Марсе Рудуреда
НОКТУРНО

Болан јецај испуни одају: вукао се сасвим кратко и одједном мину као да је прошао кроз зид. Личио је на вапај тек рањене звери која још није искрварила нити је снагу већ изгубила. Непробојан тајац изнова све испуни. Прође један часак и међу чаршавима мрдну једно тело као да га је, више него ли сам јецај, тајанствени одјек јецаја тргао из најдубљег сна. Неки мачак стаде да мјауче на степеништу: мјаукање је добијало на јачини и на продорности, постајало је раздируће и неодложно. Други јецај ућутка мачора. Утом једна сенка искочи из кревета праћена арпеђом опруга. Бат босих ногу, два или три кашља, звук прекидача и светлост преплавише собу.
Човек који беше пошао да упали светло окрену главу и узнемирено упита: „Па је л’ то…?“. Испод чаршава натопљених мирисима запршки и бареног поврћа – штедњак је био на три метра – зачу уморан глас: „Прво стави воду да се прокува, онда отиђи до бакалина и замоли га да те пусти да зовнеш доктора“. „Баш је бледа“, помисли човек. Никад је раније не беше видео толико бледу и тако упалих очију. На степеништу мачак изнова замјаука, пун ишчекивања. „Полако, само полако“, рече у себи не би ли смирио руке које су му се тресле, али управо та жеља је чинила да му се оне још више тресу. Пре него што је успео да упали гас угасило му се пола туцета шибица: кад су се разбуктали наранџасти и плавичасти пламенови, у просторији више није могло да се дише. „Требало је да гас укључим пошто упалим шибицу, не пре“. Лонац напуни водом из једне велике плаве посуде и стави га на ватру.
„А да накратко отворим прозор?“ Још један крик му одговори. Пође ка својој жени, узе јој руке не знајући шта да каже како би је ободрио. Она га погледа молећиво а лице јој орошено грашковима зноја. „Четворо деце…“ Осети њене згрчене руке међу својим. „У нашим годинама…“, промуца. Намах осети да мора да убрза покрете: да отвори врата, да се сјури доле, да покуца код бакалина, да се домогне телефона и да доктору каже да дође сместа. Али је и даље стајао као укопан, као да га задржава троје деце што стоји иза његовог живота: један син, припадник Франкове фаланге, сад је у Мадриду; други му је у мексичком изгнанству, а ћерку му је у Ређу завео неки италијански официр – „ето, обистиниле су се све моје недоумице“ – често би помислио. Осамнаест година је најмлађем, а сада само што му се није родило и четврто дете. Проже га осећај као онај који претходи мучнини; био је гротескан себи самом. Гас, чији је доток током читавог дана био уредан, сада у сред ноћи шишти. Усправни пламенови су се уздизали око лонца, онда би посустали, потом су стварали те своје плаве одсјаје, а вода као да већ ври. „Капут, степениште, телефон… полако, само полако“.
„Одох сад, одмах се враћам“, рече. Пре него што је отишао ипак дође до стола, да са њега склони књиге и папире. „Погубне последице истине“. Некадашњи професор географије једне барселонске гимназије беше почео да пише из изгнанства.
Чим буде готов тамо где ради – а ради као перач судова у једном луксузном ресторану – он се окружује књигама и урања у прави посао. Са тих истраживања избија на површину прилично ошамућен. „Погубне последице намере да се буде веродостојан“, тако је гласио првобитни наслов књиге. Ипак се определио за други. Истина као растварач свих људских веза; истина као порицање свих правих вредности; спас путем систематског прикривања, само ако се његовој примени приступи у коренитом духу: само је све то спојено могло да прерасте у истиниту истину с којом човек може да се истински поистовети и кроз лаж, а на стварнији начин него кроз искреност. Мисли су му и даље прилично збркане, али свеједно се роје: „Полако, само полако“. Претходни рад га изведе на наредни: „До слободе преко прикривања“: претварам се, дакле слободан сам. То је полазни став његове тезе. „Полако, само полако“. Одложи папире и књиге, навуче капут преко пиџаме, приђе кревету, тужно погледа жену и изиђе на одмориште.
Степениште до језе базди на смеће, на свашта кисело, на свашта и слатко; на трулеж. Силази набадајући: од избијања рата наовамо светло се на степеништу не пали, ради штедње. Излизано дрвено степениште шкрипи под његовим стопалима. Ноћна тишина је гласнија него кад кретање суседа и дечурилије дању испуњава степениште живошћу и грајом. „Француска“, беше му једном рекао неки Француз, „то је ово…, не Париз и она раскош њих неколицине… Нехигијенске куће, баре прљаве воде по улицама, назовитоалети испод улазног степеништа на услузи комшилука и пролазника, а индивидуални нужник и текућа вода, е, то је тек луксуз. Voilà “.
Код последњег степеника једва је дисао. Онда се повратио, али тада се спотакао о неко опуштено тело. Није прва ноћ да неки пијанац – крај је иначе прилично озлоглашен – заспи на плочицама ходника. Уз немали напор како не би изгубио равнотежу, некако прескочи препреку. А препрека, одсутна у свом сну, нежно застења чим он прође даље.
Улица је мрачна: преко пута, седам или осам кућа навише, једна црвена светлост привлачи поглед. Нека сенка шмугну кроз светлост и нестаде иза капије. „Шваба?“. Од пре неколико ноћи немачки војници, по двојица или тројица, пролазе улицом чија калдрма одзвања под њиховим чизмама, као привучени том светлошћу упркос натпису на капији: „ Verboten“.
На врху степеништа изби жестока свађа мачака. Дивљачки су урлале и мора да је све прштало од канџи, зуба и накострешених леђа. Једна разуларена бесна мачка ужарених очију окрзну му ноге и пређе улицу. Препаде се. Допустио је био да га звездано небо опчини док је месец челиком крпио кровове и куће преко пута. Сав сјај сазвежђа је треперео на том тамном небу, увредљиво као осветљени дворац у дну парка којим пролази просјак. Не може даље да се заноси: треба да покуца, ваља начинити неки покрет; врата су ту поред… Зачу неке кораке. Уђе изнова у зграду и притвори врата из страха да светле панталоне његове пиџаме не одају његово присуство на улазу. Испод црвеног светла на трен се назре неки капут и одмах нестаде. Учини му се да чује један крик и врати се у стварност. Мора да се покреће. Треба да покуца. Опрезно изађе; мачка му опет прође између ногу, брзо попут клетве.
„Куцај“, рече себи. Врата од таласастог лима сва се затресоше иако је само стидљиво покуцао дланом. Ништа. Сачекао је неколико минута па је покуцао мало јаче. Помислио је да ће, нагло пробуђени, суседи помолити главу кроз прозор и да ће му псовати све по списку. Та да се тамо неки дођош усуди да их овако тргне из сна! Промукли глас иза лимених врата упита: „Ко је?“. „Ваш комшија“. „Који комшија?“. Питање га малко збуни. Определи се за најкраћи пут: „Жена ми је болесна, могу ли да телефонирам?“. Глас ојађено одговори: „Од јутрос телефон не ради“.
Неодлучно се враћа својој соби. Испред степеништа саплиће се о успавану и мрмљаву препреку; на другом одморишту пут му пресече помахнитала мачка. Изнутра допиру гласови. Улази. Ту су сусетка из стана преко пута и она одоздо. Схвата да су га нестрпљиво чекале. Три узвика разочарања дочекују његове речи. „Телефон не ради“. „Баш је бледа, страшно је бледа!“. Трбух се надимао испод креветнине. Као да га види обнаженог, победоносног и краљевског како се издиже из тог тела намученог годинама и мукама, уоквиреног кошчатим леђима боје воска, исуканим боковима и, као у леша исушеним, рукама и бутинама које су га ономад стално искушавале. Женска дружина је тихо већала. Сусетка одоздо налази решење: „Колико је мени познато, у крају је још само један телефон“. „Који?“, пита сусетка преко пута. „Онај са броја четрнаест“. Четрнаест је број којим читаво суседство означава кућу црвеног фењера. „Само брзо“. „Брзо?“. „Мораћете да се прикладније обучете“. „Ма, само панталоне“. Болан грч затресе кревет. „Баш је бледа, стварно страшно!“. Готово и несвестан тога, опет је на ветрометини. „Полако, само полако“. Једна енергична рука додаје му неопходну одећу. И опет, степениште, мрак, препрека, величанствена ноћ.
Осмели се па крену улицом нагоре. Никад раније не беше зашао у такво место. Знао је, наравно, за таква места, али само из прича. У младости сви су га другови бирали за своје исповести. Умео је друге да слуша и то га је произвело у чедног исповедника нешто несташнијих момака. Пуно је проживео од туђих живота. Чак и превише. Понекад би га та околност кашасто ратужила; то је била некаква неомеђена, космичка туга. „Нико не мари за мене; своје невоље морам сам да решавам; ја сам само једна убога душа сред ничије земље“. Живот га је заобишао, ништа он из те реке не беше захватио, ништа ни из муља не улови, једноставно није препознао опасности, али је зато остао на обали. Кад се бацио у матицу, онако неискусан, то је било само зато да следи друге, просто заразно: као да се и сам заразио пегавцем. Речна струја га одвуче до Француске и остави га као мртву грану. Рано се оженио да би могао да ради на миру, да би се преко сина осетио снажним, да не би све изгубио. Много година раније једна ученица га беше одвела до ивице греха: сама вртоглавица га пренерази. Нешто спретнија девојка можда је и могла да га прогледа: она прва, пак, својом преданошћу је једва успела да размени неколико месеци узнемирености и сноп непроспаваних ноћи сред сопственог товара моралног понашања и живота уопште. Оставила му је напрасну склоност ка детективским романима и плавим бузама, а интимно је познавао само једну жену: своју.
Из броја четрнаест допире војничка корачница. Прилази одлучно. Врата су застакљена, преко стакала су и љупке мале завесе. Успешно савлада праг: довољно је било да окрене браву… Дубоко удахну и уђе: затражиће телефон од онога на кога прво наиђе. Затекао се у узаном ходнику на који излазе врата једна до других. Корачница избија из других врата са десне стране. Облак миомириса помути му разум. „Јоргован“, помисли. Да није било музике, кућа би деловала пусто попут станишта управо расељеног места услед слутње да је непријатељ у близини. Напредује ходником. На крају ходника је грађански салонац. Изнад једне фотеље, у позлаћеном раму, портрет мушкарца столује: прустовски господин уздигнуте крагне са крајевима савијеним надоле, гарденијом у рупици ревера и романтичарским брковима замишљено надгледа ко улази, ко излази. „Мора да је то родоначелник“. Није било златастих и блиставих јастучића, а ни плишаних завеса са ружичастим машнама; није било оног ђавољег кјароскура као што је иначе одувек замишљао. Све скупа је поразно изгледало као чекаоница скромног лекара за болести плућа из унутрашњости.
Музички таласи изненада постају све звучнији: мора да су отворили врата те собе. Пискави женски смех за који не зна одакле се чује, умало да га обори с ногу. Служавка празног полужавника прође поред њега као издах: „Madame, s’il vous plait, telefon…“. Служавка већ беше замакла кроз мала врата иза фотеље. Чује кораке на спрату изнад: мора да тамо плешу. Донекле затечен, напросто седа. „Полако, само полако“. Неко се ходником упућује ка салону. Биће да је то из собе са музиком; тамо су затворили врата јер се музика – сада иде један валцер – ипак стишала. Придиже се. Кршни немачки војник седих власи и неподеривог тена, у кошуљи заврнутих рукава, стаје испред њега: испод мишке носи пљоску коњака, а у руци празну чашу шампањца. Салутира му и лупка потпетицама а очигледно је да му није лако да остане усправан. Неко време остају непокретни. Војник га нешто благотелеће гледа а он, из дубине таквог погледа, лепо осећа тајни дослух као са морским поветарцем. Одлучним покретом војник га тера да седне и пуни чашу. Учини му се као да никад раније не беше чуо тако свеж звук као што га је имала та течност сипана из ваздуха. Просула се на под: инстинктивно размакну ноге, али опет није могао да избегне да му ситне капљице не наквасе панталоне и ципеле. Војник му додаје чашу и флашу, седа до њега на под, вади марамицу, изговара неке неразумљиве реченице у виду извињења и креће да му цеди ногавице. После подиже главу и стаде да се смеје заразним дечјим смехом. „Полако, само полако“; ипак, не могаше да се уздржи, па и сам прасну у смех. Услед трескања течност је искакала из чаше; поче тада да киши златним капима. Једним покретом војник му наређује да пије. Из цуга отпија пола чаше. Овај други му узима флашу из руке, бучно узвикује прòсит и испија је до дна. Он довршава коњак који му је остао у чаши. Неотесана служавка опет ступа у собу и озлојеђено их гледа, „ Madame…, telefon… “, промрмља он стањеним гласом преклињућег. Али служавка се већ измигољила. Следећа здравица му закочи решеност. „Pròsit“. Не зна како да узврати на безброј војникових љубазности. Али схвата да треба да преломи, да мора под хитно да дође до телефона, да га окрене, да дође до доктора, да га замоли, да му објасни шта је… Блага топлота која му се беше сместила око предела плућа незадрживо почиње да му се шири по целом телу: биће да му се та топлота увукла до сумрачног подручја воље и да му овако или онако ремети неки веома танани механизам. Осећа незнантно мравињање по ногама и по рукама; напокон осећа и добробит у срцу. Наглим покретом празни још једну чашу. Колико има година да није окусио коњак? Шест? Седам? Волшебно истргнуте из духа, на усне му навиру речи давнашње лекције из латинског: аними-хоминум-сунт- дивини, тихо изговара и задовољно се смешка. Војник га разрогачено погледа, незнатним покретом главе потврђује и поново му пуни чашу. Примиче је уснама, али га силовита штуцавица пресеца у намери „Полако, само по-оп-оп-по-поп-лако“, па тако надахнут наставља нешто да збори. Војник седа на наслон фотеље и почиње да му чешка леђа. Он му се на сваки налет захваљује разливеним смешком. Затим настављају да пију и да се саучеснички гледају. Војник га пита: „Franzose?“. Оклевао је пре него што је одговорио: „Barcelone“. „Spanier?“. „Oui“. Тад су праснули у смех. „Rotspanier?“. „Yes “. Смеју се још већим грохотом, па настављају са пићем.
Још један војник улази у просторију. Ушао, а да га нико није чуо; био је бос. Онај што је седео викну: „Spanier“ и дотури флашу новодошлом. На слици су била два господина са гарденијама на рупици ревера и уштирканом крагном савијених крајева надоле; оквир се споро расклапа али изненада обе прилике се изнова склапају као да их тако спаја недоказана жеља за јединством. Новодошли је онижи, тамнокос, мршав. „Mister, mister…, telefon…“; он се придиже са фотеље али необична малаксалост иза колена натера га да опет седне. Тек пристигли, нешто растројен, не одговара му него почиње да певуши неку песму. Онај други га прати. Долазе још два војника. Један носи око рамена опасач са пиштољем; други, по боцу шампањца у свакој руци. Почињу сви да певају хорски. Озбиљно певају а поглед им помало изгубљен.
Ich hatt’einen Kameraden,
ei nen bessern find’st du nit…
Отварају боце шампањца: велики млаз пене разлива се по поду. Размењују боце да би сви пили:
Eine Kugel kam geflogen,
gilt es mir, oder gilt es dir?…
На слици су три или четири господина. Сваки са гарденијом у рупици, понекада се неизоштрено између себе претапају, могуће и због неке надошле жеље за присношћу, али се одмах потом наврат-нанос раздвајају обавијени златним одсјајима; у једном часу било је могућно разабрати њих шесторицу или седморицу, но ипак мутно. После шампањца стигао је коњак и песма се повремено разбуктава изнова. Две девојке улазе у пиџами: први војник љутито устаје и, док се тетура, хвата једну с леђа а другу за мишицу и грубо их истерује напоље: неко време стоји пред вратима салона окренут ходнику и громким гласом понавља: „Raus!“. Соба постаје све мекша, све ваздушастија. Све је од лабаве вате: столице, под, зидови; све сами облаци, све саме измаглице. „Полако, само пол…“. Гутљај оптимизма му шири груди, доводи му широк осмех на лице. Да може, загрлио би васколики свет: све људе, све птице. „Све…“. Устаје, хоће да се мало прибере а онда почиње да казује стихове једне песме коју беше научио напамет двадесет година раније, да би је после заборавио а она сада васкрсла сред толике радости:
.. ne dolceza di figlio, ne la pietà
del vecchio padre, ne il debito amore
lo qual dovea Penelope far lieta

vincer poter dentro da me l’ardore
ch’l’ebbi a divenir del mondo esperto
e degll vizi umani e del valore…
Све се вртоглaво котрља низ падине обрасле маховином а господин са слике се и даље умножава, сам се собом умножава: на трећи, на четврти, на пети степен. Четири гарденије? Ама, читава кита за Носећу Богородицу из Собичка! Carpe diem. Последња кап, последњи…
Нису имали кад да схвате. Два жандара са месинганом плочицом на грудима, а опточени челиком, створише се изнебуха посред собе: као две куле. „Feldgendarmerie!“. Озлојеђена, једна бујна жена прстом показује на фотељу и на столицу: „Les voilà…, maison verboten…, ma maison verboten…, les salauds“. Чизме. Четири чизме: црне, непрозирне, погребне. На туце жандара. „Sakrament!“. Једна флаша лети увис. „Полако, сам…о“. Жандар поред њега вуче за косу једног војника према ходнику. Баца се за њим и хвата га за каиш. „Cochon! Vous cochon!“. „Was?“. Велелепни ударац песницом одбацује га на зид. Остаје сам, беспомоћан, седи на поду а цела страна лица га боли. Неколико женских врисака, јурњава по ходнику, тресак стакла поред њега. Једна сенка се надвија над њим: „Papieren!“. „Merde!“. Две шаке га шчепају за нараменице капута и постављају га на ноге. Шамарчина га је спустила на земљу… Ваздух на улици, каква милина… Сав гори. Мора да ваздух долази из облака, мора да га звезде доносе. Исповратио се. „Voyons“, драла се насред улице жена разбарушене косе из чијег носа тече крв. „Bande d’acrobates…!“. Прође испред врата своје куће а да их није ни приметио. На углу су га угурали у неки камион. И уз неописиву пометњу све је заувек нестало подаље улице, прогутане тишином ноћи.

 

МАРСЕ РУДУРЕДА (MERCÈ RODOREDA, Барселона 1908 – Жирона 1983) завршила је свега два разреда основне школе, али је већ првим списатељским радовима почела да ниже награде. Ти радови обухватају све књижевне родове: поезију, прозу и позориште. Иако се није дословце бавила политиком, због тога што је своја дела писала на каталонском, пред слом Републике на крају Шпанског грађанског рата (1936-1939) морала је да оде у свакојака изгнанства, па и да се неко време издржава шивењем. Ипак, њен обимом невелики роман Дијамантски трг, из 1962. године, јесте најпревођеније дело целокупне каталонске књижевности (иначе, старије од шпанске), при чему је код нас објављен (додуше, са погрешно наведеним презименом ауторке на корицама књиге, али срећом не и у књижном блоку) – као прво дело те књижевности у целости преведен на српски (1997).
Рудуредова – чији је живот роман по себи, између осталог, јер се са двадесет удала за четрнаест година старијег ујака, да би после била у вези са каталонским марксистом и интернационалистом Андреуом Нином и Пересом, који је по свој прилици био у сродству са знатно познатијом Анаис Нин, а кога су у сваком случају уклонили агенти совјетског НКВД-а, а потом дуже време остала, све до његове смрти, са једнако слободарски настројеним, једнако посвећеним послеником културе и једнако самоуким ствараоцем Армандом Обијолсом – целим својим путем самосвојне личности уметнички је обрађивала судбине безгласних појединаца који, нимало предодређени за јуначке подвиге, чине стварно наличје званичне Историје. Историје, са великим почетним словом. У смислу овако одабраног приступа сталним ломовима међу људима, Марсе Рудуреда посебно понире у нечујне трептаје додатно ућутканих, дакле у женско биће, у множини патње и истрајавања.
У причи која је одабрана за ову прилику главни јунак је ипак мушкарац. Жена је лик у одсуству; главни јунак се у једном часу свеопштег звезданог неба ноћу губи кроз живот. Прича Ноктурно припада књизи под насловом Vint-i-dos contes (Двадесет и две приче, 1957), за коју је ауторка добила награду „Виктор Kатала“, касније преименовану у награду „Мaрсе Рудуреда“. У изворнику ове приче нема превода или напомена на дну странице у вези са деоницама на страним језицима, што са становишта означеног/означавајућег може заправо да допринесе неминовности расплета везаног за несхватање заплета у који заправо сваки од нас може да буде увучен у трену. Како било, тих превода нема ни у преводу. У преводу је сачувана и необична интерпункција изворника.
Превод са каталонског и белешка о аутору
Силвија Монрос Стојаковић