Лук Хенкинс
СУТРА СЕ МОЈ ТАТА И ЈА СУОЧАВАМО СА ЛИФТОМ
СУТРА СЕ МОЈ ТАТА И ЈА СУОЧАВАМО СА ЛИФТОМ
Сутра се мој тата и ја суочавамо са лифтом
у згради BB&Т, везани смо пословно
за једанаести спрат.
То можда не звучи као нешто важно.
Али за човека и његовог сина
који деле исте интензивне фобије,
то је застрашујуће. Пошто знам
шта значи за њега да се суочи са оним
клизним вратима, тим затвореним кавезним простором,
нећу га пустити да иде сам. То је кавез
ума пред нама. То је страх −
ум који се разбија између спратова,
врата која одбијају да се отворе. Истини за вољу,
не помаже увек ако је неко са вама,
чак ни ако је он са мном или ја с њим.
Али, ја ћу ићи с њим, чак и ако је све што могу
да учиним док се наши засебни умови закључавају
у паници да непрекидно ударам у зид
поред његовог зида да би чуо слабашно
знам. Знам. Знам. Знам.
ЧАК И РЕКА
Непрестаним шуштањем лишћа и грана
планине су ми казивале
како си их напустила, кардинали
трепћу са грана као црвено светло на семафору
сигнализирајући своју тугу
док си одлазила. Сва природа
као да упире прст у мене и оптужује ме.
Ходам уздигнутих руку, у знак
збуњености и предаје,
указујући на моју невиност,
али и спремност да задржим кривицу,
јер она не проналази друго место да се смири.
Излазим у поноћ да утешим реку
поред пруге где возови тутње
у спором, немилосрдном бесу целе ноћи,
варнице метала
пролазе кроз таму,
јече њихова преобимна питања
на која не знам како да одговорим.
Па чак се и река опире мом додиру
као мало дете које наставља
да се осећа увређеним
без обзира колико дуго
отац седео уз његово узглавље
милујући му косу и певајући.
ЈЕДНАКА И СУПРОТНА
Гледајући у небо, реч небо
пада ми на памет. Реч има означитеља −
небо само – али небо нема
означитеља. Живети у језику
значи слутити метафору,
али у овом тренутку осећам празнину
изнад које сам свих ових година градио
своју кућу од речи.
Само пођи са мном
до провалије, где вирим престрављен,
молим се, хватам се за речи,
које не пружају никакав отпор
као пера отета, отргнута из ваздуха,
као конопац који није ни за шта везан.
Урањам у свет
који није ниједан језик
молим се (на мом језику)
одсутном Означитељу,
сила је једнака и супротна
празнини, стисак који може
(молим се) да обустави мој пад
тако да могу висити
на ономе што небо значи.
СТАРИ СЕ ПРОПОВЕДНИК МОЛИ
Неколико речи је остављено
довољно за овај свет.
Тама међу ливадским брдима
и светлост дуж стеновитог гребена
изражене су у мом уму као што речи
више не могу бити. Када желим да се молим,
гледам после грмљавине
маглом прекривено сунце −
тражим средства која су ми на располагању:
храстовe и асфалт и потопљенa поточна корита…
Посматрам свет, а Ти почуј.
ЛУК ХЕНКИНС (LUKE HANKINS, 1984), амерички песник, преводилац и уредник. Објавио је збирку песама Слабе оданости (Weak Devotions), приредио књигу Песме оданости: Антологија скоријих песника (Poems of Devotion: An Anthology of Recent Poets) и Рад стварања: Изабрана проза (The Work of Creation: Selected Prose). Његове песме, есеји и преводи објављени су у многим публикацијама. Оснивач је и уредник непрофитне књижевне штампе Orison Books. Живи и ради у Ешвилу, Северна Каролина, САД.
Превод са енглеског и белешка о аутору
Данијела Трајковић