Борут Кардељ
СТОЈИМ НА ПЉОСНАТОМ КРОВУ ВРЕМЕНА
***
Нећу да ми купиш мамузе,
нећу да нам купиш узде.
Баци у воду или негде
другде
много даље
твоје и моје
лице.
***
Жута животиња
лежи на плавом
столњаку твојих очију.
Купујем те да бих те
имао,
продајем те да бих
те употребио
Дуго сам носио
твоје око око
врата,
сви смо мешетарили
с њим.
Кад се некад
продало,
остао сам сам.
И молио сам те
да будеш моја.
Сада имам све
ствари које
о животу одлучују.
Одлучујем се по
вери а не по
дужности.
Молим самога себе
за опрост грехова
које нисам
никада починио.
***
Велики мршави
чемпрес расте
у мојој глави,
лети у мени,
убијен као самоћа.
И мачка хода
међ нама.
И из даљине –
као тачка,
што се увећава, расте,
расту страх
и конац.
И згоди се
конац,
и нека буде
конац.
И све, што пре,
згужван
папир
који се рециклира.
Далеко,
у бесконачност
и изнова бесконачност.
Чемпрес
бели.
***
Добри људи иду,
добри људи
по маховини,
трави,
инсектима
и ситним привиђењима
која живе.
Добри људи иду
по очима,
добри су јер не знају
да их зли дух пута води
преко очију.
И кад се на дрво
спусти велика
црна птица
све је бесплатно.
***
На столици на коју би требало да седнеш
чучи нагнут живи пацов.
Има све што му је потребно,
зубе и живот.
И као храна ти си му приуштен.
Столица коју су ти понудили
сређена је, опремљена.
Смести се!
И издржиш ли да се животиња нахрани,
задовољно ћеш на њој седети
заувек.
***
Сух мачји плач
на лиму ноћи.
У рукама имам
велику лимену
кутију ноћи
пуну мачака
(које плачу).
Нудим их
вернику за
пољубац,
марксисти као
симбол,
спортисти као
маскоту.
Нико је неће,
лимену,
мачкасту и опасну.
***
Ако су људи пауци
и разапети су између добра
и зла на танкој пауковој нити,
нема ни доброг ни злог.
Само има нити
на којој се њишемо
као мртве муве.
И нема пута.
Има још само снова
који гледају у добро
или у зло.
Нит је танка али никада се
не прекине.
Постоји само један пут:
остајање.
***
Можда је све
само дух соли,
окрњених риба,
маслиновог уља
и чешњака.
Можда су стварни само снови
лорбера
и бора.
Мало песка под ногама,
мало воде на стени
и страх
и страх у угловима
старих истарских кућа.
***
На дрвеном послужавнику
непријатељска задњица осе опет
са зујањем непаметних крила
и уплашене пипке
очију.
Велики прст,
једнако велик прст света,
једнако велики прст свемира.
Страх прста,
једнако велики страх
свемира,
једнако велико
стењање ухваћене осе.
Велика
свеопшта клопка,
у исто време
у истом страху
уловљен
читав свемир.
Како мало бесконачности
још зависи
од изговора.
1.
Стојим на пљоснатом крову времена
с црном грудвом страве у очима.
Упрто стрелим далеко за хоризонтом
и знам.
Долазе.
Око мојих ногу плази се мачка,
чујем како дроби кости.
Убија ми зечеве.
Похлепна црна мачка сећања
ждере последње моје зечеве редом.
Не мичем се.
Чекам их.
Чврсте.
Оловне.
С челичном паучином у очима.
Корацима, тешким а нечујним,
Који мостове руше.
Не мичем се.
Знам –
долазе.
Стврдњавам гнезда сећања
по загушљивим угловима лобање,
јер знам:
заклатиће се све,
када дођу.
Најпре главе, рамена,
ах да:
тик пред „Привиђају се“
још дим.
Затим опет дим, магла од колена,
од колена нагоре.
Видим их, долазе по равници.
По равници које такве још није било,
глатки, еластични.
2.
У првим редовима биће бубњеви,
фанфаре.
Нешто што даваће такт.
Затим
с штитовима, спојеним ланцима,
тешки оклопници.
С челичним шлемовима
који штите нос,
покривају лица
и остављају откривене само очи.
Шарене перјанице
у дугом змијском реду
вијоре се дуж целог хоризонта.
Долазе.
Све ближи,
Оштрији.
Не померам се,
Не могу,
прикован за два последња изгрижена трага.
Долазе.
Да,
сада су ту.
Свуда су:
у
непрекидном
зујању дебла,
у
леденом пуцкетању
грана прстију,
у
нечујном гмизању
умирућег корења.
Свуда су
и знам да говоре
како смо бића
са четири пипка,
два пипка
за кретање
и два
да оруђе држимо.
Између тога двога
израслина је.
На њој
су сва чула,
вид,
слух,
мирис.
Негде на средини
слузасти је,
сваки час се померајући
отвор
што производи
звуке.
Тако је, као да
бисмо се с тим
звуцима покушавали
споразумевати.
А видљивог успеха нема.
Јестиви нису.
Праве
пребивалишта,
возила,
одећу
и оружје.
А није извесно да
знају зашто.
Само ја знам
шта праве
и знам
да јесу.
БОРУТ КАРДЕЉ (1941–1971), словеначки песник, син Едварда Кардеља. Стихови „Ништавило / је довољно велико за све и: Твоје тијело мора постати / храна за твоје гладне зоре“ обележили су дело овог песника, који је починио самоубиство. Збирке штампане постхумно: Лачне зарје (1973), Младе зоре (1980), Лачне зарје. Велик темен вал (2006). Кардељ спада у групу словеначких уклетих песника, где су и Драготин Кете, Јосип Мурн Александров, Сречко Косовел, Франце Балантич, Карел Дестовник Кајух, Грегор Стрниша, Херман Вогел, Алеш Кермаунер, Војко Горјан, Јуре Детела, Владимир Мемон, Марко Павчек, Боштјан Селишкар, Татјана Солдо, Алеш Дебељак…
Избор, превод са словеначког и белешка о аутору
Душан Стојковић