У старој кући, коју су Костини родитељи звали Милошева, супротно од улазних врата на изби, окачене о клин, одувек су стајале једне цокуле. Биле су то праве војничке цокуле, са металним крампонима, кожне, са подигнутим глежњевима за уз ногу. Изгледале су као неговано старачко лице – видели су се трагови времена, али због редовног одржавања, могло се само замислити како су изгледале кад су биле нове. Костин отац их је редовно мазао неком специјалном машћу, која је с цокулама донета. Често му је виђао влажне образе, кад је после чишћења цокула, из избе излазио. Тада би, најчешће, одлазио у поље и ни са ким не би разговарао.  Косту је…

  КОРАК И КЛУПКО  Вирим из ћошка као миш згужван између кутија од ципела које никада нису додирнуле асфалт. Годинама чаме у картонским кућама кажњење неходањем.  Спремам се да отпутујем… боса… Остављам наду да развезује пертле и чешка ознојене табане. Нека… Све сам наслагала у замишљени кофер. Нит по нит.  Конац на конац Црту по црту.  Рајсфершлус… Испразнила сам скроз своје ћоше, ставила катанац на поглед и кренула у свет у коме су сва клупка замршена,  а паучине висе у погледу.  ВОДОСКОК  Уозбиљила сам своју нежност. Уз шеретски осмех иде и суза. Уцртане мисли гледам одозго. Окрећем се, зарозавам простирку свакодневице, уједам дан за образ,  завирујем испод паучине на вратима… …

  СРНА Возила сам изван града Сама, у нaлету пљуска На путу близу шуме Пружила сам прсте ка камери У трену док је гром кидао Све далеководе Срна излазила из жбуна Заслепљена блеском муње Могла сам ранити срну Невину кротку преплашену Лепих бадемастих очију У жељи да је у трку зауставим Накнадно кајање донело је дрхтаје Мрешкање мирне површине Као кад пецарош у океан Забаци ситан мамац Сати споро пролазе Велики улов очекује гладан Онда се јеж страха од руке одвојио Срце је ненадано из груди искочило Још топло живо крваво У црвеној боји Илије Босиља Почела сам кишу да ослушкујем Која није ни престајала да удара По старој каросерији…

  КАПА И КОНТРАБАС Насмешим се када се сетим тога: Шетао сам подножјем планине, пратио животињски траг, ишчекивао маглу, која се већ, недоречено, вешала о стабла. Траг је водио до ливаде и напуштених торова. И, онда, прво сам наишао на окачену белу капу. Била је као окренуто звоно, ландарала на шибљу. А, потом, на контрабас распуклог тела. Без жица. (Подсећао је на разголићеног човека. Налакћеног на дрво. Разјапљеног дубоког пупка. Широких рамена. Који је остављен. Заборављен). Питао сам се како је могуће да то не приметим пошто онуда често пролазим, Но, видљиво, изгледа, неретко заобиђемо. ОДМОРИШТЕ Крај куће Одмориште: камени сто, клупе уграђене у полукружни зид, бетонски канал. Зид је…

  СЕНКА Примећивао је то, већ неко време.  Неко га прати.  Испрва, био је то неодређен осећај, кад вам се чини да нисте сами, да је још неко ту. Затим је чуо дисање. Па дамаре туђег тела. Куцање срца. Кораке. Зашкрипала би врата која је закључао за собом. Пуцкетале степенице док је стајао на подесту. Дунула промаја, залелујале завесе на до малопре затвореном прозору.  Тај неко, излазио је у исто време кад и он, у шетњу. Правио му друштво у ресторану. Возио се са њим у аутомобилу. Читао исте новине, пазарио у истој бакалници. Користио његов пешкир, дезодоранс. Испробавао његову одећу, ципеле. Имао кључ од стана. Почео је да затиче…

              Лепи је смислио песму за вечерашњи репертоар. Било ју је лако запамтити:                                     Ако пређеш границу                                      јебаћу ти мамицу             – Шта је граница? – питам и зурим у мрачни угао у којем назирем Лепог.             – Граница? Не зна се тачно – чујем промукли глас из сенке. – Граница је, наравно, на средини између нас и њих. А опет, може бити и ближе њима, можда баш она линија изнад које понекад провире или протуре пушку.             – Граница је сам њихов прелазак из непостојања у постојање – додаје злобно Мачак, шћућурен уз бубњару у којој пуцкета ужарено угљевље.             Напољу пљушти киша из црног…

  ЗВОНО Кад престану да звецкају судови И оду сервирке Када сестре поделе терапију И са водом из пластичног лончета Попијеш још мало лековите судбине Кад се умири јато разнобојних птица На стакленим вратима После последњег закључавања Докторке из прве смене Настаје тишина Тада се зачује звоно Кратко, сигурно, свакодневно То отац доноси поморанџе Чист веш И мале вести Ниједна црква на свету нема такво звоно. ОДМОТАВАЊЕ Добијали смо запетљану клупчад вуне Да је одмрсимо и плетемо Пажљиво и тешко смо то радили Могли су да нам потуре и Гордијев чвор Да га распетљамо Нико не би приметио Да је велика загонетка решена Без помоћи мача Исток смо освајали Мрављим…

  Рекоше: У кафани „Стрешер“, у Самокову, појавио се чудан младић. Није толико необичан на изгледу, колико по ономе што уме вешто да говори. И да тим говором навуче слушаоца и опчини га речима својим. И не говори он о обичним стварима, као што обични људи зборе, но увек о нечем опасном, што се дотиче власти и саме државе. Поготову је с вечери оран да ошине и по онима на највишем месту на државној лествици. Чини то прибрано и сталожено, без оне младићке узрујаности и понесености каква би се очекивала од млада човека. Мало је оних који, слушајући га, од тих његових речи не зазиру или не зазебу. А онај…

  УМОРНИ ХЕРАКЛЕ Еурит га најури као пса, а он, који се тукао и са Аполоном, покуњено оде даље, без воље за осветом. Из моје данашње перспективе, сасвим разумем његов умор: сва та бројна убиства, па чишћења од греха, оснивање градова, поступање по обавезним упутствима пророчишта, сва та братимљења и све те борбе са унапред одређеним исходом и стално кретање напред, ка новим убиствима и новим братимљењима, и спарина тог летњег поподнева у којој се губила граница између несвестице и савести – Херакле пред капијом Еуритовог двора, најурен као пас. Ниско чело, ситне очи, корак помало трапав. Кожа му исцртана ожиљцима. Матора људомора. Мишићи још набрекли, коса дуга, али већ…

    1. Кажу да се Миле Муњас , добровољац из села В. у Банату, појавио у  сцени неког филма. То је био румунски филм из ране јесени 1916. године о борбама на добруџанском фронту. Миле  је био војник који је после удара бугарске гранате у српски ров 18. септембра 1916. године у 15.33 часова пролетео ваздухом и долетео у шумарак. 2.  У 1. чети 2. батаљона 4.пука Прве српске добровољачке дивизије тврдили су да је Миле  погинуо. Три сузе капнуле су на тврду добруџанску земљу. Плакали су један његов земљак, наредник његовог вода и капетан чете Паја Добријевић.  Наредник његовог вода пустио је две сузе, а од поменуте двојице…