Нагиб Махфуз
КРАТКЕ ПРИЧЕ
УМ ЗАХАБ
Старешина Кварта је ухватио Јунуса Алкафа док је нудио неком човеку, који је излазио из мале џамије, да му обезбеди љубавни провод.
Старешина кварта му љутито рече:
– Твој грех је двострук: није ти довољно што вабиш на порок, већ си за жртву изабрао побожног човека богомољца.
Овај му рече уплашено и покорно:
– Учинио сам оно што ми је наређено.
– Одмах ми реци код кога служиш?
– Код госпође Рабије, познате као Ум Захаб.
Њена кућа беше ван засвођеног пролаза, на ивици гробља. Била је згодна, раскошних облина… Али нико није могао да процени њене године, зато што се приказивала у различитим појавама: на улици је нудила једно лице, у кући друго, преко дана треће и по ноћи четврто.
Старешина кварта је мотрио њену кућу да би у погодном тренутку извршио препад. После дуготрајног ношења тајне, жена је на крају попустила.
Старешина кварта тад упита Ум Захаб:
– Познати су ми сви велики и мали греси у твом послу, али једна ствар ме збуњује: зашто си недавно послала свог слугу да лови посетиоце мале џамије?
Жена рече озбиљно:
– Од других сам доживела суровост, лоповлук и свакојако зло, па сам помислила да покушам код добрих људи.
Старешине кварта није могао уздржати смех, али жени није било до
ЗЕМЉА
У тренутку тишине и замрлости из дубине је прснуо ужас, опустошио срца и обмануо очекивања. Завладала је непознаница. Земља се њихала и играла плес смрти. Верници су молили Бога да заустави земљотрес.
Земљотрес је престао после тридесет секунди трајања и хиљаду година паћења. Старешина кварта је пажљиво осмотрио око себе да би угледао таласање житеља кварта – жена, мушкараца и деце – са сенкама престрашености на лицима. Измешали су се звуци смеха, плача, вриске. Сви говоре а нико не слуша. Облак прашине и даље лебди.
Старешина кварта је обрисао очи великом пругастом марамицом и повикао:
– Нема другог бога осим Алаха… У дану коме се налазимо, Алах ставља на испит своје слуге.
До њега допреше гласови са свих страна:
– Породица ми је под рушевинама, зовите спасиоце.
– Код мене су рањеници, требамо хитну помоћ.
– Лешеви… Лешеве треба сахранити…
– Осванусмо, а нема нам уточишта!
Старешина кварта повика:
– Обавестио сам власти и затражио неопходно… Потребно је стрпљење, јер захтева је много… Помозите се међу собом колико можете и ослоните на Алаха и на себе док не стигне помоћ.
Зачу се галама из правца мале џамије која гледа на трг. Један глас је вриштао:
– Срамота, о старешино кварта…
Старешина кварта оде према гласу и нађе се испред Занфалијеве зграде чија предња страна беше урушена, препуштајући унутрашњост очима посматрача… На трећем спрату госпођа Савсана није могла наћи место да сакрије своје наго тело, нити да склони голог мушкарца који је био са њом и сада изложио своју задњицу очима посматрача а лице закопао у зид. И поред тога, препознаше га и више гласова повикаше:
– Учитељ Талаба!
– Ево ти стиже породица да својим очима види срамоту!
– Земљотрес је казна и опомена!
Старешина кварта срдито и бесно завапи:
– Зар у овом грозном дану да ме снађе и ово злодело!
Тада се појави имам џамије носећи малу, уплакану девојчицу од шест или мање година, па рече старешини кварта:
– Јадница, изгубила је породицу и на нама је да нађемо ко ће је удомити.
Старешина кварта приђе и промрмља:
– У трептају ока изгуби породицу… Нека је слава Алаху великом.
ПРОСЈАЧЕЊЕ
Као обично, упитала се: „Где је решење, о Амуна?“
Радила је што је знала и умела, а онда одлучила да крене у просјачење. Своју одлуку није тајила од кћерке јединице. Девојка се узнемирила, али није знала шта да каже. Невоља је била у четворо деце којима је отац преминуо пре неколико година, препуштајући њу и децу суноврату. И млада удовица каза неутишним жалом: „Отац им беше чиновник који очекиваше да деца крену његовим путем, а не да следе децу уличара.“ Тада бака Амуна прозбори одлучношћу која није пристајала њеним поодмаклим годинама: „Деца ће ићи очекиваним путем!“ И донела је одлуку.
Чим би ноћ наступила, умотала би се у црну џилбабу и одлазила у крајеве далеко од њеног кварта. Спустила би вео преко мршава, сува лица и испружила руку.
А када је један успешни трговац запросио младу удовицу, мајка ју је храбрила да пристане говорећи:
‒ Још си млада и треба ти мушкарац.
И бака је наставила да се брине и одгаја децу просјачећи, па је накупила големи иметак.
Међутим, стварност није увек у складу са жељама. Разоткрила се тајна на једном мевлуду и њу је на све стране раширио неки беспосличар. Људи су сада о томе преклапали као великој срамоти, а други се забављали па је тајна прошла као шала и поруга.
Али кћеркина кућа није поднела овај хабер и муж ју је истог трена напустио. Кћерка се вратила мајци потиштена и уплакана, па јој мајка повика:
‒ Само кукаш, а ја сам чинила што сам чинила не би ли заштитила твоју децу.
И старица је радила што је знала и умела, а онда одлучила да оде тамо где је нико не познаје, да доврши своју мисију.
СНОВИ
*
Гле великог салона за пријем у коме блешти светлост и блистају разнобојни украси! Нашао сам се у њему са браћом и сестрама, стричевима и ујацима и њиховим синовима и кћерима. Затим су дошли моји пријатељи из ел-Гамалије и пријатељи из ел-Абасије и ел-Харафиша. Певали су и смејали док им грла нису промукла, играли док им ноге нису посустале, узајамно се волели док им се срца нису растопила. Сада сви они леже у својим гробовима, остављајући за собом мук и упозорење на заборав. Нека је хваљен онај који траје!
*
Лепа девојка ме је ухватила под руку док смо стајали испред продавца књига који је своју робу раширио по земљи. Приметио сам да моје књиге заузимају већи део простора. Узео сам једну, отворио корице и изненадио када видех да су све странице беле. Узео сам другу књигу, а затим и све остале – и све су биле празне. Кришом сам погледао у девојку – и приметио да ме тужно посматра.
*
Сањам како постављам сто, а званице седе у суседној соби. До мене допиру њихови гласови, гласови моје мајке, браће и сестара. Док је то трајало, обгрли ме дремеж. Када сам дошао к себи, узнемирен пожурих ка суседној соби да их позовем, али је нађох опустелу и отонулу у тишину. За тренутак спопаде ме страх. А кад ми се поврати памћење, сетих се да су сви отишли у сусрет свом Господу и да сам био на њиховим спроводима, баш на сваком.
НАГИБ МАХФУЗ (1911-2006, Каиро) је највећи писац савремене арапске књижевности. Писањем се бавио од седамнаесте године, дипломирао филозофију, први роман објавио 1939. Написао преко 50 романа и збирки кратких прича. Године 1988. добио је Нобелову награду за књижевност. Умро је од срчаног удара 30. августа 2006. у 94. години живота. Приче Ум Захаб, Земља и Просјачење преведене су из збирке кратких прича Одјек заборава, приче Снови из збирке Снови током опоравка.
Превод с арапског и белешка о аутору
Мирослав Б. Митровић