Гунвор Хофмо
ИЗ ДУБЉЕГ СВЕТА ОД ОВОГ

ИЗ ДРУГЕ СТВАРНОСТИ

Човек се разболи дозивајући стварност.
Била сам стварима преблизу
и изгорела сам кроз њих
па сад са друге стране стојим,
тамо светло од мрака није раздвојено,
тамо не постоје границе
само тишина која ме баца у универзум самоће,
неизлечиве самоће.
Руком из росне траве црпим свежину:
То је та стварност,
то је стварност у твојим очима,
али ја сам са друге стране
где влати су јечећа звона туге и горко ишчекивање.
Држим руку човека
и гледам га у очи,
али ја сам са друге стране
где људи су магла самоће и страха.
О, да сам стена
која може да испуни ову тежину празнине,
да сам звезда
па да могу да попијем ову бол празнине,
али само сам човек бачен на границу
и чујем тишине шум,
чујем тишину како урла
из дубљег света од овог.

РЕЧИ У БЕСАНОЈ НОЋИ

Он стоји крај мене!
Шта год викао свет
шта год би они да знају
стоји Он крај мене.

Он зна шта највише желим!
Он зна чега се одричем
и да сам сва од небеског плама!

Моје горке речи,
речи које бацам на Њега,
хвата Он, каже оне су
жртвена јагњад моје љубави…

ЧЕГА ИМА…

Чега има… Вечности… Чега?
Пут и помрчина што
слике моје износи
(нема прошлости! ноћи, влага твоја светли)
које ће тако отелотворене стајати!

Дах мора преко ноћног снега,
неко раздаљине
испуњава корацима смрти.
Црне гране ме уједају и чекају,
док се ваше самртне речи мешају с мојим.

КО КАЖЕ ДА СМО РАЗДВОЈЕНИ

Ко каже да смо раздвојени?
Ја сам све што си и ти!
У ваздуху сам између тамних, ледених кућа
као светло, као помрчина
преко ових људских путева!
ја сам све што си и ти!

Лежим у морима од жалости,
од раскриљених звезда,
бескрајно је пространство око мене,
влажни ветрови доносе пролеће,
пролеће: самотну мелодију
изнад ових суморних брегова.

Ко каже да смо раздвојени!
Твоје лице и моја душа
заједно чине снег, празне улице
високе, сабране издужене
вечерње приказе,
клицање очаја
међу овима живима!

ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ

Последње речи
грло окренуто јесењим грозницама
ни киша не може да угаси!
Последње речи су
кула коју камен по камен подижем
у кишном мраку.
Као сведок за вечност,
нејасна је мисао прошлости
пре него што мртви прошапућу:
Прекасно је, прекасно!

НЕПОЗНАТ ЖИВОТ

Чекају, као мртви што ходе
са упаљеним бакљама,
један расеца мрачне дахе…
гране тапшу крају очекивања…
Чекају, као стрепња
Странац рањава
непознат живот који ћу да носим

ПРОСЈАК У СВИТАЊЕ

Препознаје ли ветрове
можда заборављено име
кроз јутарње измаглице
односи као сидро
закачено за уснуло недостајање
које међу стенама одмара удављено
које само дах може да макне.
То му прикуцава крвави живот
го као зид
за унутрашњост мрачног уха…

СЛОБОДА

Закључавају те
у мрачну собу
и кажу: слобода!
Бацају те у ланце
гвожђе покорности
и говоре: слобода!
Везују ти
ноге,
кажу: иди!

И излазиш
у бескрајно пространство
где се мисао
из окова својих истрже.

БЕЗИМЕНО ЈЕ СВЕ У НОЋИ

Безимено је све у ноћи
Тихо, из сата у сат
ствари одбацују
имена са себе
Дрво и камен
тумаче глас неба
и губе свој
идентитет.

 

ГУНВОР ХОФМО (GUNVOR HOFMO, 1921–1995), рођена је у Ослу, где је и остала читавог живота. Почетком Другог светског рата упознаје Рут Мајер, Јеврејку, избеглицу из Аустрије, која је 1942. ухапшена и депортована у Аушвиц, где је у децембру исте године убијена. Сматра се да је тај губитак био окидач за психичке проблеме које је песникиња касније имала.
Прву књигу је објавила 1946, а онда још четири збирке песама до 1955. Затим је уследило 16 година необјављивања. За то време боравила је у психијатријскоj болници с дијагнозом шизофреније параноидног типа. Из болнице излази 1971, када и објављује књигу Гост на земљи, за коју добија награду критике. До краја живота објавила је још 14 збирки.
Сматра се једном од најзначајнијих песникиња норвешког модернизма.
Умрла је 1995. године.

Избор, превод са норвешког и белешка о ауторки
Марко Вуковић