Биљана Дојчиновић
ОСКОС-МОСКОС, МИРАЖ, СЕФТЕ

Марија Кнежевић: Ауто
Агора, Нови Сад, 2017.

Моја мајка, која не признаје музику после Моцарта, Баха, Шопена и евентуално Дебисија, и коју сам једном давно тешком муком убедила да послуша бар уводне тактове ‘Боемске рапсодије’ групе Квин, доживела је да сада унедоглед понавља:
– Концентришите се, ‘Слаџана’! Идем прво ја, а Ви ме пратите – ‘Џоле, Џоле, караџоле, још те моје очи воле…’

Деведесете, наравно. Клавир је „давно поједен“ а мајка, професорка музике, добија понуду да обучи будућу звезду пре него што иста сними први CD, о чему брине њен импресарио, по опису „пљунути“ Дени де Вито из комедије Близанци.
И мада је ова сцена врхунац бројних хумористичних епизода у роману, роман сам по себи није хумористичан. Он је смешан онолико колико су нама те исте деведесете смешне – преживели смо, па понеко од нас може чак и да се шали, али је тај хумор увек црн.
Но, кренимо редом, од наслова. Зашто Ауто? Да ли само зато што је реч о некој врсти пародије on the road-жанра, као што пише на корицама? Или, зато што је ауто и ауторство, аутофикција, аутоиронија, аутономија, аутохтоност (у ставу и мишљењу, пре свега), можда чак и „аутовање“ у разним погледима. Јунакиња овог романа, Ивана, студенткиња историје која је у дужем сегменту романа заправо докторанткиња у САД, доживљава разноврсна просветљења у свом трагању за аут(о)ентичним животом: од љубавних веза са младићем Божом и даљом рођаком Патришом, те неухватљивом Адом, преко судара са западном културом, све до провалије деведесетих година у којој нестаје и град који је познавала, који је волела и комe се вратила.
Од свих елемената који улазе у састав овог романа, чини се да су најдубље и најемоционалније проживљени они који говоре о деди и баби, родитељима и грчкој родбини, као и о самој Грчкој. Љубав – јер лајтмотив читавог романа јесте „умети волети“ или само „волети“ – овде постаје највидљивија. Отуд и тај посебни хумор, понекад и урнебесан, као у сцени цитираној на почетку овог текста.
Врхунац топлине у роману јесте у поглављу Моја Грчка. Оно почиње констатацијом да су Грци народ који тепа својој земљи и да нараторка има поверења у оне који се изражавају у деминутивима. У том поглављу сажимају се архетипска, национална и лична прича на најлепши могући начин. Почев од уобичајене констатације да је Грчка „колевка западне цивилизације“ преко детаља о односу грчког народа према „Милосрдном анђелу“ и њиховим приватним саботажама истог, све до крајње личних прича из саме Грчке:
„Пошаље тако моја мајка свог бившег супруга, а мог и дан-данас оца да купи…
А када се он врати са првокласним месом, она се чуди:
– Јесте ли се намахали рукама? – повишени тон јој је такође прирођен.
–Па ништа, уђем ја тамо, добар дан, добар дан. И кажем ‘Оскос-москос, месо без коскос.’ И човек ми да.
– Будале и Бог чува.
– Није будала, пристојан неки човек, свашта зна.
– Нисам мислила на њега, ко год да је!
– Аха.“
У овој драмској минијатури јасно, можда и одвише (у психолошком, не поетичком смислу), видимо причу о брачним односима, али и ону о позитивном „миражу“ који није ништа друго до стереотип о одређеним народима и нацијама. Овде су то Грци с којима се, упркос савршено непрозирним и недодирљивим језицима, сјајно разумемо, што је, истини за вољу, заиста и потврђено у пракси много пута. Мора се признати да је ова кратка сцена мајсторски разрађена и да представља савршено објашњење чињенице која се тек узгредно помиње – да су се Иванини родитељи развели. Наводно, грчки део тазбине то никада није прихватио, али то ни у једном тренутку не изгледа као акт патријархалне солидарности, већ као јасан доказ чисте, необориве и непоколебљиве – љубави.
На крају ове приче о причи о љубави, о способности да се воли, налази се есеј о непрепознатљивом граду, тачније, опис једне шетње која се завршава у бившој месари а садашњој – књижари. Тај неочекивани контрапункт свету који је прогутао претходни, онај у комe су духовне вредности биле и те како смислене и значајне, представља катарктички зрачак наде. Сам есеј компонован је у сегментима пада и успона, и срећом, успоном, епифанијом се и завршава. Када власници књижаре у настајању (локала у припреми), одушевљени чињеницом да „путници намерници“ не питају „Где је, БРЕ, месо?“, поклоне обома по примерак једне Маркесове књиге, Ивана је запањена овим чином препознавања. У завршној сцени романа дефинише се неминовни, упркос-свему-оптимистични-поглед-на-свет, који је за Иванину генерацију и једино прихватљив:
„ — Чекајте – рекох. – Станите мало. Ја ово заиста не могу да примим. Књига је веома скупа, знам, пошто штедим новац да је купим. Најлепше хвала, али…
– Е, па баш нам је драго да смо погодили жељену књигу! Сада смо сигурни да ћете нам ви донети срећу. То се код нас каже сефте, знате?
– Где код нас?
– Код нас, у Београду!“