Растко Марковић
ПЛАВИ АНЂЕО И МАЛА СКИТНИЦА

(Прва сцена)

Ова прича догађа се у Рају. Све је велико, лепо и бело. У једном тако великом, лепом и белом парку, налази се Марлен Дитрих. Прилази јој Чарли Чаплин.
Чарли прилази полако, вукући ноге у својим превеликим ципелама, притиска шешир на грудима левом, док му је у десној руци букет цвећа.
‒ Смем ли нешто важно да вас упитам?
‒ Реци, мали мој.
‒ Да ли бисте се удали за мене?
‒ Хахаха! Тако си ме насмејао, дечаче. Шта те је то спопало? ‒ рече Марлен, мајчински милујући Чарлија по коси. ‒ Ти и ја не можемо бити заједно. Ја сам много старија од тебе.
‒ Разлика између нас је само три и по године, прошли смо исте школе, познавали исте људе, исти су нам политичари кварили живот.
‒ То је велика разлика, јер сам ја већ одавно прошла све, а ти си још увек на почетку, драги мој Чарли. Ја сам прошла и кроз брак и кроз живот у потпуности. Подигла сам своје дете и испуњена сам скроз. Да си и ти у таквој ситуацији, можда бих и размишљала о теби, али овако…
Марлен седа на клупу беле боје и полако пали цигарету, коју ставља у веома дугу и танку муштиклу, гледајући неодређено напред. Чарли клечи наспрам ње, покушавајући да ухвати њен поглед.
‒ Али, ја вас волим!
‒ Не претеруј. Једва да ме познајеш. За љубав је потребно много више, а чак и онда нема гаранција. Ти ме не познајеш и зато ме идеализујеш, а веруј ми, нема обичније од мене.
‒ Моје срце је изабрало вас и никог другог. Не мислим да сте посебни, нити вас волим зато што сте мој идеал, већ зато што сам спознао цео свет у вашим очима. Многи људи живе годинама заједно па се ипак разиђу, искуство има мало везе с љубављу.
‒ Ах, љубав! ‒ рече Марлен мало повишеним тоном, а глас јој је одзвањао. ‒ Љубав је изговор за слабиће. Потребно је имати деце, бити родитељ и неговатељ. Најлакше је грлити се и љубакати, а треба мењати пелене, мој драговићу. Будити се ноћу. Мењати облоге од ракије. Писати домаће задатке. Помагати детету код првих корака. Учити га да једе, говори, мисли, ради – да постане човек! Ако желиш нешто да волиш, онда то родиш.
Чарли ставља свој полуцилиндар испод кошуље и имитира трудницу.
‒ Да ли ми то предлажете да постанем мајка? ‒ покушао је да се нашали.
‒ Не прави се луд, јер знам да ниси. Ти мораш постати отац и подизати своју децу. Отац је сваком малом бићу важан као и мајка.
‒ Ја не оспоравам ваше речи, али васпитање је некако увек у рукама мајки. Очеви су само присутни, а понекад ни толико. Очеви су добри другари, строги полицајци наших грешака и извор џепарца, све остало су мајке. Понекад су очеви само људи, чије се снажно одсуство осећа на сваком кораку…
Чарли седа на клупу до Марлен и наставља да говори, али гледајући негде неодређено у даљину, док она гаси цигарету и вади опушак из муштикле.
‒ Сећам се свог оца врло добро. Био је тежак инвалид и није могао да ме научи да пецам или пак да возим бицикл. Откад сам проходао, радио сам по кући, јер он није могао. Поправљао сам по кући и носио тешке терете још пре него што сам пошао у школу. Памтим га само како говори: „Додај ми“, „донеси ми“, или по коментару: „Ниси ни за шта“, шта год бих урадио. Својој мајци сам био више муж него син, ишао сам с њом у сваку набавку, носио на леђима сваки нови комад намештаја, дочекивао госте за њихове свечаности, живео два живота, имао две улоге и веровао да у животу човек има само две шансе. Једва сам чекао да одрастем и да се одморим. Док су се други играли, ја сам на леђима теглио вреће кромпира, зато сам касније и изабрао да ми играње буде посао.
‒ Баш зато, младићу мој, зато што ниси добио оно што је требало, ти сада мораш то да исправиш и да постанеш право добри отац. Да твоја жена може у теби да пронађе ослонац у свему и да у теби има верног друга и помоћника и заслужени предах кад год се умори од материнства.
‒ Марлен, ви сте потпуно у праву, али ја читав живот трагам за љубављу, па чак и сада, у Рају је тражим од вас, јер верујем да је без ње живот само списак обавеза.
‒ Ах, Чарли, одрасти већ једном. Љубав добро звучи само кад си у пубертету, касније те тај неко кога волиш повреди и оде с другом. Зато је битно поштовање, васпитање и жртвовање за другог. Живот није маштање, него распоред часова. Часови за децу, часови за ближње, часови за пријатеље, часови за себе…
Чарли спушта мали букет цвећа на земљу, ставља полуцилиндар на главу и устаје.
‒ Морам нешто да ти признам, Марлен. Знао сам, наравно, да се никад нећеш удати за мене. Још од када си ме први пут одбила, знао сам да ме гледаш само као занесењака. Никад као мушкарца који те воли и који те разуме, који би био уз тебе сваког трена и за кога би постојала само ти и ниједна друга. Ти си била она којој бих јео со из руке. И ниси ти крива за то, криво је моје срце. Мој живот није био весео и зато сам засмејавао људе. Научио сам да само љубав покреће свет, да само љубав мења људе, а да је све друго похлепа. Из поштовања према теби, десетинама пута до сада, покушавао сам да заволим друге жене које су ме често тражиле. Покушавао сам, али нисам успевао. Ниси ти крива за то, већ моје срце. Свом срцу сам допустио да слободно одлучује кога ће волети, оно је заволело само тебе и ту одлуку не мења, колико год мени било тешко због тога.
‒ Али, добри мој Чарли, твоје срце је у заблуди – ми се толико много разликујемо.
‒ И кључ и брава се јако разликују, гледано са стране, а заправо створени су једно за друго.
‒ Тако си тврдоглав ‒ прошаптала је Марлен Дитрих, а у оку јој се појавила суза, коју је брзо прикрила.
‒ Опрости Марлен, нисам дошао да те убеђујем, дошао сам само да ти кажем да одлазим.
‒ Куд одлазиш? Ово је рај нема далеких ни блиских делова, све је једно овде.
‒ Одлазим тамо где ме туга не може наћи – преко зида!
‒ Зашто не останеш и не пружиш шансу девојкама које гледају за тобом?
‒ Никад их не бих могао заволети као тебе, уосталом немам баш много тога да им понудим. Ја сам ипак само скитница ‒ рече Чарли удаљавајући се…

(Друга сцена)

На тераси отмене беле куће, седе Марлен Дитрих и Ава Гарднер и пију белу кафу. Са терасе се види бескрајно бело рајско море.
‒ Шта се догодило са оним твојим симпатичним момком скитницом Чарлијем, тако се звао, зар не?
‒ Ма пусти, класична мушка кукавица, побегао је од обавеза и сад је негде преко зида.
‒ Изгледао је као да му је заиста стало до тебе.
‒ Сви они тако изгледају у почетку, драга моја, не буди наивна.
‒ Али он ти се упорно враћао, иако му никада ниси рекла чак ни „можда“, већ увек само „не“, видело му се у очима да је романтичан ‒ прокоментарисала је Ава с уздахом.
‒ Он је био само велики дечак, усмерен само на своје проблеме, неспреман да прихвати да је задатак мушкарца да решава туђе проблеме и да се на његова плећа ослањају жена и деца.
‒ Истина, мушкарци су некад тако несвесни своје улоге… Али био је тако сладак када ти је оно рекао да један дан љубави вреди више од хиљаду година пристојног живота. Или кад је рекао да би победио цео свет против себе када би бранио тебе.
Марлен одмахује руком испијајући последњу кап из шољице. ‒ Мушкарци су слаткоречиви, посебно кад не добију оно што желе.
Пријатељице грицкају бисквите и гледају море које мрешка лагана поподневна бонаца.

(Трећа сцена)

Са друге стране зида је Пакао. На самом улазу у Пакао је кафана, у њој за шанком седи Хемфри Богарт, а Чарли му се придружује, наручујући пиће за обојицу.
‒ Ја не могу да живим без ње, а она не може да живи са мном. Додуше, ја не бих требало ни да мислим о њој, али моје срце неће да чује ни за једну другу. Зато сам прешао овде… да се пронађем.
Богарт је најпре искапио виски и затим промуклим гласом дао своју дијагнозу: ‒ То није ништа, што хладан виски и врућа курва не могу да излече! А и њу бих прво намамио на неко усамљено место, прибио је уза зид погледао је равно у очи као змија кунића, пољубио бих је страствено, хтела то она, друже мој, или не, а онда бих је…
‒ Схватам, схватам, ‒ прекинуо га је Чаплин. ‒ Али ја не желим да је поседујем, већ је волим и желим јој срећу… чак и овако, кад та срећа не подразумева мене, чак ни као викенд-љубавника. Лишио сам је свог присуства, јер бих на њеном месту и ја полудео од мене и мог цмиздравог наступа. Идем пријатељу међу народ, пакао је препун људи, целог живота сам био забављач, бићу то поново. Боље да ми се смеју, него да ме сажаљевају.
‒ То је опасно, матори, пакао је место где је смех забрањен, прогониће те паклени пандури.
‒ Нека ме прогоне, то и желим – док осећам страх и док бежим, док се борим за дах и за слободу, немам времена да мислим на њу. Смех и страх ће ме спасити од туге, која ме гута сваки дан када нисам с њом.
На тргу испред кафане, глуварила је група бедних људи и жена. Чаплин је ставио шешир на главу, узео свој штап и на излазу из кафане окренуо се према Хемфрију, намигнуо му и прошаптао: ‒ Време је за комедију.