Војо Лучић
ЗНАЧАЈ ЈОАКИМА ВУЈИЋА ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ И РАЗВОЈ ПОЗОРИШНОГ ЖИВОТА У КРАГУЈЕВЦУ

Jоаким Вујић је јединствена личност српске културе, а значај његовог дела за успостављање и развој позоришног живота у Србији је немерљив. Његов кратак боравак у првој половини XIX века, у тада престоном Крагујевцу оставио је скоро двовековни траг на културни, а пре свега позоришни живот овог града. Он је сам, у ствари, био театар и по потреби све у њему: писац, редитељ, сценограф, костимограф, глумац…, а пре свега организатор позоришног живота. По томе га Крагујевац превасходно и памти. Позоришни живот града Крагујевца најдиректније је везан за дело оца српског позоришта, Јоакима Вујића. Предмет овог рада је позоришно стварање и трајање Јоакима Вујића у контексту развоја културног, а пре свега позоришног живота града Крагујевца у првој половини XIX века, али и утицаји његовог позоришног стварања који досежу до данас, односно до савремене крагујевачке позоришне сцене.
Пре два века (1818), а три године по завршетку Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић преноси своје седиште из рудничког села Црнуће у Крагујевац који постаје престоница Србије. „Мала, турска паланка касаба, одједном, вољом кнежевом је произведена у престону варош. Одлучили су практични разлози борбе. Одавде се могла лакше бранити слобода и борити се за независност. Време од двадесет две године, колико је трајала престоничка слава, протекло је у Крагујевцу у прибирању и утврђивању власти, у полагању првих основа материјалне и духовне културе. Град од 193 дома без комуникација, са оскудним стамбеним простором, без администрације, судства и свега онога што захтева модерна цивилизација…“1 Таква слика доласком Милоша Обреновића у Крагујевац брзо се мења, а град бележи константни социјални и културни напредак. Тридесетих година XIX века Крагујевац постаје средиште просветног и културног живота Србије. Подстицај том напретку дао је и Хатишериф из 1830. године, који је потврђен 1833. године. Овим Хатишерифом Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. У њему је, између осталог, стајало да се Порта неће мешати у унутрашње ствари и да ће Срби имати право да штампају књиге, граде болнице и оснивају школе у којима ће се васпитавати њихова деца. „Прву основну школу Крагујевац добија још за време турске власти 1724/25. године, затим, 1805. па 1826. године.“2 Дакле, поред основних школа које је већ имао, 1833. године Крагујевац добија Вишу школу која је 1885. године претворена у Гимназију, а 1838. као њен саставни део основан је Лицеј који се осамосталио и 1841. године је пресељен у Београд, где је „преко“ Велике школе (1863) прерастао у Универзитет (1905). Ректор и професор крагујевачког Лицеја био је Атанасије Николић, а један од професора је Јован Стерија Поповић.’’3
У јесен 1833. године из Београда у Крагујевац је пренета и државна штампарија – Типографија или Kњигопечатња, како су је у то време називали. Штампарија је купљена у Петрограду у Русији, а за њеног директора је постављен Немац, Адолф Берман, који ће касније имати значајну улогу и у раду Књажеско-србског театра. У овој штампарији се штампају и прве новине у Србији по називом „Новине србске’’ које је уређивао Милошев секретар Димитрије Давидовић. У том периоду у Крагујевац долази један број учених Срба из Војводине који у тадашњој српској престоници отпочињу пионирски рад на културно-просветном развоју. „Крагујевац је интерсантан и привлачан и за многе друге с оне стране Саве и Дунава. Из Војводине, из Аустроугарске па и даљих земаља, хитали су појединци да се понуде и ставе у службу кнезу и Крагујевцу.“4 На позив кнеза Милоша у Крагујевац долази Павле Ђурковић да слика њега и његову породицу. Са доласком Павла Ђурковића у Крагујевац свој живот отпочиње и световна сликарска уметност у Србији. У кнежевом конаку настала је читава збирка слика, односно прва сликарска галерија у Србији. У том времену зачетка многих културних догађаја у Крагујевцу почиње да се негује права инструментална и вокална уметничка музика. На позив кнеза Милоша у Крагујевац из Сомбора стиже Јосиф Шлезингер да обучава српске младиће да свирају. Јосиф Шлезингер 1831. године оснива први оркестар са именом Књажеско-србска банда. Све наведене чињенице указују да су Крагујевац и ондашња Србија под вођством Милоша Обреновића отпочели значајан процес формирања образовних, културних и других институција из којих су се развиле и наше данашње, модерне институције. Чини се да је као сасвим природан след ствари настала и идеја о формирању првог српског позоришта.5 Остало је нејасно да ли је Милошу Обреновићу идеју и подстицај дао Адолф Берман, неко од његових најближих сарадника, Јакшић или Давидовић, или сам Јоаким Вујић који је такође био Милошев пријатељ. Све у свему, оснивање Књажеско-србског театра је нераскидиво повезано са именом и делом Јоакима Вујића, кога многи и сматрају оцем српског позоришта.
Сама биографија Јоакима Вујића тешко се може хронолошки прецизно испратити, будући да је много путовао, мењао места боравка, мењао школе, занимања и интересовања. Поуздано се зна да је рођен 1772. године у Баји у Бачкој, у трговачко-занатлијској породици. „Кажу да је од оца наследио извесну сналажљивост и практични смисао, а од мајке осетљивост и осећајност“.6 Основно образовање је стекао у родној Баји, а даље се школовао и у Новом Саду, Калочу, Сегедину, данашњој Братислави. Као што је већ речено, историјски извори говоре да је имао широка интересовања, изучавао је право, философију, историју, етику, поезију, физику, реторику, логику, алгебру… Учио је стране језике: латински, немачки, хебрејски и старогрчки. Историчари су мишљења да је Јоаким Вујић први сусрет са позориштем имао у тада значајном позоришном граду Братислави, где је био ђак Евангеличког лицеја и Римокатоличке академије.
По долазку из Братиславе, након завршетка формалног образовања често је мењао послове: у Новом Саду је радио као правник, у Сомбору и Футогу као учитељ, а у Бечеју је био професор. Након два покушаја, 1801. године одлази у Трст где посећује позориште и оперу, о чему одушевљено и пише. Такође је видео и позориште у Риму и Фиренци. Позориште, баш као и писање, постаје његова страст. Његов први рад у позоришној уметности био је везан за превођење сцена. Још у Трсту је превео прве сцене које ће касније бити коришћене у представама Књажеско-србског театра: Фернандо и Јарика, Љубовнаја завист чреж едне ципеле, Награжденије и наказаније… Из Трста, Јоаким одлази у Пешту где штампа своје прве позоришне текстове Фернандо и Јарик’ и Љубовнаја завист чреж едне ципеле; из Пеште одлази у Нову Градишку, па у Земун, где штампа још два своја позоришна дела.
Због сукоба са црквеном општином и војним властима био је протеран из Земуна у Бају. Након извесног времена, поново одлази у Пешту где штампа нове књиге (Јестествословије, Алексис и Надина или Англез у Америки, Млади Робинзон). После кратког боравка у Пешти сели се у Сент Андреју, где постаје професор у Латинској школи. У Сент Андреји, августа 1813. године Јоаким Вујић дебитује као комплетан позоришни стваралац. Он постаје аутор, редитељ, глумац и организатор својих представа. Наиме, од ђака и студената сентандрејске и пештанске школе формира групу која је извела прву представу на српском језику Крешталица – еднојавно позориште у три дејствија. Представа је изведена 12. августа 1813. године у Пешти, у згради мађарског позоришта „Рондела“. Поред свих Вујићевих настојања да Крешталицу понови, највероватније да није било репризе. Мађарске власти су спречиле извођење представе у згради државног позоришта, а историчари претпостављају да се ова представа у кратком периоду након премијерног извођења играла у местима ван Пеште у којима је претежно живело српско становништво. Вујић је овај Коцебуов комад делимично и посрбио, будући да је радњу представе пренео из једног немачког града у Трст, а немачка имена заменио српским. Чак је употребио и име своје жене Пелагије, као и своје име. „Он је из захвалности навео све улоге и имена њихових тумача, међу којима је било и мађарских глумаца и српских аматера. То је уједно и најстарија позната комплетна подела улога у једној српској представи.“7 А у представи је играо и Јоаким.8
Од 1815. Јоаким Вујић се у потпуности посвећује позоришту – организује представе по српским градовима у Угарској. Он је често проводио дане „са комадићем хлепца и с једном чашицом водице“, али је многе приходе својих представа поделио другима, до последњег крајцара. У Баји је представљао 18. јануара 1815. године Инкле и Јарику (Фернандо и Јарика), па је целокупан чист приход од 302 форинте поклонио сиромашним удовицама војника изгинулих у бици код Лајпцига. Августа исте године давао је у Сегедину представу „Серпски вожд Георгије Петрович, иначе наречени Црни или Отјатије Београда од Турака“.”9 Овај комад је репризиран у Новом Саду 4. септембра исте године.
„Од половине 1826 (16. јула прешао је у Београд у „премилу и предрагу нашу Сербију“) провео је, путујући по Србији – бавећи се у Крагујевцу, читаву годину дана.“10 Јоаким Вујић први пут у Крагујевац долази 1827. године, а историјски извори бележе да је њему тада исплаћена „награда за театар“ у износу од 140 гроша. „После се вратио својој кући и у Будиму штампао 1828. године „Путешествије по Сербији“.11 У Крагујевац се поново враћа 1834. године, па одмах по његовом доласку кнез Милош наређује да се оснује Књажеско-србски театар.
Позоришни живот у граду Крагујевцу, према неким претпоставкама отпочео је још 1825. године, а дилетантско друштво које је давало представе било је састављено од учитеља основних школа и њихових ђака. Међутим, нешто релевантнији извори бележе да је неки облик позоришног живота у тадашњој српској престоници Крагујевцу постојао 1829. године и да се одвијао под вођством Ђорђа Јевђенијевића Србијанца, који је у Сремским Карловцима завршио Богословију. Претпоставља се, имајући у виду Јевђенијевићево школовање, да су позоришне представе крагујевачких ђака извођене за време великих верских празника. „Може се рећи да је забрањено ђачко позориште у српским пречанским крајевима емигрирало, једним делом, преко Саве сишло у Крагујевац. Овде је наишло на добар пријем, и нешто више од тога, на државну новчану помоћ.“12
У наредних пет година, од 1825. до 1834, нису забележени скоро никави подаци о позоришним представама у Крагујевцу. А онда на сцену ступа Јоаким Вујић који на позив кнеза Милоша у Крагујевац стиже 1834. године.
Историјски извори бележе да је Јоакиму Вујићу из државне благајне септембра 1834. исплаћено 60 гроша, а октобра исте године 450 гроша. Од новембра 1834. године постављен је за директора Књажеско-србског театра и од тада редовно прима месечну плату од 100 гроша. Припреме за оснивање првог позоришта у Србији вршене су од децембра до фебруара 1835. године. Књажеско-србски театар је био смештен у згради Типографије и имао је бину, ложе и партер. За спремање и потребе Књажеско-србског театра у Крагујевцу, према признаницама државне благајне у периоду од четвртог децембра 1834. до двадесет осмог фебруара 1835. године, исплаћено је 1448 гроша и 24 паре. Како је записано у благајничкој књизи, позорницу и седишта у дворани израдио је позоришни столар Јован Тишлер, а завесу и кулисе осликао је Јован Исаиловић, синовац првог професора крагујевачке Гимназије Димитрија Исаиловића. У изради позоришне опреме и декора од папира и платна учествовао је и први српски књиговезац, продавац и издавач књига Глигорије Возаровић. Поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, глумачку екипу чинили су млади чиновници и ђаци Гимназије. Познато су и имена чланова трупе Књажеско-србског театра: „Сретен Л. Поповић, Јован Мариновић, Арса Милићевић Луњевица, Филип Христић, Јован Перуничић, Антоније Мајсторовић, Стеван Груборовић, Милан Давидовић, Стојан Јовановић Цукић, Живадин Весовић, Милић Милићевић Луњевица. Сви су били ученици крагујевачке Гимназије.“13 Поред њих, глумачки ансамбл је имао и три одрасла члана. Први је Јоаким Вујић, као главни глумац, други је професор Петар Радовановић и трећи глумац је био Тодор Розмировић, писар у суду. Иначе, костими и други реквизити су посуђивани из бољестојећих крагујевачких кућа. Позорница и дворана биле су осветљене свећама и кандилима. Свим припремама, а касније и радом позоришта руководио је Јоаким Вујић, већ личност великог позоришног искуства. Њему је у томе помагао Адолф Берман, директор Типографије који је био задужен за сценску технику. Након детаљних припрема Књажеско-србски театар је почео да даје представе у фебруару 1835.године за време Сретењске скупштине која се такође одржавала у престоном Крагујевцу.
Прва представа је изведена 2. фебруара 1835. године, када је отпочео и скупштински рад. Према извештајима забележеним у Новинама србским, позориште је до 15. фебруара приказало четири комада: Фернанда и Јарику, Ла Перјуз, Бедног стихотворца, све је превео и припремио Јоаким Вујић, и Бегунца према преводу протоколисте Књажевског кабинета, Александра Загорице. Вујићев превод веселе игре премијерно је изведен 16. фебруара 1835. године.
Колико је укупно представа изведено те године и да ли је поред премијере наведених комада било и реприза није познато. „Објава, плаката, није било. За „представленије“ у театру могло се сазнати на разне начине: дворјани у Конаку, као и чиновници, грађани преко глумаца и реквизитера који су узимали ствари од њих, и најзад, по ватромету уочи представе.“14 Занимљиво је и сведочење о публици „Кнез, његова породица и „већа господа“ седели су на столицама, у првом реду“. „Около се смештела свита, мали чиновници, слуге“.15
Не зна се поуздано ни до када је позориште радило те године. О њему све до фебруара 1836. године у Новинама србским није забележена ниједна вест. Ако је судити по Вујићевом боравку у Крагујевцу и његовој преписци, представе су се давале са прекидима до јула 1835. године. Јоаким Вујић је исте године имао и сукоб са Милошевим благајником Јаковом Јакшићем, за кога у писму упућеном кнезу каже да је гори од разбојника и да закида на исплатама. Претпоставља се да је овај сукоб навео кнеза Милоша да преуреди позоришну управу.
Кнез је одлучио да сада позориштем руководи шира управа коју чине: Димитрије Давидовић, Јаков Јакшић и Јоаким Вујић. Давидовић је био нека врста надзорника задужен да прати рад целокупног позоришта. Јакшић је бринуо о трошковима и материјалној страни, а Вујић је требало да као директор позоришта спрема представе. Јоаким Вујић је био незадовољан новом поделом овлашћења и желео је да се ослободи своје дужности. У писму упућеном Милошу, новембра 1835. године каже да га болест спречава да и даље обавља послове у Театру. Упркос захтевима – кнез га није ослободио дужности. Од фебруара 1836. године поново почињу да се дају представе. Постојале су и тврдње да су се представе играле пред кнезом и у Смедереву.
Јуна 1836. године кнез Милош је поново поставио Јоакима Вујића за директора Театра, са месечном платом од 100 гроша. Изгледа да је Јоаким Вујић био сит позоришног рада у Крагујевцу и по питању развоја овог позоришта скоро да више ништа није радио. У више наврата је молио кнеза Милоша да га ослободи обавеза у Књажеско-србском театру, што он коначно и чини почетком септембра 1836. године. Јоаким Вујић је разрешен директорске дужности, а плата коју је примао и даље му је исплаћивана у виду пензије. Одласком Јоакима Вујића почетком септембра 1836. године са радом дефинитивно престаје и Књажеско-србски театар.
Позоришни пламен који је у Крагујевцу запалио Јоаким Вујић није се гасио ни наредних деценија16, све до завршетка Другог светског рата, када (1944) нова народна власт формира Народно позориште народноослободилачког одбора, односно Народно позориште, које под овим именом ради све до 1965. године.
Те године у част свога оснивача позориште мења име у Позориште „Јоаким Вујић“, а 1970. године у Театар „Јоаким Вујић“. Под називом Театар „Јоаким Вујић“ крагујевачко позориште је радило све до 2007. године када мења име у Књажевско-српски театар, а велика сцена добија име свог оснивача.
На фону Јоакимовог дела и имена, крагујевачки театар 1985. године оснива награду Статуета „Јоаким Вујић“ која се додељује појединцима и институцијама за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији, а која тренутно представља и најзначајније признање у области позоришта, а издавачака едиција посвећена добитницима Статуете „Јоаким Вујић“ добија назив Јоакимови потомци. Да су крагујевачки театар и Јоаким Вујић нераскидиво везани говоре и називи: ЈоакимИнерФест – међународни позоришни фестивал, Јоакимови дани – ревија позоришних представа у част домаћег писца, Позоришна Галерија „Јоаким“, Крагујевачка позоришна ревија „Јоаким“…
Крагујевачко позориште је остало верно и његовим представам али и представама које говоре о животу и делу Јоакима Вујића. На сцени најстаријег позоришта у Србији постављани су: Шнајдерски калфа (сезона 1960/61), Крешталица (сезона 1965/66), Театар Јоакима Вујића (сезона 1974/75), Фернандо и Јарика (сезона1984/85)17 , Ла Перјуз или Великодушје једне дивје (сезона 1997/98), Чудо по Јоакиму (сезона 2006/07).

Ни један од највећих српских писаца – Јован Стерија Поповић – није заборавио заслуге Јоакима Вујића за успостављање српског позоришта, па је након његове смрти написао епитаф захвалности: „Слаб, чемеран, јадан, но ревност, / Све што си народу дао, дао си бадава, / С црном јоште штетом, трпећи много / глад и оскудност. / Бедни Вујићу наш, земља ти слатка буди.“
Јоакимов допринос позоришном животу града Крагујевца је кључан и огроман. Захваљујући његовом ентузијазму и позоришном стваралаштву успостављен је позоришни живот у Крагујевцу, а снага његовог дела скоро два века касније огледа се и данас у раду најстаријег позоришта у Србији. Он је у сваком погледу једна од најзначајнијих личности, не само за Крагујевац, него и за српски културу уопште.
„Његов живот испуњен је тужним и радосним чергарењем и неуморним радом на спремању и организовању представа, писањем и превођењем и то га чини првим и најзначајнијим позоришним ентузијастиом у Срба, иза кога су остали многи театри. Десетак година после његове смрти биће основани и велики национални српски театри у Новом Саду и Београду. Да ли би били основани да Јоаким Вујић није радио све што је радио или…?“18

Литература:

Крагујевачко позориште, 1835–1951, Новинска, радио и информативна и издавачка организација Светлост и Музеј позоришне уметности СР Србије, Крагујевац, 1975.
Путовање по новој Србији, Сретен А. Поповић, СКЗ, Београд, 1950.
Позориште код Срба, Светислав Шумаревић, Београд, 1939.
Историјски континуитет и савремена организационо-продукцијска проблематика театра „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу почетком XXI века, Драгана Чолић Биљановски, Зборник радова ФДУ – Институт за позориште, филм, радио и телевизију, Београд 2001.
Функционални механизми за примену партиципативног мониторинга и евалуације у култури на примеру позоришног система града Крагујевца, Војо Лучић, Магистарски рад, ФДУ, Београд, 2010.
Јоаким Вујић – отац српског позоришта, Тијана Милошевић, Зборник радова, Крагујевац 2005.

  1. Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште, 1835-1951, Крагујевац, 1975, стр. 9.
  2. Драгана Чолић Биљановски, Историјски континуитет и савремена организационо-продукцијска проблематика театра „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу почетком XXI века, Зборник радова ФДУ – Институт за позориште, филм, радио и телевизију, Београд 2001, стр. 106.
  3. Ибид, стр. 106.
  4. Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште, 1835-1951, Крагујевац, 1975, стр.11.
  5. Војо Лучић, Магистарски рад Функционални механизми за примену партиципативног мониторинга и евалуације у култури на примеру позоришног система града Крагујевца, ФДУ, Београд, 2010, стр. 65.
  6. Тијана Милошевић, Јоаким Вујић – отац српског позоришта, Зборник радова, Крагујевац 2005, стр. 14.
  7. Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште, 1835-1951, Крагујевац, 1975, стр. 15.
  8. Крагујевачко позориште је 12. августа 2013. године обележило два века од извођења „Крешталице“– прве представе на српском језику. Поводом овог јубилеја , а Јоакиму Вујићу у част, тога дана приређена је изложба фотографија под називом „Јоаким на сцени Књажевско-српског театра, са избором слика из представа  рађених по Вујићевим текстовима у крагујевачком позоришту , концертом гудача и беседом о Вујићевом стваралаштву. Глумци Књажевско-српског театра играли су фрагменте из представе „Чудо по Јоакиму“ рађеној по делу Радослава Дорића у режији Славенка Салетовића.
  9. Светислав Шумаревић, Позориште код Срба, Београд, 1939, стр. 97.
  10. Ибид, стр. 98.
  11. Ибид, стр. 98.
  12. Ибид, стр. 98.
  13. Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште, 1835-1951, Крагујевац, 1975, стр.30.
  14. Сретен А. Поповић, Путовање по новој Србији, СКЗ, Беогард, 1950, стр. 211.
  15. Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште, 1835-1951, Крагујевац, 1975, стр.27.
  16. У овом периоду позоришни континуитет у Крагујевцу одржали су: дилетенатске трупе, добровољна друштва, соколско друштво, академска, полупрофесионална, радничка, аматерска позоришта, културно уметничка друштва, многобројна путујућа позоришта. На иницијативу Бранислава Нушића 1935. године формирано је професионално позориште под именом Градско позориште које је након осам месеци рада постаје филајала Позоришта Дунавске бановине и дефинитивно престаје са радом 1941. године. У време Другог светског рата у Крагујевцу је од 1942. до 1944. у Соколском дому ради Српско народно позориште Округа крагујевачког.
  17. Представа је припремљена поводом обележавања 150 година од оснивања Театра, а главну улогу је играо прослављени српски глумац Мија Алексић.
  18. Тијана Милошевић, Јоаким Вујић – отац српског позоришта, Зборник радова, Крагујевац 2005, стр. 14.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *