Славчо Ковилоски
САСВИМ ЈЕДНОСТАВНО ПИТАЊЕ

Биљана Миловановић Живак: А где сам ја, и зашто ту?
Просвета, Београд, 2017.

У књижевности је редак случај да наслов једне књиге представља реторичко питање. Али на тако необичан наслов, са привидно једноставним питањем, не може се дати одговор. Оно што на први поглед звучи једноставно, суштински даје могућност за много више одговора из којих ће произићи још више потпитања. Зато ћемо се, овом приликом, задржати само на једном лаконском и помало циничном одговору: „Ту, и зато“.
Збирка песама А где сам ја, и зашто ту? Биљане Миловановић Живак сачињена је од низа цинизама и аутоиронија, чију основу налазимо у реализму и егзистенцијалистичкој филозофији. Значи, у потрази, односно бављењем смислом човековог постојања, при чему у први план излази проблем егзистенције. Међутим, и овакав резон за дефинисање песама ове збирке не може се прихватити као коначан, будући да нам ауторка даје одличан избор поезије модерне и постмодерне. Све оно што је карактеристично за та два правца књижевности, налазимо и овде. Са једне стране, трагање за идентитетом и прецизност као одликa модернизма, а са друге стране разграничавање, текстуалност, скептицизам.
У том смислу се можемо сложити са ставом Драгољуба Ж. Перића, који истиче да песме Биљане Миловановић Живак „рефлектују поетски промишљену и доживљену стварност, попут поезије неосимболиста, но релаксираније“. Зато бисмо се, у постмодернистичком духу, могли усудити да преформулишемо термин „магични реализам“ у „магија у реализму“, будући да се осећа и нагињање натурализму. Разуме се да сви ови књижевни правци не могу у потпуности одредити припадност песaма ове збирке једном или другом поетском правцу, нити је то од предсудног значаја.
Насловима, збирка је сачињена од кратких циклуса (Гробно место за ненаписане песме, У крастама, Пламен кратко траје, Не верујем речима, Дно је боје индига, Игла компаса и А где сам ја, и зашто ту), и завршног, Епилог – са песмом „Милошеве трешње“, посвећеној Милошу Црњанском. Број песама по циклусу се креће од четири до девет, што оставља простор за брзу трансформацију мисли ауторке. Ипак, та трансформација није оштра, већ се циклуси надовезују један на други, слој по слој.
Један од главних мотива песама збирке А где сам ја, и зашто ту? јесте питање идентитета, односно самоидентификације. То су забележили и Васа Павковић и Драган Миленковић, и горе споменути Перић, а на њему се ваља још задржати. Пошто је данас модерно истицати полне разлике, и пошто данас одвојено функционише, такозвано, „женско писмо“, мора се нагласити да је, као ауторка, Биљана Миловановић Живак надмашила ограничења која подразумевају овакве поделе. Она је свесна своје биолошке предодређености, но и своје интелектуалне моћи. И управо зато се рађа низ парадокса о којима пева, произведених иронијом, аутоиронијом и понекад црним хумором. Свесна ограничења која су пред њу постављена, она не покреће револуцију, али и не ћути, већ са интелектуалном скепсом указује на све глупости које производи људски род. И да, она нема длаке на језику. Без вулгарности, јасно указује на слику данашњег стања у уметности, култури, али и ширем плану.
У том контексту, још у првој песми Како треба да изгледа песма, можемо наслутимо целокупни амбијент збирке: „Песма не треба да буде дебела и набијена / као сумо рвач, феминисткиње би рекле: рвачица, / треба да буде висока, у најмању руку као одбојкашица, / да можеш да блокираш, да премашиш мрежу / и у одразу убереш куршумлијску шљиву“ (стр. 5). Продужава са експликацијама на мушкарце који се распловљавају по фотељама са својим стомацима. Међутим, овде нема феминизма. Ово је само слика, само пример данашњице, реалност са којом се суочавају жене, али и мушкарци. Слика бирократског друштва, слика нарушених међуљудских односа и, коначно, слика уништених културних вредности.
Зато, од поменутих стихова из ове, али и других песама (Не умем да пишем песме, Нећу да будем песник, Толеранција и др.), Биљана Миловановић Живак преко индукције као да утврђује законитости у издаваштву и списатељском свету, полно и патријархално ограниченом: „И зато, када ме питају неки мушки писци, / Угледни уредници, најбољи издавачи, / Зашто не учиним нешто са собом, нешто озбиљно, / Док ми буље у деколте и колена / Док очекују да на истим тим коленима / Клечим и обављам оно озбиљно / Што се подразумева да се мора обавити / Не умем да пишем песме, не знам откуд вам то / Кажем“… (Не умем да пишем песме, стр. 7).
Песме збирке А где сам ја, и зашто ту? блиске су прози. Оне имају одређену адресу и адресанта, па у извесном смислу могу да се тумаче и као вид писама. Ауторка постојано води монолог или пак дијалог, постављајући питања. На део тих питања већ има одговор. Обраћајући се Њему, она зна да „Ти си онај / Који има одговоре, заборављаш да сам ребро“ (Женске тајне, стр. 68). Стихови упућени мушкарцу, који може да буде отац, брат и син, наводе на помисао да почетак такозваног „женског питања“, односно еманципације жена, потиче од првог дана настанка света, од првог дана када је Адам закорачио на земљу, а Творац од његовог ребра саздао жену. Можда зарад тога мизогинија расте још више када се „женско питање“ јавно поставља као једно од главних питања. Не заборавимо да је једном приликом преподобни Августин записао да жена „мамцем лови скупоцене душе мушкараца“. Смешно? Забавно? Озбиљно?
Песникиња слика савремено доба онако како га види, користећи се сопственим искуством, оним што је сама видела и доживела – што израз чини субјективним. Али, на концу – ко није субјективан? Она је могла да понуди и суптилније описе, блаже стихове, умиренија осећања; да се на томе задржала, умањила би снагу доживљеног. Верујем да је то и била намера, да се не суздржава и да буде искрена. Не служи ли, управо томе, поезија?
Волео бих да завршим као што сам и почео, чињеницом да се у књижевности ретко дешава да наслов једне књиге представља реторичко питање. И поново ћу потврдити да на необичан наслов са једноставним питањем, ни сам не бих могао да дам одговор. Зато ћу се овом приликом задржати само на једном лаконском и помало циничном исказу: „ у, и зато“.