматизован и више се никада неће ослободити овог обележја.
Јасно је да се појединац у таквом друштву не може осећати безбедно, да не може имати никаква лична очекивања и амбиције, може просто да егзистира до потпуног бесмисла и да гашења. Тоталитарно друштво је у Ненаписаном роману приказано као друштвено уређење у ком су побркани циљеви и средства. Услед недостатка стварних циљева, средства постају циљеви.
Суштина овог уређења је приказана већ на почетку дела у гротескној сцени Вежбе одбране и заштите, у којој сви учесници овог догађаја представљају обичне фигуре. Сви се по службеној дужности укључе у догађај, али нико заправо не зна зашто је ту и због тога свако за себе проналази неки имагинарни циљ свог бесмисленог учешћа или компензацију стварног ангажовања.
Јединствени и непоновљиви људски животи, лишени личног професионалног садржаја, претварају се у сиве и монотоне бесмислене егзистенције.

ОРНАМЕНТ ВИНЦЕНТА ШИКУЛЕ
РЕЛИГИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ

Орнамент, животно дело класика словачке књижевности Винцента Шикуле, није само прича о младићу који покушава да се снађе у хаотичној стварности у послератној Словачкој, него је и парабола о вери и побожности. Слично као у претходне две књиге, у којима је обрађена тема интервенције репресивног друштвеног уређења забрањивањем интимног односа и онемогућавањем професионалног деловања, у Орнаменту се аутор бави темом забране религије и вероисповести, као видом атаковања на основне људске слободе и слободан лични простор.
Једне ноћи се у соби главног јунака Матеја Хоза неочекивано појављује непознати младић, за ког сазнајемо да је свештеник, а који је побегао од хапшења; овим се за Матеја, и за читаоца, отвара тема личног и друштвеног односа према вери и цркви. Студент Матеј Хоз, захваљујући овом сусрету са животном стварношћу, нагло одраста, а тиме што свештенику пружа уточиште – постаје саучесник или чак кривац, након тога и жртва прогона служби државне безбедности, с обзиром да скрива свештеника – у том тренутку државног непријатеља.
Матеј Хоз, као младић на прагу зрелости, ове своје кривице није одмах свестан, али све време слути, осећа, ослушкује, нешто му се причињава да ће се из тога нешто изродити. Заједно са њим и читаоца читавим делом прати осећање туге и тескобе, немира, страха и неодређеног ишчекивања. Јунак чује чудне звуке, око њега нешто пуцкета, шушка, стриже… Свештеник, такође младић, Јожо Патуц, је тајанствена особа која се у роману појављује попут духа. Овај сусрет је заправо конфронтација главног јунака са сопственим алтер егом. Тиме што је Јожо Патуц пронашао Матеја, помогао му је да он пронађе сам себе. Матеј не скрива само свог цимера од тајне полиције, он од њега и од свих њих скрива себе и своја осећања, своју веру, љубав и страх, своје погледе и пре свега – своје неодређено осећање потребе личне слободе. Патуц скрива своју љубав према сестри, Матеј скрива да је посећује, Патуц кришом у соби служи мису, газдарица се сакрива иза врата и шпијунира их, тајна полиција се прикрада по улицама, дише им за вратом… Репресија је овде тиха, али утолико учинковитија.
Молитва као мотив већ на почетку улази у књигу као орнамент на кући. Зидар свој рад наплати, али украс на кући направи бесплатно. Орман са аспарагусом постаје мали кућни олтар а тихи дијалози цимера личе на исповедање. На крају се све те слутње, звуци и очекивања материјализују у виду доласка државне полиције, хапшења и конкретног питања: „Ви сте верник?“ Због тога што одједном мора да одрасте, да стави по страни своје снове и жеље, да заборави на слободу, љубав, уметност – мора да дефинише свој однос према Богу и однос према држави – јер једно са другим не иде заједно – чиме јунак спознаје себе самог. Наставак романа Орнамент, Ружа ветрова, за сада није преведен на српски језик, као ни Епилог, који изворно и није био састави део ове романескне дилогије а који је први пут објављен 2008. године у часопису Рак и представља завршетак ове, сада већ, трилогије. Овако се роман Орнамент за српског читатаоца завршава тако, што он не добија коначан расплет приче, одговор на отворена питања, као ни осећање логичног завршетка, али то га не спречава да га доживљава као целовито уметничко дело са универзалним питањима са темом вере у комунистичком друштву као забрањеном простору слободе.

КРАЈ ИГРЕ ДУШАНА МИТАНЕ
КАЗНА ЗА ЗЛОЧИН КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ

Анулирање правде и праведности – страдање невиних и некажњавање стварног злочина – типична је појава за репресивна друштва. Управо ово нарушавање природне хиjерархије вредности и логичног следа злочина и казне је књижевно обрађено у роману Душана Митане Крај игре.
Главни јунак овог романа је режисер Петер Славик који тежи да изгради реноме аутентичног уметничког режисера у братиславским културнум круговима. Главни садржај његовог професионалног ангажовања су адаптације сувопарних телевизијских драма, док потајно сања о каријери препознатљивог филмског уметника. Потенцијални конфликт читалац предосети у различитим темпераментима наоко мирног и тихог Петера и његове жене Хелене, импулсивне и лакомислене новинарке са хедонистичким односом према животу; али, ово представља тек основу фабуле. Како се убрзо испостави, управо када читалац очекује да ће то бити сатирична књига о положају несхваћеног уметника у репресивном друштву, Крај игре се нагло претвара у психолошко-криминалистички роман. У њему се отварају питања злочина и казне, и њиховог логичног и праведног следа.
Због јасних елемената друштвене критике, ово дело је осамдесетих година било цензурисано и очишћено од свих провокативних делова. Изворни и потпуни текст романа објављен је тек након Плишане револуције (1989). Власти су провокацију виделе првенствено у ликовима страначких комесара који су били продужена рука репресивног режима у коме су преко ноћи ликвидирани нежељени уметници и исто тако стварани нови, што директно говори о суштини функционисања комунистичког режима у Чехословачкој у његовим последњим данима. Аналогија, која сада читаоцу пада на памет, потврда је да је суштина свих неслободних друштава било где на свету – једнака.
У духу горе поменутих интенција нашег текста, у овом роману је репресија приказана као побркани и нелогичан след злочина и казне. Главни јунак каже да су се кроз историју у његовој породици смењивали они који су робијали невини са онима који су стварним и некажњеним злочинима искупили невиност својих рођака. Због тога он сматра да је чињеница што је убио своју супругу и за свој злочин прошао некажњено, праведна последица породичне историје, у којој је више њих страдало невино. С обзиром на то да се ова необична породична традиција протеже од краја XVIII до краја XX века, када се радња романа одиграва, прича се може читати као парабола о репресивним друштвима према којимa се могу заузети две врсте односа: први је онај у ком се опште добро ставља изнад личног, и по цену да појединац трпи незаслужену казну, а други начин је стављање личних интереса у први план.
Упркос трагичној грешци, коју јунак касно схвати, сам роман у својој суштини нема димензије неопходне за стварну трагедију и једина казна која Петера на крају стигне јесте – усамљеност, што је судбина издајника. Митана је написао дело у ком казну за грех не доживљавамо као правду и праведност, него и као исправну хијерархију вредности и простор слободе.

ПОСЛЕДЊИ КОЊ ПОМПЕЈА ПАВЕЛА ВИЛИКОВСКОГ
ЕМИГРАЦИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ

Овај роман је прича у којој се у првом плану појављују два велика искуства XX века. Прво је оно које је заједничко за све предметне романе – политичка репресија идeолошког друштва, а друго искуство је оно које јунак Виликовског види као излаз у трагању за слободним простором – емиграција и илузије о постојању „обећане земље“. За јунака Последњег коња Помпеја она представља могући излаз – идеално решење у потрази за личном слободом. Главни јунак је очигледно очаран Западом, а пре свега Енглеском и Лондоном. У његовој свести је емиграција или одлазак ван граница које га држе као у клопци прилика за освајањем јарко жељене слободе. Као и у остала четири романа, где jе управо овај слободни простор недостижан и проблематизован, ни јунаку ове приче то не полази за руком и он након пуно труда одустаје од идеје о емиграцији и враћа се у своју домовину – у којој је управо на сцени „нормализација“ после августа 1968, што заправо значи долазак „братске помоћи“ са Истока и успостављање далеко јаче респресије него у прошлости.
Како каже Александер Халвоњик у рецензији: „Када наш (пост)социјалистички сањар схвати да се иза кулиса великодушног Лондона налази милитаризам и да његов лондонски алтерего – изнурени Мек – је само продукт те себичности – он одлази из Лондона са далеко тежом дијагнозом, него што је у њега дошао: свет је неизлечиво туђ за човека и катастрофа, коју је за њега измислио утилитаристички Мак, постаје неизбежна перспектива за појединца чија је жеља да његова комуникација с људима и друштвом буде заснована пре свега на личној слободи.
Последњи коњ Помпеја овако постаје прича о усамљености, акцентована сарказмом и самоиронијом која се у потпуности оглашава након конфронтација са енглеском стварношћу.
Овако конципирана прича отвара и питање последица репресивних друштвених уређења на људску психу. У човеку који се у оваквој средини родио, овде већи део живота живео и деловао, нараста и живи не само страх, стигматизација, аутоцензура, споран однос према злочину и казни, поремећена хијерархија вредности, потискивање сопствене креативности и стваралаштва, мишљења, потреба, односу према верским слободама и истинској слободној духовности – него се у човеку рађа и јача илузија о постојању „овоземаљског раја“ и једноставног излаза из лоше друштвене ситуације, илузије о обећаној земљи.
Слобода, ако је уопште могућа, је ипак негде другде. Можда се налази у унутрашњој миграцији, у ћутању и затварању у себе, или, по речима Павела Виликовског: „Не разоткрити се, то је последња слобода“.
А ми смо поново на почетку наше потраге за простором слободе.

СЛОВАЧКИ РОМАНИ О РЕПРЕСИЈИ ПРЕД СРПСКИМ ЧИТАОЦЕМ

У време када је словачки/европски писац, есејиста и сценариста Антон Балаж написао пре скоро две деценије роман Логор посрнулих жена (1993), у Југославији се ратовало. Тада никог није занимала средњоевропска књижевност, с обзиром на то да су сви имали пуне руке посла да сачувају живу главу и голу егистенцију. Роман је морао да сачека две деценије на свој српски превод. Објављен је 2011. године. За разлику од њега, роман Последњи коњ Помпеја је у Словачкој објављен 2001, а на српски језик је преведен већ 2002. и објављен у издавачкој кући Stylos из Новог Сада. У едицији Сто словенских романа објављено је његово друго издање. Судбине када и како долазе пред српске читаоце су, дакле, различите – али је њихова мисија једнака.
Пошто ови романи спадају у књижевност којој недостаје спорни ореол комерцијалне шљаштеће рекламе, логично је очекивати да ће читалаца који посежу за компликованијим делима о универзалним вредностима – бити нешто мање. Ипак, постоје. Сведоче о томе текстови у штампи, реакције читалаца, учешћа словачких писаца на фестивалима… Било би интересантно пратити колико њих је свесно координата механизама тортуре, које су користиле и још увек користе људска друштва и колико њих разуме паралелу са ситуацијом и друштвом у ком управо живе.
Актуелност ових тема је очигледна, не само у Србији, због чега и наглашавамо универзалност ових дела; али, јасне поруке допиру до мањег боја читалаца. Да смо извукли икакве поуке из историје и искуства других земаља, у овом случају Словачке, могуће је да би се неки догађаји предупредили.
Сигурно је и трајно корисно да на српском говорном подручју ови врхунски писци више нису напознати и да су зазузели своје место у мозаику средњоевропске културе, као представници уметнички вредне књижевности са јаким универзалним порукама. У том смислу је едиција Сто словенских романа култна а Архипелаг је, као њен издавач, потврдио јаку културолошку визију и мисију људи који га воде.