Ирена Јаворски
НОМАДСКО КРЕТАЊЕ КРОЗ СТУДИЈЕ МОДЕРНОСТИ

Дубравка Ђурић: Глобализацијске изведбе: књижевност, медији, театар
Орион Арт, Београд, 2016.

И у својој последњој књизи, професорка на Факултету за медије и комуникације у Београду, феминистичка теоретичарка књижевности и медија, преводитељка, књижевна критичарка и песникиња, Дубравка Ђурић, наставља да се бави књижевношћу и теоријом књижевности, посматрајући их у контексту развоја савремене хуманистике. Њен досадашњи научни рад подразумевао је бављење постструктуралистичком теоријом и филозофијом, феминизмом другог и трећег таласа, постколонијалном теоријом, студијама културе, неомарксизмом, као и теоријом модерне, постмодерне и савремене уметности. У Глобализацијским изведбама: књижевности, медијима и театру доћи ће до значајног проширења овог опсега, које је у сладу са променом временског оквира наступањем савременијих тенденција, што је видљиво већ самим ауторкиним одабиром предмета анализе.
Док је за предмет своје објављене дисертације Поезија Теорија Род: Модерне и постмодерне америчке песникиње (2009) Дубравка Ђурић узела постструктуралитичку парадигму, и путем ње приступила проблематизацији модерне и постмодерне поезије – у Глобализацијским изведбама ће на то место доћи студије модерности као део студија књижевности; то јест, као оне које у темпоралном, спатијалном и вертикалном (хијерархијском) смислу проширују студиј модернистичке књижевности. Овакво поновно интересовање за једну од мегакултурних парадигми прошлости, подудара се са актуелним кретањима унутар савремене хуманистике и друштвених наука, које изнова у кризи модерности желе да пронађу одговоре за одређење савременог у савремености, која се више не може третирати постисторијски.
Ђурић у Глобализацијским изведбама студије модерности везује за питање успостављања књижевног канона, као и природе односа ових студија према појму глобализације; односно студијама глобализације које ће Ђурић посматрати аналогним студијама модерности. До овог последњег увида долази се посредно, с обзиром на то да ауторка сличност обе студије не експлицира директно. Самим увођењем просторног или глобалног обрта у студије књижевности, студије глобализације трансфромишу студије модерности и модернистичке књижевности, прецизније „нове студије модерности теже опросторењу модернитета“ (18). Глобализација се у том смислу не види као термин с негативним предзнаком, већ као интензифицирана (глобализована) модернизација (то јест модерност). Или када ауторка пише: „У литератури која се бави савременим процесима глобализације, наилазимо и на тезу да је процес модернизације… био један од таласа глобализације. Он је створио глобалну модернистичку културу…“ (74).
Тема Глобализацијских изведби или текстова о различитим књижевним, медијским и драмским праксама – од авангардистичке модерности Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског; раномодернистичке Данице Марковић из перспективе теоријских контекстуализација; феминистичког модернизма Јулке Хлапец Ђорђевић и Јеле Спиридоновић Савић; модернистичке теорије плеса Маге Магазиновић; концепција модерне књижевности Тодора Манојловића и Станислава Винавера, као и Светислава Стефановића; модернистичке Мирјане Стефановић; модернистички оријентисане Мирјане Ђурђић и Милана Ђорђевића; језичко-концептуалне Владимира Копицла; телевизијских у склопу медијских студија – па све до савремене модерности глобалистичког типа Биљане Србљановић и Маје Пелевић, као и Оливера Фрљића – посматрана у вези с предметом, упућује на третирање модернизацијских пракси као глобализацијских пракси, и то у двоструком смислу. Ауторкине теоријске позиције и праксе – студија глобализације, односно модерности, које примењује изводећи интерпретативни тип анализе над одабраним текстовима културе, с циљем реконтекстуализације њихове друштвене (модернистичке) продуктивности, али и саме продуктивности тих текстова (као друштвених пракси) с обзиром на контексте којима су продуковани и које продукују. Да би испитала основну тезу од које полази – о једнакости модернизацијских и глобализацијских пракси, ауторка јој приступа проблемски, преко односа који настају између бинарних опозиција парова модернизам – антимодернизам (односно модерно – антимодерно) и глобално–локално; што ће се онда у овом првом, горе наведеном случају рефлектовати када, на пример, драме Биљане Србљановић смешта у гранично подручје националног драмског театра (драме менталитета) и нове европске драме, којој ће нагињати млађа (прогресивнија) генерација драмских писаца попут Маје Пелевић; а у другом, када преиспитује модерност песникиње Мирјане Стефановић и њену амбивалентну позицију спрам доминантно мушког канона.
На први поглед, Глобализацијске изведбе би се погрешно могле одредити као збирка огледа, чији оквир чини првих педесетак страна, где се критичко-аналитичком методом расправља о студијама модерности. Међутим, реч је о хибридном теоријском жанру – трансдисциплинарној научној студији која претпоставља номадско, трансверзално теоријско кретање кроз различите области путем мапирања, то јест контекстуализације предмета пручавања. Стога је позицију Дубравке Ђурић у Глобализацијским изведбама тешко одредити, с обзиром на то да се не креће у оквиру једне научне дисциплине, нити остаје у својој примарној (као феминистичка теоретичарка књижевности) – већ пролази кроз студије културе, студије модерности, деколонијалне студије, студије превођења, студије медија, теорије савремене уметности, нове компаративистике, теорије савремене драме, и тако даље – што води њиховом преклапању и успостављању нових релација између њих, а не прожимању карактеристичном за интердисциплинарност.
Два главна теоријска концепта које Ђурић позајмљује и користи у Глобализацијским изведбама – алтернативних модерности и методолошког космополитизма, обухватају поменуте бинарне опозиције модерно-антимодерно и глобално-локално, као своја помоћна, методолошка средства. Ђурић ће главну од својих полазних хипотеза о постојању мноштва алтернативних модерности извести из истоименог концепта који потиче из домена теорије уметности, и из постколонијалних и деколонијалних студија. Појам методолошког космополитизма Ђурић позајмљује од словеначког компаративисте Марка Јувана и, слично њему, под тим појмом подразумева теоријски апарат нове транснационалне компаративистике. Нова компаративистика инсистира на пару глобално–локално, третирајући поље књижевности као систем књижевности центра, полупериферије и периферије, док се на место појма литерарности постављају режими, односно контексти као начини дистрибуције књижевности – као друштвене материјалне праксе. Из тога произлази и друга хипотеза коју ће Ђурић навести, а тиче се неодвојивости културних феномена у односу на глобалне сцене. Опозиција модерно–антимодерно се у новој компаративистици односи на одређивања мере модерности неког књижевног дела, с обзиром на централно време које диктирају књижевности центра глобалног књижевног система. Бочна теза коју ауторка у Глобализацијским изведбама успешно доказује, јесте теза о канону југословенске, а касније српске књижевности, који је кроз читав двадесети век почивао управо на овој опозицији, уз превагу антимодернистичких тенденција, што по Д. Ђурић сведочи о полу-периферној природи наше културе. С тим у вези, интересантно је посматрати еволуцију ова два пара појмовних опозиција у текстовима Дубравке Ђурић. Пре Глобализацијских изведби, они су кроз њено стваралаштво били коришћени у функцији ознаке за социјални контекст настанка неког дела, то јест, друштвене детерминације истог.
Већ је споменуто да је једна четвртина Глобализацијских изведби посвећена критичкој анализи студија модерности; међутим, оно што чини већински део ауторкиног текста јесу теоријска извођења, то јест, интерпретације студија случаја (глобализацијских пракси). Ауторка и сама користи овај појам, јер интерпретација као метод подразумева контекстуализацију (тачку гледишта), а не аналитику (заснивање објективног приступа полазећи од унапред формулисаних параметара). На тај начин, у овој књизи указује се на важност контекста у савременој теорији, јер се о предмету (феномену) проучавања више не сазнаје на основу његових спољашњих карактеристика, јер он више није у фокусу – то су сада интерпретације (контексти) на основу којих вршимо његову спознају. Контекст који није у функцији наддетерминисане базе отвара питање производње, односно изведбе знања у правом смислу те речи. Ђурић управо на то и циља када производњу замењује појмом изведбе.
Коришћењем парова модерно–антимодерно и глобално–локално као помоћних методолошких средстава концепата теоријских студија просторног обрта, ауторка показује начин на који (теоријска и уметничка) културна пракса постаје друштвена пракса – као она која директно учествује у производњи геополитичких разлика између различитих светова унутар једног глобалног капиталистичког система.
Иако су Глобализацијске изведбе теоријски дисперзиван и на моменте неухватљив текст, Дубравка Ђурић је успела да изнесе комплексан полижанровски, трансдисциплинарни рад у којем се спаја аналитичност научне студије са интерпретативношћу неиманентистички оријентисане књижевне критике. Међутим, оно у чему почива највећи домет ауторкине студије – поред њене теоријске актуелности – јесте огроман допринос редефинисању домаће теорије и хуманистике, показивањем рада саме теорије, односно њене реалне идеолошке перформативности.